Barem od Floberove Salambo stilska razigranost u pripovednom pokrivanju davnih epoha može da probudi dve ključne nedoumice:
          1.    Prisustvujemo li vernoj rekonstrukciji izabrane prošlosti ili njenoj neukoj simulaciji?
                  i
          2.    možemo li se kao čitaoci osloboditi anahronizma, t.j. utiska o neizbežnoj proizvoljnosti domišljanja o minulim događajima koji nam nikad u potpunosti neće biti dostupni, poznati ni bliski?

Kod istorijskog narativa barem dva momenta su bitna, upravo u smislu kako primamo tu «vernost» «rekonstrukcije» minule epohe:
           1.    kojoj svrsi služi odluka pripovedne imaginacije da svije gnezdo tamo/tako daleko
                  i, sasvim realistički,
           2.    koliko ti «kostimi i dekor», «običaji i navike», «govorni idiomi i sistemi znanja kojim onovremeni ljudi raspolažu», «ustrojstvo društva i socijalna stratifikacija»..., koliko, dakle, sve to u našoj čitalačkoj svesti deluje kao ubedljiva slika, odnosno koliko se prima kao funkcionalna literarna struktura?         Emiliju Letu ne vidim kao narativ koji je sasvim slučajno smešten u 3.vek n.e., a mogao je bez ikakve opasnosti ili štete po sebe, uz neznatnu kozmetiku, da bude savremen ili smešten u bilo koju epohu. Analogija III – XX(I) vek je očekivana, ali olako uspostavljena i to na nesigurnim osnovama. Posebno je pitanje da li sam roman sugeriše takvu analogiju, odnosno da li je neophodno uspostavljati je na osnovi univerzalne ljudske prirode ili ženske psihologije/ emocionalnosti/ doživljavanja i ispoljavanja ljubavi¹. Mnogo je suvislije i po tumačenje romana podsticajnije poređenje ova dva veka istorije Evrope sa stanovišta socijalne evolucije ili društvene istorije. U oba slučaja (III vek u rimskom carstvu vs. 90-e XX veka, odnosno početak XXI u Srbiji) reč je o periodu tranzicije, odnosno radikalnog preobražaja rimskog i srpskog društva. Otac Emilije Lete, seoski patricij, srednjeg imovnog stanja ali sa dugom aristokratskom lozom, naglo osiromašuje zbog inflacije koju je indukovala država – pri ubiranju poreza država odbija da primi novac koji je on dobio prodavši letinu, novac sa carskim pečatom u koji nije sumnjao. Ovaj momenat u romanu je važan zato što podcrtava jedno stanje egzistencijalne ugroženosti i nesigurnosti, odnosno mogućnost ekonomskog propadanja koje je nemoguće predvideti ni preduprediti radom ili korektnim ekonomskim poslovanjem. To je svet Emilije Lete u kome čovek oseća da se nalazi u stalnoj opasnosti, bez podrške i zaštite. U takvom svetu M. Mitrović na pleća sirote Emilije natovaruje neverstvo i ostavljenost zbog braka iz dinastičkig razloga, a potom i svakovrsne nesreće. Drugi analoški momenat je unutrašnja verska turbulencija koja trese Rimsko carstvo². M. Mitrović uzima doba dvoverja u Rimu, sapostojanje rimskog politeističkog paganizma kao državne religije koja podrazumeva da je cezar bog, tradicionalne religije porodice, kulta predaka i prirode, i importnog hrišćanstva, religije samilosti i milosrđa, mogućnosti metafizičkog izbavljenja i utehe za potlačene, osujećene i nesrećne. Autorka hrišćanstvo koristi kao mogućnost izlaza za Emiliju Letu, ali ne i kao vitalistički model ostvarenog preobražaja ovog književnog lika koji nudi trijumf nade.

          Nezavisno od literature i dokumenata koje pisac koristi ne bi li se približio duhu epohe u koju želi da smesti radnju svog romana (dela), rezultat uvek može biti upitan sa stanovišta pouzdanosti svakog upotrebljenog detalja ili socijalne i epohalne celine³. Lično, imam popriličnu averziju prema svakom istorijskom narativu, jer polazim od uverenja da nismo u mogućnosti da zaista razumemo prošlost (radikalni epistemološki diskontinuitet), posebno onu dalju o kojoj svedoče materijalne ruine, fragmentarni rukopisi ili sintetičke udžbeničke ili studijske naracije, plod individualne svesti istraživača i prosvetnih vlasti koji na silu popunjavaju saznajne lakune svojim domišljanjem i pretpostavkama nudeći ih kao gotove istine. Na toj osnovi svaki istorijski narativ je fikcija, manja ili veća, ove ili one vrste (svejedno Kiš koji se zalaže za odgovornost sinteze u «fakciji» ili Đura Jakšić sa slobodnom obradom staroslovenske prošlosti u svojim pripovetkama, Andrić sa korišćenjem diplomatskih spisa ili Mirjana Mitrović sa konvencionalnim enciklopedijskim podacima). Razliku, naravno, pravim između komercijalnog palp štiva kome je istorija (pre naivna pseudoistorija) grubo sklepani egzotični dekor i literarnih pokušaja koji skrupuloznije koriste one istoriografske podatke i znanja kojima raspolažemo.

          Posezanje Mirjane  Mitrović za istorijom  njen je oproban recept, ali i  ovladana pripovedna  tehnika. Ona  nepretenciozno i vrlo inteligentno  koristi istorijske podatke. U hronotopu njenih knjiga, vreme je kategorija koja se stalno menja, dok je mesto kategorija koja ostaje često ista. Recimo Požarevac, rodno mesto autorke, javlja se u sve tri njene knjige: u Autoprtretu sa Milenom, pored austrijskog internata i školovanja u Minhenu, života u Italiji i konačne migracije u SAD, tu je požarevački period života naše slikarke. U knjizi priča Sveto stado, priča «Sat» posvećena je Eugenu Savojskom i potpisivanju Požarevačkog mira u 18. veku. U romanu Emilija Leta topos je donjomezijski prostor poznog latiniteta u Srbiji (Sirmijum, Viminacijum, Singidunum, Naisus, brdo Alma Mons/Fruška gora) – prepoznali smo Kostolac kraj Požarevca. Elem, M. Mitrović bira prostor koji joj je blizak a ne egzotičan i onda putuje kroz vreme pripovednim tehnikama koje su i tradicionalne i moderne, ne avangardno-eksperimentalne, ali ni sasvim realističke. Sličan tretman i prostora i prošlosti, akribično pripremljen, od naših savremenih pisaca ima Mileta Prodanović u svom poslednjem romanu Kolekcija, s tim što on, po svom oprobanom poetičkom obrascu, prizivanje prošlosti stavlja u žanrovski melanž kriminalističkog trilera, politički aktuelnih referenci, napadne naučne fantastike i kritičkog angažmana.

           U Emiliji Leti jeste prisutan tradicionalniji način pripovedanja. Ne slažem se da je reč o klasičnom sveznajućem pripovedaču. Tačka gledišta narativne instance ovog romana smeštena je blizu glavne junakinje, tako da je pripovedanje blisko njenoj perspektivi, spremno da zabeleži svaki potres i promenu unutar svesti i osećanja Emilije Lete. Svakako, pripovedna tehnika nije jača strana ovog romana, ali ona je samo iskorišćeno sredstvo koje ima za cilj da mi kao čitaoci budemo što bezbolnije «preneti» u «dočarani» svet 3. veka nove ere i dovedeni što je moguće bliže psihološkom enterijeru glavne junakinje.
           Primedba zvana «krljušti vode» ili pitanje stila.
           Stil  romana Emilija  Leta je  dosta ujednačen unutar  koncepta jednog intimnog i  introspektivnog pripovedanja, u kome  se mogu prepoznati  natruhe sentimentalnog stila i elementi poetske simbolizacije proze. Hibridni žanrovski kakater romana možda je najzanimljivije iščitati iz naslova njegovih poglavlja. Sastavljanje naslova ide od dosta očitog omaža Crnajnskom i njegovim Seobama («Bodlje zvezda», «Sudbina trepće kao zvezda»), gde pored istovetne metafizičko-oniričke pozadine, simbol zvezde ima istu pripovednu ulogu pridobijanja dodatnih slojeva priče kao i funkciju svojevrnog pesimističkog komentara o ljudskoj sudbini. Ovaj postupak, do koga je autorki dosta stalo, smatram pomalo školskim i repetitivnim, ali on ne urušava konstrukciju romana. Pored čisto poetskih naslova, kakvi su «Krljušti vode» i «Jezici grada», imamo i one koji direktno ukazuju na elemente pikarskog i avanturističkog romana, datog u istorijskom ključu: «Devojački demon», «Nad ambisom ludila», «Na čijem grobu plačeš»... I pored nedostatka poetološke samorefleksije, ove naslove (i ove postupke) posmatram kroz kategoriju pastiša koji bi u jedan tekst sažeo fantastiku i avanture dečje književnosti ( recimo iz nekadašnje edicije «Plava ptica»), ispovednu prozu, meko «žensko pismo», egzistencijalističku prozu o usamljenosti i izopštenosti... Dakle, ni «Krljušti vode» ni recimo «Bodlje zvezda» ne vidim kao nešto besmisleno, trivijalno, hertzlich petparačko.
           Ne smatram ni da je lik Emilije Lete statičan. On je zamišljen tako da trpi posledice onih postupaka i dešavanja na koje ne može da utiče već samo da im se povinuje i da ih podnosi (u koje jednako spadaju politički brak i dinastički interesi, osvetoljubivost moćnih, napadi varvara, ali i odrastanje ćerke). U onome što joj se dešava prepoznajem izvesnu naturalističku tendenciju romana – prisustvujemo gomilanju nesreća koje prate nedužnu osobu koja strada i, aristotelovski rečeno, bez svoje krivice pada iz nesreće u nesreću. Ona je ostavljena pa prognana žena na koju je nova svekrva više puta pokušala atentat, gladna izbeglica u nepozantom gradu, lečena na nedostojnom mestu u kući hetera, zaboravljena u novoj Romulinoj kući, najzad, unutrašnji apatrid do poslednjeg poglavlja. Dakle, Emilija Leta je zamišljena kao žrtva okolnosti i nemoćni objekt gneva i ravnodušnosti spoljnih sila oličenih u ljudima i vremenu. Njena sudbina emituje osećanja životne nesigurnosti i izolovanosti, i to osećanje vrhuni u stanju potpune odsečenosti od sveta. U tom smislu ona je zaista «suvišni čovek», kako nalazi S. Vladušić, i literarno konstituisanje takvog stanja je glavni dobitak koji nudi ovaj roman.
           Nesumnjivo najslabiji  deo romana je njegova  završnica. Uz neočekivanu  izmenu pripovedne perspektive  (tačnije,  uz uvođenje pripovedača),  kraj deluje nakalemljeno sa drastičnim obrtom u sudbinama likova – to posebno važi za kastrata. Patetičnost ovog obrta delimično (iako nedovoljno) blaži činjenica da obrt nije potpun (Emilija Leta nije doživela konačan duhovni preobražaj. Uz sebe, pored Hrista na usnama, oko vrata i dalje nosi zlatnik sa likom njenog bivšeg muža, oboženog rimskog imperatora), kao i to da lik učitelja nije baš puka replika Hrista ili uzornog hrišćanina koliko je reč o samoukom lutalici sa priručnim znanjima o hrišćanstvu, što naravno ne umanjuje njegovu dobrotu ili podnete patnje.
           Sasvim se slažem da roman na svom kraju nepotrebno pada i da bi bio bolji bez ovakve završnice.

           Eto, u mom čitanju nije bilo mesta za «idejnu osnovu romana» jer ne smatram da je ta osnova, čak i da postoji, važna (razvojni put E. Lete od filije do agape, od paganstva do hrišćanstva, od nesreće do izbavljenja, od dobrote do Boga, od sebične putene zaslepljenosti strasti do nesebične duhovne sve-ljubavi...). Nije bilo mesta ni za «patetične opise ljubavi». Najpre, ne bih ih nazvao patetičnim, potom, nisu me ni fascinirali ni zgrozili. Zanimljivo je da ja kao muški čitalac (banovićstrahinjski) «praštam» neveru patetike (štaviše, ne doživljavam je kao takvu), a J.Vrbavac je kao čitateljka ističe i tumači kao odliku petparačkog istorijsko-ljubavnog romana. Ostaje kao centralno pitanje (o kome će se morati drugi put), može li se uopšte pisati o ljubavi (iako za mene roman Emilija Leta nije o ljubavi, niti ljubavni) neposredno, ili neposredovano naglašenom literarnom formom (ne znači da takve forme nema u ovom romanu M. Mitrović, centralno je da li njena forma deluje na nas i na koji način), a da «priču o ljubavi» ne doživimo kao patetičnu ili trivijalnu?

           Zbirno, roman Emilija  Leta Mirjane Mitrović bio je jedan od  boljih izdatih prošle godine, ne  remek-delo, ne poetičko  otkriće ili vanserijsko  uživanje. Rimska epoha mi je bila uverljivo dočarana, kretnje likova dovoljno motivisane, opisi neopterećujući, ideje oznaka pogleda na svet likova a ne obrazovni nauk ili filozofska poruka. Ne treba potceniti ispisanu ruku autorke i specifično složenu žanrovsku prirodu romana.

           «Ništa posebno». Da, ali takva je naša savremena literatura.

           I sam sam  Komo Srđana Valjarevića (uz  Hemonov Nowhere man) u  nekoliko anketa istakao  kao najbolje prošlogodišnje romane i podstreke za nepodeljeno čitalačko uživanje. Što se tiče Barbi, obračun sa njenim idolopoklonicima i korifejima alternativne subkulture naše, odigrao se u 18. broju Betona.