Traumatska sećanja na kolektivno pretrpljeno zlo često se doživljavaju kao proces koji počiva na kompetitivnoj logici, tj. na ideji da se komemoracijom stradanja određene etničke, religiozne ili nacionalne grupe u javnom prostoru automatski uskraćuje isto to pravo drugim grupama ili se čak negira postojanje traumatske prošlosti drugih zajednica. Međutim, poslednjih godina su teoretičari kulturnog pamćenja, uglavnom na primeru povezanosti sećanja na Holokaust i sećanja na kolonijalizam, počeli da dovode u pitanje ovakvo kompetitivno razumevanje pamćenja, koje u suštini polazi od ideje da je javni (i diskurzivni) prostor nedeljiv i da pripada većinskoj etničkoj grupi koja ga nastanjuje. Ukazali su na to da traumatska sećanja danas ne samo što cirkulišu globalno i mogu se preneti na individue ili grupe koje nemaju nužno etničku, religioznu ili rodnu vezu sa grupom čije se traume pamte, već mogu funkcionisati i kao katalizator koji će omogućiti ili pomoći drugim zajednicama da pronađu kulturne modele za (javno) artikulisanje svojih istorijskih trauma.

Najzanimljiviji pristup u tom pogledu je model multidirekcionalnog pamćenja Majkla Rotberga (Michael Rothberg 2009). Prema Rotbergu, multidirekcionalno pamćenje podrazumeva da je pamćenje zapravo proces koji se odvija i nastaje u interakciji (traumatskih) priča i sećanja različitih (nacionalnih, etničkih itd.) grupa, te da zapravo svaki oblik pamćenja po svojoj prirodi prevazilazi granice nacionalnih zajednica. Ispitujući šta se dešava kada se u javnom prostoru susreću različite istorije ekstremnog nasilja, Rotberg je ukazao na to da laičko uverenje drži da se pamćenje traume svodi na nekakvo sučeljavanje suparnika po principu „nultog zbira“ (ili-ili). Prema tom uverenju, artikulisanje jedne kolektivne traume automatski potiskuje traumatske priče drugih zajednica. Tako se, na primer, u Srbiji često čuje da javno sećanje na žrtve Srebrenice automatski obezvređuje ili čak negira srpske žrtve.

Laičko shvatanje pamćenja, takođe, drži da postoji čvrsta veza između traumatskih sećanja i nacionalnog identiteta određene grupe. Po toj logici bi Bošnjaci trebalo da se sećaju isključivo svojih, bošnjačkih žrtava, a Srbi isključivo svojih, srpskih. Međutim, Rotberg tvrdi da ne treba nužno da bude tako. Na impresivnom nizu primera iz istorije posle Drugog svetskog rata, on pokazuje kako se zapravo sećanja na kolonijalizam i sećanja na Holokaust često ukrštaju. On, isto tako, tvrdi da cirkulisanje i artikulisanje različitih traumatskih sećanja u javnom prostoru ne dovodi nužno do kompetitivnog sećanja. Prema Rotbergu, kulturno pamćenje ne samo da je uvek rezultat nekog „pregovaranja“ i dijaloga, već često spaja najrazličitije vremenske i prostorne tačke – od Alžira do Aušvica, od afroameričkog ropstva do ustanka u Varšavskom getu. U tim procesima, Holokaust često služi kao katalizator ili model za artikulisanje drugih (manjinskih) traumatskih sećanja. U konačnici, ovakvo međusobno prožimanje i osvetljavanje različitih istorija ekstremnog nasilja može biti produktivno i otvoriti nove mogućnosti transnacionalne solidarnosti. Međutim, da bi se ta dinamika uočila, potrebno je konstruisati novi arhiv, koji će otvoriti pogled na takve alternativne konstelacije pamćenja, tvrdi Rotberg, pozajmljujući termin „konstelacija“ od Valtera Benjamina.

Iako su pomenuti teoretičari otvorili i značajno proširili tradicionalni „arhiv“ Holokausta, povezujući ga sa sećanjima na kolonijalizam, korpus tekstova koji se analiziraju u konačnici se svodi na tekstove napisane na zapadnoevropskim jezicima. Do sada je bilo relativno malo naučnog interesovanja za način na koji književnost iz (jugo)istočne Evrope može da doprinese trenutnim debatama o transnacionalnom pamćenju. Ovo je tim čudnije (i problematičnije) što ogromna većina žrtava Holokausta upravo dolazi iz istočne Evrope. Jedan od razloga za zakasneli interes za Holokaust ili čak potiskivanje sećanja na njega u zemljama poput Sovjetskog Saveza, Poljske, Rumunije ili Mađarske, uz lokalno uvrežene tradicionalne oblike antisemitizma, svakako je nevoljnost većine komunističkih država da pamte Holokaust kao genocid koji je bio specifično usmeren ka jevrejskoj populaciji. To, naravno, ne znači da nije bilo sećanja na Holokaust, već se ono kretalo izvan zvaničnih komemoracijskih okvira i praksi. Studija Maksima Šrajera (Shrayer) o delu sovjetskog pesnika Ilje Seljvinskog otkriva jedan zanimljiv slučaj vrlo ranog sećanja na Holokaust u sovjetskoj književnosti. Olga Geršenzon (Gershenson) je, s druge strane, pokazala da se u Sovjetskom Savezu, uprkos suzbijanju i nedostatku komemoracija koje podržava država, sećanje na Holokaust čuvalo i predavalo u književnosti, filmu i umetnosti.

Socijalistička Jugoslavija je u ovom pogledu naročito zanimljiv slučaj. Zahvaljujući Titovoj liberalnoj kulturnoj politici, Jugoslavija nije imala značajnu tradiciju socijalističkog realizma. Osim nacionalističkih tema i otvorene kritike partijske linije, pisci nisu bili ograničeni niti temom niti stilom. Iako je socijalistička Jugoslavija svakako sledila komemorativnu politiku koja je tretirala sve žrtve Drugog svetskog rata kao „žrtve fašizma“ – u pokušaju da nametne međuetnički mir tako što će ćutke preći preko istorije međuetničkog nasilja – bilo bi preterano reći da je Holokaust bio tabu tema ili da je sećanje na njega bilo potisnuto. Naprotiv, bilo je javnih komemoracija Holokausta već od ranih 1950-ih. Štaviše, u mnogim slučajevima se sećanje na Holokaust prepliće sa drugim pričama ekstremnog nasilja: sa stradanjem nejevrejske južnoslovenske populacije tokom Drugog svetskog rata, ili sa sudbinom žrtava staljinističkog terora, ili pak sa žrtvama etničkog čišćenja tokom jugoslovenskih ratova 1990-ih. Iz ovih razloga, jugoslovenska i postjugoslovenska književnost može poslužiti kao naročito prikladan teren za isprobavanje teorijskih koncepata koji koncipiraju traumatsko pamćenje kao nekompetitivno i naglašavaju potencijal pamćenja da prevaziđe okvire koje nameće (nacionalna) država. Pokušaćemo ovde da na primerima iz postjugoslovenske književnosti pokažemo kako Rotbergov koncept multidirekcionalnog pamćenja može doneti dublji uvid u funkcionisanje kulture pamćenja u zemljama bivše Jugoslavije – i kad je u pitanju sećanje na Holokaust i kad je reč o sećanje na jugoslovenske ratove.

Jugoslovenski ratovi su podstakli mnoge pisce koji nemaju neposredne porodične ili etničke/religijske veze sa jevrejskim žrtvama Holokausta ne samo da razmišljaju o Holokaustu i učine ga temom svog književnog rada, već i da povuku paralele i uspostave analogije između obe katastrofe. U ovu grupu pisaca spadaju pisci rođeni otprilike u isto vreme kao i Albahari, poput Daše Drndić i Irfana Horozovića, ali i pisci koji su znatno mlađi od njih, poput Saše Ilića i Zorana Penevskog. Slika se dodatno komplikuje kada se uoči da se i sve malobrojniji „preživeli“, poput Ivana Ivanjija, svaki put iznova vraćaju svom logoraškom iskustvu i svojim knjigama i esejima nastavljaju da igraju bitnu ulogu u javnoj debati o važnosti sećanja na Holokaust.

Iako bi se teško moglo reći da spadaju u istu generaciju samo zato što su rođeni u približno isto vreme (da je biološki kriterijum jedina odrednica, onda bi Drndić i Horozović mogli da čine jednu, a Ilić i Penevski drugu generacijsku grupu), spaja ih sličan način na koji reaguju na isto istorijsko iskustvo – bilo da su ga stekli iz prve ruke, preko porodice, ili pak posredno, preko književnosti, fotografije, filma ili muzejskih postavki, koji se, kao ‘putujući mediji’ (Erll) kreću ne samo preko prostornih i socijalnih granica već i preko vremenskih i generacijskih granica.

Svi navedeni pisci na neki način pozajmljuju od različitih (umetničkih, istoriografskih, muzeoloških) diskursa o Holokaustu postupak prikazivanja traumatskih povesti da bi tematizovali ekstremno nasilje koje je podržavala država tokom jugoslovenskih 1990-ih. U isto vreme, oni nastoje da premoste jaz između različitih mnemonijskih zajednica. Ipak, mogu se uočiti dve bitne linije. Prva bi se, uslovno rečeno, mogla opisati kao kulturno pamćenje po uzoru na nemački model „suočavanja sa prošlošću“ (Vergangenheitsbewältigung), koji se uzima kao potencijalno produktivan pristup tragediji koja se desila 1990-ih u Jugoslaviji. Druga linija, koja ima dosta zajedničkih karakteristika s prvom, mogla bi se sažeti u opisu „pamćenje kao palimpsest“.

Tri postjugoslovenska romana koji ilustruju prvu liniju su Berlinski prolaznik Irfana Horozovića (1998), Berlinsko okno Saše Ilića (2005) i April u Berlinu Daše Drndić (2007), iako se njima spisak naravno ne iscrpljuje. Radnje bosanskohercegovačkog, srpskog i hrvatskog romana smeštene su u Berlin. Izbor Berlina svakako nije slučajan, jer ono što je ovim delima zajedničko jeste ideja da se postratna društva na prostoru bivše Jugoslavije moraju suočiti s nedavnom prošlošću, na način sličan procesima denacifikacije kroz koje je, ne uvek tako uspešno, prolazila Nemačka nakon Drugog svetskog rata. Takođe, nijedno od ova tri dela ne predstavlja glavni grad Nemačke kao mesto sećanja (lieu de mémoire) u kojem se, prema definiciji Pjera Nore (Pierre Nora), putem simboličkih, materijalnih ili nematerijalnih posrednika, sećanje određene (uglavnom nacionalno shvaćene) zajednice čuva i predaje sledećim generacijama. Naprotiv, Berlin u ovim delima figurira kao ono što je Rotberg nazvao noeuds de mémoire, „čvorištima pamćenja“ (Rothberg 2010), u kojima se različite priče ekstremnog nasilja ukrštaju, osvetljavajući na taj način dinamičnu prirodu kulturnog pamćenja. Istovremeno, različitim tropima, intertekstualnim i intermedijalnim vezama, romani stvaraju neočekivane konstelacije pamćenja, te tako intervenišu u politikama pamćenja novonastalih nacionalnih država na tlu bivše Jugoslavije, koje po pravilu shvataju kolektivno pamćenje kao „nulti zbir“ „konkurentnih“ nacionalnih mnemonijskih zajednica. Tako, ova dela pozivaju čitaoce na razmišljanje o načinima na koje, čak i nakon katastrofe jugoslovenskih ratova, sećanje na traumatske događaje može ne samo da pomogne zajednicama da prevaziđu ratom uspostavljene čvrste nacionalne i identitarne granice, već i da omoguće i podstaknu oblike transnacionalne solidarnosti.

Konceptualizacija pamćenja kao palimpsesta se može uočiti u delima poput Čoveka od pepela Ivana Ivanjija (2002), Manje važnih zločina Zorana Penevskog (2005) i, donekle, u filmu Kad svane dan (2012) Gorana Paskaljevića. Za razliku od prve grupe autora, koji se bave nasleđem ratova devedesetih kroz fokus Holokausta, ova druga grupa stavlja Holokaust i politike pamćenja Holokausta u prvi plan. Ovi autori se javljaju u vreme obnovljenog interesa za Holokaust i pojačanih (institucionalnih i drugih) komemoracijskih aktivnosti vezanih za Holokaust u Srbiji koji se, opet, mogu dovesti u vezu s rastućim uticajem IHRA (International Holocaust Remembrance Alliance) u zemljama bivše Jugoslavije. Postepeni proces učlanjivanja Srbije u ovu organizaciju – kao zemlje-posmatrača od 2006, kao države u procesu pristupanja u članstvo od 2009. i kao ravnopravne članice od 2011. – doveo je do porasta institucionalnih napora da se pokloni više pažnje Holokaustu u obrazovanju i putem različitih komemoracijskih praksi. Međutim, kritički glasovi su primetili da mnoge od ovih državnih inicijativa koriste Holokaust da bi prikrile ulogu države kao počinioca ili saučesnika u masovnim ratnim zločinima i genocidu počinjenim tokom Drugog svetskog rata i tokom ratova 1990-ih (videti, na primer David 2013; Pisarri 2012). Naravno, Srbija nije usamljena u tom pogledu: sličnu kritiku je dobila i Hrvatska (detaljnije o tome videti Radonić 2012). Upravo na ovoj pozadini treba čitati (i gledati) dela pomenutih autora. Jer, za razliku od skicirane državne politike, sećanje na Holokaust u romanima Ivanjija i Penevskog, a donekle i u Paskaljevićevom filmu, ne funkcioniše kao sećanje koje prikriva ili potiskuje druga, društveno nepoželjna sećanja (u smislu frojdovskog koncepta Deckerinnerung), već kao prizma kroz koju se prožimaju i promatraju sećanja na nedavnu jugoslovensku prošlost i priče o savremenim oblicima nepravde i nasilja koje dominantne elite i širi slojevi društva ne žele da vide ili bi ih radije zaboravili. Ivanji, koji je dobro upoznat sa politikom komemoracije, kako u Srbiji tako i u Nemačkoj, u svojim esejima daje kritičke refleksije o trenutnoj globalizaciji sećanja na Holokaust, te na taj način ukazuje na mogućnosti ali i granice kulture pamćenja koju IHRA promoviše.

U regionu za koji su karakteristični državni napori da se odozgo nametne, oblikuje i kontroliše kolektivno pamćenje i da se konstruiše „uprotrebljiva prošlost“ u službi često katastrofalnih politika identiteta, književnost je igrala i nastavlja da igra bitnu ulogu, u smislu da podstiče produktivan i kritički rad na prošlosti. Svaka generacija pisaca oblikuje sećanje na Holokaust u svojevrsnom „pregovaranju“ sa dominantnom paradigmom i politikom sećanja svoga vremena. U skladu s tim, svaka generacija traži drugačija estetska rešenja za prikazivanje Holokausta i na svoj način spaja Holokaust sa istorijama ekstremnog nasilja svoga vremena.

Primer jugoslovenskog i postjugoslovenskog konteksta pokazuje da je moguće donekle reinterpretirati Rotbergov model, u smislu da se on proširi tako što će uključiti različite forme i nivoe transnacionalne interakcije pamćenja preko i ispod granica nacionalne države, unutar jedne multinacionalne države, unutar jedne multietničke regije, itd. Naravno, ostaje pitanje koliki može biti uticaj književnosti na dominantne paradigme? Kao što je jedno nedavno istraživanje o uticaju Haškog tribunala na percepcije ratnih zločina počinjenih tokom jugoslovenskih ratova pokazalo, te percepcije su i dalje čvrsto utemeljene u autoviktimizacijskom diskursu i po pravilu se drže kompetitivne logike koju Rotberg naziva principom nultog zbira. Štaviše, Marko Milanović pretpostavlja da bi tek ozbiljna promena u obrazovnom sistemu, naročito u načinu na koji se predaje istorija, mogla da promeni ovo stanje (Milanović 2016). Drugim rečima, multidirekcionalno pamćenje ne pruža nikakve garancije u političkom smislu. Ipak, pregled rada različitih generacija pokazuje da niti jedna dominantna paradigma nije homogena, te da uvek ima mesta za pregovaranje koje Rotberg navodi

kao ključni aspekt i bitnu karakteristiku bilo koje vrste kolektivnog pamćenja.