Tokom leta, za trajni doprinos srpskoj kulturi, priznanje 14. Raških duhovnih svečanosti „Stefan Prvovenčani“ dodeljeno je Danku Popoviću, pravniku iz Aranđelovca. Njegova Knjiga o Milutinu je književna paradigma srpskog stradanja i uništavanja svega što je autentično i nacionalno, rekao je umetnički direktor Tiodor Rosić, profesor na Pedagoškom fakultetu u Jagodini. Prethodni dobitnici ove nagrade su Mihajlo Đurić, Emir Kusturica, Slobodan Rakitić, slikar Milorad Bata Mihajlović, kompozitor Svetislav Božić, književnik Sava Rakočević.
Srpska književna zadruga je 2004. u svojim „plavim koricama“ (srpske „Plejade“), kao 638. po redu (kolo XCVI) objavila Knjigu o Milutinu Danka Popovića. Bilo je to 35. izdanje romana koji je za vreme svog dvodecenijskog prisustva prebacio tiraž od pola miliona primeraka.

Prilikom promocije Knjige o Milutinu maja 2005. u prostorijama SKZ-a, novinarima je podeljeno obraćanje autora, otkucano na pisaćoj mašini, latinicom. Ovo pismo od stranice i po koristan je dokument jer svedoči kako autor gleda danas na svoj roman.
U moje vreme književnost je već uveliko bila okrenula leđa selu. Životom sela bavili su se skečevi, rokerske grupe i vesele večeri. Naše selo, duh seljaka i njegov život predstavljani su kao nešto primitivno, oprostačeno i prizemno.
Rečeno jezikom Danka Popovića, prva funkcija romana je „vraćanje dostojanstva“ oprostačenom selu, tj. likovima seljaka i seoskog načina života u savremenoj literaturi. Ipak, prikazivanje seoske svakodnevice u Šumadiji nije primarni cilj narativa Knjige o Milutinu.
I sam istorijski tok omalovažio je stare srpske ratnike i seljake. Zato je Milutin progovorio o svojim gorkim iskustvima i saznanjima, o uzaludnosti ratovanja i mučenja, o poništavanju rezultata njegove borbe i dostojanstva, svega što je seljak i ratnik iskreno poštovao i ostvarivao po cenu velikih žrtava i patnji.
Druga funkcija romana po autoru je istoriozofska. Danko Popović uzima na sebe rolu portparola rustikalne episteme, a za svoj roman ulogu krajputaša koji slavi podnetu žrtvu. Simbioza srpa, puške i države nudi se kao trojedinstveni raskovnik (keyword) za smisao srpske istorije.
U detinjstvu i mladosti slušao sam kazivanja svojih dedova o ratovima u kojima su učestvovali. Oni su uistinu mrzeli ratovanje. Kao i Milutin, bojali su se naopakih vremena u kojima očevi sahranjuju sinove.
Na kraju, autor Knjige o Milutinu svoj roman nudi kao pacifistički ili antiratni roman, roman autsajdera istorije koji transponuje mržnju svojih dedova prema ratovima u kojima su učestvovali pod prinudom. Važnost svoje knjige i razlog za njen veliki tiraž, Danko Popović vidi u srodnosti čitalaca i knjige: što je o životu i o istorijskim događajima progovorio onaj koji nije stvarao nikakve državne i političke programe, (...) čovek koji je sve te programe podnosio i plaćao onim što je u životu najmilije.

Za Miroslava Egerića, pisca predgovora SKZ izdanja Knjige o Milutinu, Danko Popović je krucijalno teme romboida naše savremene regionalističke literature. Postament romboida čini narodna epopeja oko tri Morave romana Dobrice Ćosića; druga dva temena markiraju banatsko i vojvođansko selo Mladena Markova i dalmatinska Zagora Jovana Radulovića. U srcu Egerićevog koordinatnog sustava stoluje potresna pripovest Danka Popovića o Milutinu Ostojiću, šumadijskom seljaku-mučeniku i o njegovom smislu za pravičnost (IX). Život seljaka Milutina je nezaobilazni sastojak nacionalne egzistencije (VIII), jer je oblikovan kao trebnik etičnosti, priručnik ljudske samilosti (XII). Milutina neprekidno pritiska misao o lakom trošenju žive narodne snage (XV), njega odlikuje trezven racionalni egoizam (XVII) i poštovanje etičkog horizonta koje je poštovanje života kao takvog (XII). Otuda je Knjiga o Milutinu negacija rata koji je negacija svega što je plodotvorno (XX). Zbog svega uočenog, Miroslav Egerić vidi lik Milutina i knjigu o njemu kao podlogu za obnovu individualne, pa i nacionalne energije (XXII).

M. Egerić je profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, poznat kao najprilježniji tumač i promoter dela Dobrice Ćosića (u jurišu na vetrenjače S. Basare s kraja 90-ih, Egerić brani klasika sloveći studentima: „Ne može se žiletom na hrast“). Egerićevo čitanje Knjige o Milutinu zanimljivo koincidira sa autorovom introspekcijom: Danko Popović je plemeniti Mohikanac seoske proze, ali i tvorac najvažnijeg srpskog antiratnog romana. Egerić Popović a suprotstavlja ideologiji soc-realističkog diktata i revolucionarnog samožrtvovanja. Upravo, poentira se, Milutin glorifikuje postojanje (naroda) iznad političkih ciljeva i državnih potreba.
Opreznim pominjanjem tretmana nacionalne tematike i potpunim izostavljanjem konkretnih istorijskih referenci, Egerić u prvi plan stavlja tzv. etički horizont knjige, falsifikujući njeno značenje. Falsifikat predstavlja viđenje Milutina kao predstavnika „malog čoveka“ koji svojom urođenom razboritošću i filantropijom razvejava stihijne himere različitih ideologija, pri čemu on sam ostaje izvan njih, antejski stamen i čestit. Čak i onda kada govori protiv rata ili se zauzima za tuđi život, Milutin se nikada ne nalazi izvan razapete mreže istorijskog revizionizma. Otuda, zanemarivanje Milutinovih istorijskih poduka srpskom narodu za račun bajkolike akcione plemenitosti seljaka-životoslavca, nije samo hermeneutička utopija vremešnog profesorskog uma M. Egerića. Takvo tumačenje je eksplozivna naprava čiji satni mehanizam otkucava u ritmu ogorčenog srca i koračnice odbrane narodnih interesa. Isturanjem maske trebničnosti, i same beznadežno plesnive, treba prikriti zlo seme Milutinovih uvida a sebi dati oduška u platonovskom građenju jednog zatvorenog domaćinskog društva, u kakvo Miroslav Egerić ni detetom nije zavirio.

Efekat ili privid autentičnosti je važna poetička formula za Knjigu o Milutinu. Pripovedanje je oblikovano kao ispovest naslovnog junaka u nameri da se njegov usmeni govor doživi kao „stvarno“ kazivanje, kao da slušamo njegov glas u trenutku dok čitamo njegovu povest. Ta neposrednost (Milutin se od početne reči romana obraća anonimnom sagovorniku, /Sinovče,.../, u drugom licu jednine), prisnost utamničenog koji govori kao na pričešću, kombinovano je sa „čistim“ šumadijskim govorom. Sve zajedno treba da nas oslobodi svesti da je reč o književnom tekstu koji piše pojedinac, ubeđujući da je Milutinova ispovest presek iskustva i mišljenja naroda, dakle kolektivnog autorskog tela koje Milutin samo ovlašćeno zastupa.
Budući da pitanja poetike nikada nisu imala važnost za autore „stvarnosne proze“, kojima Danko Popović pripada kao osrednji epigon opasnih namera, simpatično je videti neusaglašenosti između fonografskog koncepta romana i senke autora koji se nesvesno obreo u objektivu svog pripovedanja.
Ko je tajanstveni sinovac kome se Milutin obraća ako ne islednik kome je dužnost da svakoga dana tako dugo vodi sa njim poverljive razgovore. Ako držimo do imanentne realističke motivacije romana, nema drugog objašnjenja za personu „sinovca“ kome je u surova poratna vremena, kada je Milutin kao kulak i saboter dospeo u zatvor (podbacio mu rod pšenice), omogućeno da razgovara sa Milutinom, a posle njegove smrti da „intervjuiše“ njegovu ženu i komšije. Sinovac-islednik je zapravo priređivač Milutinovog skaza, skaz je podeljen na poglavlja a svako poglavlje naslovljeno u duhu narodnog govora i gnomskih iskaza („Ne sme se apsiti domaćin“, „Od sudbine se ne beži“, „Ne bacaj lebac“...). Još očigledniji oblik priređivačkih intervencija čini 12 fusnota (šta je „tain“, koje parole su izvikivane na demonstracijama 27. marta 1941. ili ko je autor Porekla porodice). Fusnote su pripisane pripovedaču, dakle Milutinu. Ali Milutin ih ne izgovara jer bi u tom slučaju one bile uključene u osnovni tekst njegovih ispovesti, niti ih on može izgovoriti jer ne raspolaže tim znanjima i naučnom terminologijom (svojevrsnim „nenarodnim“ idiomom).
Autentičnost i priređivanje ne idu zajedno. Paradoksalno, Milutinova autentičnost je konstrukcija autora maskiranog u ruho islednika, koji zna prečice do istorijskih istina. Ali nije pozicija islednika ključna moralna kontroverza koliko njegova maligna namera. U srodnoj filmskoj utopiji Život drugih, kapetan Štazija štiti dramskog pisca-disidenta i dobrog čoveka, koji će na osnovu svog dosijea naslikati portret tužnog doba istočnonemačke neslobode. Islednik Danko Popović i njegova marioneta Milutin unose nemir i ogorčenost, tražeći da se preispitaju gresi drugih prema srpskom narodu, polovinom 80-ih kada se Pandorina kutija SFRJ zlokobno otvara.

Milutin je šumadijski David Štrbac

 (Tiodor Rosić)

Ime romana pojačava biblijsku aluziju. Kao Knjiga o Jovu, Knjiga o Ruti, Knjiga o Jestiri..., Knjiga o Milutinu se nameće kao deo svete povesti, epifanijski tekst garantovane istinitosti. Jovovo stradanje slavi princip bezuslovne vere, pouzdanje uprkos nemogućim iskušenjima i patnji koja će biti nagrađena. Milutinov pad iz nesreće u nesreću, po autoru, reprezentuje bauljanje Srba duž 20. veka i treba da zamisli njihove potomke. Milutin je kolektivni farmakos, žrtva u ime svih koja će zajednici doneti isceljenje i katarktički preobražaj istorije. Na ovom talasu probuđene nade zajahaće požarevački aparatčik i karikatura lokalnog Bonaparte. Književni lik Milutina Ostojića je realizovan kao „šampion patrijarhalnog morala“ i „vitez“ na polju istorije, ali i kao predstavnik staleža seljaka-ratnika-domaćina koji će doživeti svoj istorijski i staleški debakl.
Iako bez ikakvog uticaja na opšti tok istorije, Milutin je delatan lik: on je izdržljiv, disciplinovan i uspešan ratnik (za ratne zasluge dobija priznanja i ordenje), osećajan i uslužan (daje usamljenoj deci poslednje komade krompira pri prelasku preko Albanije) (22), neko je ko ne započinje tuče ali ih dosledno prekida, razdvaja i miri zavađene (mirotvoračke težnje ispoljava jednako prema prijatelju kao i prema neistomišljeniku - Raki Trockom, oličenju onovremenog srpskog socijaldemokrate, boljševika i komuniste) (30/31), brani mehandžiju-kolaboranta od osvete povratnika iz prvog rata (66), zauzima se za uhapšenog komšiju-četnika (106-110), skriva u svojoj kući ranjenu devojku-partizanku (119)...
Milutin je s naličja obrazac žrtve istorije ili ideologija: na ime neplaćenog poreza posle Prvog svetskog rata uzimaju mu se junice, od kojih inače živi (63); pošto se pismom, kralju na Oplenac, žalio na taj postupak poreskih organa, pozvan je na „informativan razgovor“ kod načelnika (69-72); u ratu je izgubio oko
i to od strane onih koje je oslobodio, navodne južnoslovenske braće (54); sin jedinac mu gine 1945. na Sremskom frontu (137); utamničen je kao kulak (151), ćebovan od strane secikesa i razbojnika i u zatvoru umire (168).

Stavovi Milutina Ostojića počivaju na etničkoj generalizaciji i sadrže elemente ksenofobije. Kada pripadnici jednog naroda kao pripadnici vojne formacije čine zločin (austro-ugarski vojnici, albanske grupe, ustaše, komunisti), zločinjenjem je obeležen čitav taj narod:

- (povodom zločina austrijske vojske u Mačvi): Pa se mislim: da l’ se u ovaj zločin umešaše oni što govore našim jezikom,...? (9) sa Srbima u Austriji najgore postupaju radićevci i frankovci, ne Švabe. (11)
- (među ranjenim neprijateljima je i jedan musliman): Kako to da je meni Bosanac brat, je l’ ja nisam brat Bosancu! (16/17)
- (pošto su naišli na grupu Srba, žena i dece, pobijenih ušicama sekire): Arnauti ubijaju našu decu - Raka Trocki drobi o bratstvu sa njima. (26)
- (Milutinov razgovor u kafani sa sinovcem, velikoškolcem): Šta je nama bilo potrebno da ljubimo zemlju Kajmakčalana pa da se Makedonci ljute na nas i da sad, kako čujem, govore da smo mi nji okupirali osamnaeste. Što mi nismo nji pustili da se sami oslobađaju i stvaraju svoju državu Makedoniju, ako bi im dali Bugari? (...) Zašto da ispadnemo smešni na kraju? (45/46)
- (kapetan Topolac ljutito komentariše ponašanje devojaka u novooslobođenim krajevima): Upišulje, veli, misle da su ispred nas, da su civilizovana Evropa. A ta civilizovana vojska, u kojoj su njini služili, vešala je po Srbiji i po Sremu srpsku decu i žene.
- (grupa starih Solunaca, među njima je i Milutin, moli četničkog majora Mišu da se pomiri sa partizanima. On tvrdi da su komunisti pravi neprijatelji a ne Nemci, koji će kad tad otići, uz otpor domaćeg stanovništva ili bez njega, a da će komunisti ostati da vladaju duže i gore nego Turci): I vi se ne pitate što taj ustanak nije poveden u Zagorju, pa da Nemci u Varaždinu streljaju petnaes’ iljada đaka i mladića, ko u Kragujevcu i Kraljevu, dragi roditelji otadžbine! Što to vrzino kolo nije tamo zaigralo, nego drugovi iz Zagorja došli ovde, u Šumadiju da se životima naše dece i unučadi poigravaju. (125)

Knjiga o Milutinu je organizovana „monofono“, sa tendencioznim ciljem obrazlaganja jednog stava, čak i na mestima u romanu gde postoji polemika između dva ili više stanovišta. Ona predstavlja kompendijum etno-istorijskih predrasuda koje će se uvrežiti tokom 90-ih u Srbiji: da je srpski narod istorijski zloupotrebljen, da su Srbi stradalnički narod i naivna žrtva onih kojima je pobedu doneo „na tacni“, s njima se potom i zbratimio, da bi ga ovi izdali.

Tiha kanonizacija Knjige o Milutinu koja se odvija poslednjih godina nije bezazlen čin. Uzurpatori nacionalne tradicije hirotonisanjem romana Danka Popovića daju oprost Miloševićevoj politici „ispravljanja istorijskih nepravdi“ i „uspravljanja“ Srbije. Ljudi od fakultetskih zvanja i ovaj put ćutke prate Milutinov ulaz u vitrine nacionalnih klasika. Strategija revanšističkog revizionizma tvorca Milutina, pomaknuta je na korak do školske lektire i oficijelne istoriografije. Zloduh ogorčenosti i osvetničkog žara je konzerviran i ostavljen kao mamac. Naša budućnost je otvorena. Na nekom raskršću, kao Sfinga ili Mile sa Čubure, čeka nas naš Milutin i šapuće: Ne opuštajte se previše. Nastaviće se...