MIOMIRISNE POSLANICE
Tihim gazite hodom i stojte galije carske,
Bazdulji i Ostojići tešu od lovora daske
U polemici leži prokletstvo koje ima oblik paradoksa. Sve što me ne ubije, dragi Fridriše, razmekšaće me. Postaću softan i lepljiv kao agda za baklavu, kao narator Sedam strahova. I, šta sad, treba da te žalimo?, dobacuje Vasa Hijena iz Životinjskog carstva, izbrisani lik iz piščeve menažerije. Idi kod čika Raška, sedni mu u krilo, neka ti da bonu, mrmlja sebi u bradu mesečar na raspustu, dok kuloarski smišlja gej zaplet za novu trilogiju. Ma nije to, drugovi oko napuklog kotla, po kojem svojski udaramo da igraju mečke pred uvek tuđim pragom, iz mog srca curi riblje ulje a kostret ugodno grebe kao i do sada, dosada. Vrhunskom polemičaru na Dan maternjeg jezika sleduje lažno govno, nadrealistički trofej. Naravno, ako ga se sete, ako dođe na red.
Kada oštrica otupi, sečivo se doista hitnuti može u gust grm. Jer, čemu meko srce među gladnim zverinjem? Glib će progutati vedrinu, s njom i podsmeh nemoći. Nema druga bez poruga.
Gle, ništa se ne menja, svet dalje gre...
Ja bosiljak sijem, meni bazdulj niče
Kolega Bazdulj, nomen est pomen,
gde god da hodi, nalazi protežee,
ostavlja trag, lako izbrisiv.
Zagrljaj njemu treba topao i drag.
Čovek nije kamen,
da ga jedino sunce greje
i zaliva topli konjski mlaz,
da njime popločuju ceste
u bolju budućnost,
ili režimsko novinarstvo.
O, ne, čovek, ta pisac lak,
uvek je nešto više
od tog instrumenta
za češanje tuđeg svraba,
baraba,
mislim onaj što se ni na krstu ne pokaja
ili onaj što ga svetina izvika,
naravno, da bi se volja Divova vršila i dalje.
Očajnički za pažnjom žudi,
i sve će za pažnju dati,
pa nek propadne svet i vaseljena poludi,
neka i tabloidne vedete počnu mirovati,
ali on će i dalje žudeti
za toplom veknom kolumni,
za bohorom isprane silne tekstova plahte,
za totalom kamerinog nedremanog oka,
Vitez (o)tužnoga lika,
pisac-namernik slika i prilika,
ustajala kišnica srebrnog ibrika,
zlatni pirsing egzil kolumnizma.
Skrijte se bednici kad nahrupi plima
i njegova učena pizma,
najboljih godina udarca lakog
i silne misli dometa kratkog!
Zagrljaj topli dajte mu
beogradski skveri, bulevari,
kiticu dragoljuba i ljiljana
da lakše hrđe i beštije svari,
urednici, izdavači, vrtlari,
rovokopači, noćobdije,
i vi, klupe u parku
što ga nikad videle niste,
podajte malo topline
sitničavom skitnici,
kome ne fale upitnici,
tom vrlom vagabundu smisla.
Ali, dosta sada kuknjave i molbi,
nije razbarušeni kolega jedini
u našoj otužnoj književnoj čorbi.
Pojci učmalih sredina
Ko je verovao u progres, ko je verovao u mladost, ko je verovao da se na greškama uči a da oni koji dolaze nužno bivaju plemeniti i bolji, barem jednom je poželeo, iskreno i iz dubine duše, da samog sebe šutne u guzicu, ne bi li iskašljao svoja naivna uverenja.
Mladi dvogenerički kolega, Bojan Savić Ostojić (BSO), našao se, ko ministar Stefanović često, užasnut i zgrožen, ostraštenošću kritike i prinudom angažmana, praćenog ritualom izvinjavanja u naše kolektivno ime.
Mi smo bili mali,
ništa nismo znali,
dok su se gradovi rušili
i ljudi ubijali,
ćiju ći, ćiju ći.
Mi bismo da gledamo u budućnost,
ukočenog vrata ko premijer Vučić,
prošlost je iza nas,
po njoj kopa,
kao po smeću,
samo tat i pas.
Pustite nas da se radujemo,
da život svoj proživimo,
vaše je ionako na sreću minulo,
na položaje i uticaj nama je dupe zinulo.
Nemojte se čuditi što lupam po vama,
antiratni profiteri i autošovinisti,
vi što od angažmana
ne vidite Kosovela, Flobera i Mana.
Najlakše je kuditi one što u ćošku stoje:
rizik je nikakav a dobit sigurna,
mi smo deca onih što tek lepote se boje,
možda puna truleži, ali divna je ta helenska urna.
Nismo deca nacoši, fuj, ta njih preziremo,
šta nas se tiču fajgelji i ćirilična fronta,
duh palanke preziremo, palanke se gnušamo,
sa svima direktno se grlimo, od Pokera do Ex Ponta.
Neka svetli grobovi,
neka ratni zločinci,
pisci nisu robovi,
neka leče se moralizatorski marinci.
Ako na slici lice pokrivam, to nije od stida,
u životu i poeziji mi sve potaman,
maknite gnosubu ispred očinjeg mi vida.
Mi smo mali, nismo znali,
topa vrelog, snajperistu veselog,
ćiju ći, ćiju ći,
muzo moderne moja,
moja moderna muzo,
moje mazno mudo,
u naše pan-estetsko kolo dođi i ti.
Nikad vam se izvinjavat neću,
na vam Sartra i njegove Muve,
u etici neću tražit sreću,
kome zločin svakodnevna mantra,
šugavom psu nek slobodno trebi buve.
A sad odoh domu svom, bjelokosnom.
Odjebite svi pozeri-angažeri!
Poetry is not dead!!!