Pandemija virusa SARS-CoV-2 promenila je naše živote iz korena. Gotovo preko noći, ono što smo nekada uzimali “zdravo za gotovo”, što se praktično podrazumevalo, postaje nešto nedostižno. Da nam je neko pre samo godinu i po dana rekao da će u jednom trenutku odlazak na kafu sa prijateljima ili putovanje van zemlje biti nemoguća misija, verovatno bismo se samo nasmejali. Međutim i to se dogodilo. Već godinu dana, otputovati van Srbije za većinu stanovnika i stanovnica naše zemlje postao je pravi izazov sa mnogo prepreka. Strah od zaraze (koji sada kao da polako nestaje iako je virus i dalje prisutan u populaciji), restriktivne epidemiološke mere, visoke cene PCR testova, zabrana kretanja i zatvaranje državnih granica naterali su naše turiste da se okrenu domaćem turizmu, te da za svoja letovanja, zimovanja i vikend odmore odaberu neku od popularnih lokalnih ili regionalnih turističkih destinacija i izletišta.

Slike sa planina, reka, jezera i banja Srbije preplavile su društvene mreže, a sve te lokacije sa dolaskom turista preplavile su gomile smeća i drugi ekološki problemi koje posetioci ostavljaju za sobom. Želja za druženjem, aktivnom rekreacijom, promenom sredine, podstaknuta parolom državnih vlasti “da je virus pod kontrolom i da je bezbedno putovati u okviru državnih granica” (čitaj: kako bi se spasila ekonomija) dovela je do toga da su hiljade turista pohrlile put planina i jezera.

Boravak u prirodi postao je must have, što bi bila i dobra stvar, da zapravo i to nismo uspeli da nekako izokrenemo naopačke. Prirodu koja povoljno utiče na naše psiho-fizičko zdravlje, pretvorili smo u modni dodatak, pozadinu za kul slike na Instagramu i poligon za oslobađanje sopstvenih frustracija. Najnoviji trend, pored dobro poznatih klasika kao što su roštiljanje u zaštićenim zonama, izazivanje požara, seča drveća, zatrpavanje reka i jezera smećem, jeste vožnja kvadova. Kvadove smo do sada najčešće vozili u pustinji, na letovanju, ali u nedostatku pustinja u Srbiji, odlučili smo se da peščane dine zamenimo brežuljkasto-šumskim terenom u okviru nacionalnih parkova.

Vožnja kvada, kao oblik aktivne rekreacije, koja privlači zaljubljenike u adrenalin i avanturu, i ne bi bio toliko loš vid vikend zabave, da se odvija u odgovarajućim područjima, namenjim za takve aktivnosti, van nacionalnih parkova i drugih zona u kojima su utvrđeni strogi režimi zaštite. Poslednjih godinu dana ovaj sport privlači sve veći broj mladih ljudi u Srbiji, a kao idealne lokacije za svoje aktivnosti kvadisti su odabrali baš one u okviru nacionalnih parkova, parkova prirode i drugih zaštićenih područja, koje imaju najveću ekološku vrednost. Na udaru su se našle posebno planine u neposrednom okruženju velikih gradova poput Fruške gore i Avale, ali ništa bolje nisu prošle ni Homoljske planine, Zlatibor, Goč, Tara, Kopaonik, Stara planina…

Potencijalnu opasnost od prekomerne upotrebe kvadova u zaštićenim zonama prve su prepoznale nevladine organizacije koje se bave zaštitom životne sredine, kao i lokalno stanovništvo. Trenutno, dve nevladine organizacije (pokret “Odbranimo šume Fruške gore” i organizacija “Fruškać”) vode najglasniju bitku za odbranu Fruške gore i ograničavanje upotrebe motornih vozila u okviru nacionalnog parka.

Fruška gora je najstariji nacionalni park Srbije, proglašen daleke 1960. godine. Jedinstveni je prirodni fenomen i najšumovitije područje Vojvodine. Zavod za zaštitu prirode Srbije svrstao je ovaj nacionalni park u kategoriju zaštićenih područja od međunarodnog i nacionalnog, odnosno izuzetnog značaja. Biodiverzitet Fruške gore je izuzetno bogat i od neprocenjive je vrednosti. Nacionalnim parkom dominiraju šume lipe, hrasta i bukve, a posebno su značajne šume kitnjaka i graba. Obod fruškogorskog lesnog platoa prekriva stepska vegetacija bogata retkim i reliktnim vrstama. Na području planine registrovano je ukupno 1500 biljnih vrsta, od čega preko 200 biljaka spada u grupu zaštićenih vrsta. Ono što Frušku goru izdvaja u odnosu na druge planine Srbije jeste postojanje preko 30 različitih vrsta orhideja, od čega 18 vrsta ima međunarodni značaj. Životinjski svet je takođe izuzetno raznolik. Oko 60 vrsta sisara naseljava ove šume. Od 13 vrsta vodozemaca i 11 vrsta gmizavaca, 14 vrsta se nalazi na Svetskoj crvenoj listi ugroženih vrsta. Na području nacionalnog parka registrovano je 211 vrsta ptica od čega se 130 gnezdi upravu to – što ga čini jednim od najvažnijih područja gnežđenja retkih ptica u Panonskoj niziji i Srbiji (ZZPS). Među pticama izdvaja se orao krstaš, najugroženija vrsta sa Svetske crvene liste. Za sada je Fruška gora jedina tačka u Srbiji na kojoj se nalaze aktivna gnezda ove veoma retke vrste. Nacionalni park Fruška gora prepoznatljiv je i po svom izuzetnom kulturno-istorijskom nasleđu, te brojnim arheološkim lokalitetima iz neolita, pa sve do srednjeg veka i 17 pravoslavnih manastira.

Kada sve saberemo jasno je da Fruška gora predstavlja “prirodni i kulturni dragulj Vojvodine”, ali i čitave Srbije. Ipak sve to nije uspelo da sačuva ovaj nacionalni park od prekomernog uticaja čoveka, te smo svedoci dugogodišnje degradacije prirodne sredine pod uticajem izgradnje objekata, intenzivnog saobraćaja, prekomerne seče šuma, neadekvatnog odlaganja otpada i postojanja desetina divljih deponija, šumskih požara i sve većeg obima turističkih poseta koje se odvijaju bez ikakve kontrole. Fruška gora je danas jedna od najugroženijih planina Srbije.

Istovremeno Fruška gora je proglašena nacionalnim parkom, te zaštićena u skladu sa svim zakonskim i podzakonskim aktima Republike Srbije poput Zakona o nacionalnim parkovima i Zakona o zaštiti prirode. Na tom području utvrđena su sva tri režima zaštite u skladu sa Uredbom o režimima zaštite kojom su propisani radovi i aktivnosti koje su zabranjene ili ograničene. Takođe, u skladu sa zakonom, određen je i upravljač zaštićenog područja, u ovom slučaju Javno preduzeće “Nacionalni park Fruška gora” sa sedištem u Sremskoj Kamenici. Upravljač je dužan da donese Plan upravljanja nacionalnim parkom, na koji Vlada Republike Srbije daje saglasnost po prethodno pribavljenim mišljenjima nadležnih ministarstava. Za područje nacionalnog parka donosi se i Prostorni plan područja posebne namene od strane Vlade, odnosno skupštine autonomne pokrajine. Kada se sagleda stanje u prostoru jasno je da svi zakonski akti, planski dokumenti i programi upravljanja ne predstavljaju ništa više osim mrtvog slova na papiru - sprovode se vrlo ograničeno i svakako nedovoljno, a donose se sa ciljem ispunjavanja formalnih obaveza i pražnjenja državnog budžeta. Treba se zapitati i šta konkretno rade inspektori, čuvarska služba, upravljač i svi ostali nadležni organi, jer je prosto neverovatno da ne primećuju očigledne probleme u prostoru i da nemaju odgovor na sve češće žalbe građana.

Sada kada smo sve sistematizovali da se vratimo na kvadiste – poslednji u nizu problema Fruške gore. Kako smo do toga došli? Kako smo uspeli da jedan tako složeni prirodni ekosistem kakav je Fruška gora, naš najstariji nacionalni park, pretvorimo u poligon za vožnju kvadova i motora?

Jednostavno – sila jačega. Decenije urušavanja sistema vrednosti, kulture i obrazovanja, decenije bahatog odnosa vlasti prema građanima, decenije favorizacije potreba pojedinaca naspram opšteg interesa i potreba društvene zajednice, decenije u kojima je glavni moto onih jačih i povlašćenih “može mi se, za mene zakon ne postoji”, decenije korupcije i potkupljivanja svih, od komunalog inspektora do onih u vrhu države, dovele su do kreiranja sredine gde svako misli da može da radi šta hoće. Jer ne verujemo ni u institucije, ni u zakone. Ne poštujemo čak ni zakone prirode. Smatramo da smo dovoljno jaki i da smo jedino mi važni. Jer ko će nas kazniti ako prekršimo tamo neke propise i pravila ponašanja u nacionalnom parku? Da li su nas uopšte informisali? Da li je neko od nadležnih uopšte i pokušao da na adekvatan način upozna običnog čoveka sa posledicama njegovog ponašanja na prirodu koja ga okružuje?

Srećom nada umire poslednja. Tu je grupa vrednih pojedinaca i pojedinki koja razume važnost prirode, koja zna da bez šuma, reka i živog sveta nećemo ni mi postojati. Te grupice aktivista i aktivistkinja polako jačaju, lokalno stanovništvo se okuplja, organizuju se ekološki protesti, vode ekološke bitke, diže se glas i brane se naše vode, naša zemlja i naš vazduh.

A ti kvadisto ukoliko čitaš ovo, zastani pre nego što upališ kvad ili motor i kreneš ka Fruškoj gori. Zastani i razmisli – da li su tvojih sat, dva zabave zaista vredniji od onoga što je priroda stvarala milionima godina? Da li točkovi tvog vozila moraju uništiti šumske puteve u zaštićenim zonama i načiniti ih neupotrebljivim za pešake? Da li otisci guma moraju oštetiti geološko nasleđe staro desetinama hiljada godina? Da li te gume moraju pregaziti retke orhideje i druge reliktne vrste jedinstvene samo za ovo područje? Da li tvoje vozilo mora proizvoditi zaglušujuću buku u dubokoj šumi? Najčešće ne voziš sam, zar ne? Ta buka se čuje kilometrima oko vas. Možda tebe pozitivno uzbuđuje zvuk motora, ali za male srne, ježeve, zečeve to je zvuk opasnosti. Mnoge šumske životinje i ptice su male, i pri većoj brzini teško ih je primetiti. Njihovi mladunci su često slepi i spori. Šta ako podlete pod vaš točak? Zastanite i razmislite – pred vama su dva puta: put bahatih ljudi koji gaze slabije od sebe i put hrabrih ljudi koji se bude i bore za prirodu kako bi je sačuvali za buduće generacije.

Iskreno verujem da postoji rešenje svakog problema, pa i ovog. Ako zaista volite šume Fruške gore (i naravno svih ostalih zaštićenih planina), motorna vozila parkirajte izvan granica zaštićenih zona i uživajte u miru, tišini, čistom vazduhu i prelepom pogledu. Sačuvajte malo te prirode i za vaše dete kako bi i ono jednog dana moglo da uživa kao vi sada.

Promena kreće od nas samih.