Oportunizam „renomirane“ srpske kritike proizveo je kulturnu pustoš i posejao jalovo seme koje daje svoje prve prinose. Naporedo
sa mladim naučnim saradnicima literarnih instituta koji su dobrovoljno pristali na uzicu dotirane slobode i neutralna arheološka istraživanja, urednici većine dnevnih novina i svih književnih časopisa zaveli su torturu hvalospeva i pristali na osrednje analize. Urednici i kritičari, fakultetski i državni činovnici, simulakrumom kritičkih tekstova, nepotističkih i praznoslovnih, devalvirali su poverenje čitalaca u kritiku i postavili putokaz za generacije poslušnih prikazivača. Negativne (se)lekcije su na(r)učene, kolumne i stupci dodeljeni i eto mlade kritike. Niste je primetili ili joj ništa ne verujete? Odlično, to znači da su veliki meštri dobro odradili svoj posao. Entropija obezličenih trijumfalno se širi.

U doba licenciranih, posrbljenih časopisa (Bravo, Elle, Playboy...), Yellow Cab je zanimljiv primer simbioze estetike stranih magazina, preobilja reklamnog prostora i praćenja kulturne ponude. „Žuti taksi“ prodaje informacije iz kulture, ostavljajući nešto prostora za recenzije i kolumne. Na ciglo dve strane od istog autora komprimovano je i po 5-6 prikaza, uvek ovenčanih besmisleno izdašnim brojem zvezdica. Ivan Bevc je kritičar YC-a. Njegova kritika je kratka, kolokvijalna do žovijalnosti, stilski napadna i površna. Najvrednije u njoj su slikovitost i žestina novinarskog sloga:

Ellis  piše kao  anđeo  smrti, on bljuje  vatru svojim furioznim rečenicama, izvrće moderni jezik naglavačke i udara njim o zidove, (...) ne libeći se (...) da ne poštuje nijedan postulat klasičnog romana i da nam, kad god poželimo da se pobunimo, tresne šamarčinu blistavim skeniranjem poodmaklog karcinoma koji razjeda moderno društvo. (jun 2007, str. 131)

Ovakav stil je zgodan za parodiju. (Zašto anđeo smrti mora da bljuje vatru? Ispada da je anđeo zmaj, neka grdna ala iz pećine bajke.) Međutim, važnije je to što čitaoci ove recenzije ne saznaju zapravo ništa o stilu i postupcima Glamurame, iako Bevc navodno sve vreme o tome piše. Šta bi to značilo da I. B. Elis jezikom izvrnutim naglavačke udara o zidove, odnosno, koji se postulati klasičnog romana zaobilaze i o kojoj vrsti društvenog karcinoma je reč? Nema odgovora. Tako ostaje kritika kao nizanje manje-više samodopadljivih retoričkih efekata koji zanose i uzbuđuju ali paušalno, iščezavajući brzo kao dim od raznete petarde. Pored očaranosti romanom kojom prikazivač želi da „inficira“ konzumente istog štiva, iza ovog bombastičnog stila primetna je namera da se ceni intrigantnost romana, neobičan jezik, bliskost prikazanog našem svakodnevnom iskustvu. U tome leži glavni nedostatak kritike iz taksija. Kao ontološki imperativ književnog teksta ona normativno nameće zanimljivost, detektujući je na jedan školski i krajnje restriktivan način. Kritičar-taksista ostaje pred dverima literarnog zamka, neosetljiv za pitanja forme i intertekstualnosti, za eksperimente i jezičku inovativnost. Zato je on, po pravilu, kritičar proznih sastava (romana i knjiga priča) i nefikcionalnih žanrova. Time se poezija i srodni žanrovi guraju na marginu javnog interesovanja i destruktivno se sugeriše da poezija kao nešto bezvredno i nema potrebe da postoji. Iza retoričke buke ovakve kritike ostaje praznina, iza ćaskanja sa čitaocima - protraćeno vreme, iza napadne, skupe štampe - banalne poruke.

Marko Krstić je primer kako se može biti kritičar uglednih dnevnih listova, najpre lista Danas a sada Politike, bez elementarnog znanja i elementarne stilske umešnosti, samo zbog poverenja, u slučaju oba kulturna dodatka, iste urednice, Vesne Roganović. Metodom krajnje slučajnog uzorka analiziraću jednu njegovu kritiku: „Kako je situacija postala pesma?“ (Danas, 11/12. mart 2006).
Gramatika: Zanimljivo je da su u zgradama koje se graniče sa kasarnama koledž Nju Bransvika za primenjenu umetnost i dizajn, nekoliko muzeja i sijaset galerija (kontradiktornog li okruženja!) Uz aljkavu
kongruenciju (treba „koledža Nju Bransvik“, ne „koledž Nju Bransvika“), ostaje golemi napor čitalačkog gonetanja o čemu se radi, odnosno šta je ovde čije. Reklo bi se da koledž poseduje kasarne (koje ako su u njegovom sklopu, mogu biti samo bivše kasarne, jer čak ni Vojna akademija nema kasarne, nekmoli fakulteti primenjene umetnosti). No, nije samo okruženje koledža „kontradiktorno“ (kako je Krstić imenovao „neočekivano“, „čudno“, „nespojivo“...), već je to i kritičarev novi stil koji nema „drage ni druga“, lektora i urednika.

Analiza: Teško je ponovo izgraditi rutinu kad ništa nije kao što je bilo, niti će biti..., kaže Blejds. Upravo na ovom mestu vidimo na koji način je kazamatska atmosfera i okruženje uticala na Blejdsa. Upravo na ovom mestu vidimo pleonazme antistiliste („atmosfera i okruženje“), i na tom istom mestu ne vidimo nikakav uticaj „atmosfere i okruženja“ na pesnika. Ne znamo Blejdsovu pesmu, ali M. K. citira „ponovo izgraditi rutinu“ - može biti rutinu hapšenja ili besprekornog funkcionisanja vojne policije? Naravno da ne, jer Džo Blejds je pesnik-humanista koji je kazamate dekazamatisao i dekontaminirao. Pošto se M. Krstić na početku svog prikaza pitao ko je Džo Blejds, sad je jasno: Džo Blejds je Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju iz Beograda - samo će ona znati kako je to kazamat dekontaminirati.
Blejds je slučajno ili namerno, svesno ili nesvesno, (Ko će ga znati!) otvorio jedan novi pogled na poeziju. Kakva raskoš suvišnog i nesuvislog, uz, ko će ga znati otkud, jedno sintagmatsko otkriće - „otvoriti nov pogled na poeziju“. Dragulj u kruni je „otvoriti pogled“ kao „otvoriti prozor“ (na poeziju), ili „otvoriti kontejner“ (na ovakvu kritiku), ali ne treba zanemariti ni smisao otvaranja novog pogleda, pošto smo stari već zatvorili. Još samo da dokonamo otkud pogled na poeziju u situacionističkoj poeziji, poeziji običnosti, sažetosti i konkretnosti, u isti mah antiintelektualističkoj i širokog vokabulara (pa šta, i bulevari su široki, i Sremčev popa je oko pasa širok).
I na samom kraju: A koje je bilo vaše prvo pitanje, ko je Džo Blejds?
Zamalo, naše je pitanje ko je Marko Krstić? Psssst, to je mladi kritičar ovdašnji, u usponu. Ne ometaj dok stvara!

Zanemarimo stil školskog zadatka kritike Miće Vujičića (Preljubnici su izuzetno zanimljivi za čitanje) i stilske nesuvislosti (Gutaju se za noć ili dve, iako imaju 180 stranica - na stranu čitalački kapaciteti, ali kako nešto progutati tako brzo a da traje dve noći). Međutim, zatiče nas analitička ispraznost (Vida Ognjenović zna da odabere veliku temu, da odmah potom njenu gromoglasnost spusti na jedan tiši nivo, na stupanj pojedinca, i da na kraju iskoristi staro dobro aristotelovsko oružje zvano peripetija plus prepoznavanje ne bi li svoju priču učinila napetom i do kraja zanimljivom). Uočavamo: vesele sintagme iskazane sa kritičarevog „stupnja pojedinca“, „gromoglasnost“ velike teme i njeno DJ spuštanje na tiši nivo, osrednje baratanje znanjem iz antičkih poetika. Zašto potezati Aristotela iz klasične starine pored toliko teoretičara modernog romana? (Kritičar je čuo za Aristotela.) Drugo, važnije, ni o kakvoj peripetiji i prepoznavanju nije reč u romanu V. Ognjenović, ni i u klasičnom ni u prenesenom smislu te reči. Ovde raskrivamo najveći problem tzv. kritičara: loša percepija, neadekvatni kritički termini, školski teorijski modeli, paušalan sud vrednosti. Tako Mića Vujčić za „najveći domet“ Preljubnika proglašava kompoziciju ovog romana kojom je uverljivo prikazana jedna ozbiljna psihička kriza, metež u glavi glavne junakinje, tako što se haotično ređaju kratki pasusi gorkih sećanja, ružnih i lepih slika iz detinjstva, doživljaji iz ljubavnog i bračnog života, fotografije iz profesionalne karijere i čega sve ne...
A zapravo, Vida Ognjenović koristi po mnogo čemu tipičnu tehniku asocijativne naracije iz tzv. doživljajnog pripovedanja junakinje u stanju šoka. Asocijativna tehnika po prirodi stvari uzima oblik nelinearnog pisma, odsustva kompozicionog pa i logičkog i sintaksičkog reda (mada Vida O. ne ide tako daleko). Introspektivna usmerenost pripovedanja legitimiše česte flešbekove i samopreispitivanje nepouzdane naratorke. Notorno, dakle, ali za kritičara ovog tipa to je otkriće prvog reda. Na toj pozadini neznanja bledi jaka pohvala koju kritičar dodeljuje ovoj autorki.

Vesna Trijić je jedinstvena u srpskoj medijskoj kritici po eksplicitnoj upotrebi moralnih kriterijuma pri vrednovanju književnih dela. Činilo se da je posle Jovana Skerlića ovaj sentiment književne kritike davno izgubljen, odnosno demontiran fakultetskim obrazovanjem koje je raspredalo ad nauseam o autonomiji književnog teksta. Za Vesnu Trijić literatura je ilustracija duhovnog stava autora, jedan doslovan i neprotivrečan sistem poruka i emocija koji upakovan u tekst stiže na čitaočevu adresu. Svoj posao kritičara V. Trijić shvata u duhu preventivne medicine i moralne pedagogije. Kao paradigmatski tekst može da posluži njen prikaz romana Dragana Velikića Ruski prozor (Blic 2. jul 2007). Sav prikaz posvećen je „grupnoj“ analizi junaka Velikićevog romana. Oni ništa ne rade i ne odlučuju, opterećeni su provincijskim zavičajem kao nepodnošljivom sramotom, neguju umobolnu ideju da je najbolje biti neodređen i nemati identitet, oni su egomanijaci i postmodernistički modeli junaka kao čovekolikih insekata koji naklapaju o životu, a nisu u stanju da ga
konzumiraju ni kroz ljubav, ni kroz strah, ni kroz nesreću.
Sem načelne heteronomije u odnosu književnosti i društva/morala/„duhovnosti“, izdvojićemo nekoliko važnih nesuvislosti ove kritike. Kada pročitate kritiku Vesne Trijić, osećate se šizofreno, jer niste sigurni da li je to o čemu ona piše delo koje ste vi čitali. Kod Velikićevih likova nema „provincijskog kompleksa“ više nego kod recimo Ivana Galeba ili Filipa Latinovića, ali ima veoma oštre kritike provincijalnog života. Nema egomanijaštva, ima neodlučnosti i traženja sebe, ali bez hamletovske patologije. Nijedan lik ne poseduje uverenje o superiornosti individualne neodređenosti. Ova kritičarka ne razume postmodernizam, tako netačno određuje poetički lik Velikićevog romana. Pomenuti „čovekoliki insekti“ direktno prizivaju Kafku i međuratnu avangardu, odnosno stilsku formaciju modernizma. Vrednosni stav V. Trijić prema postmodernizmu iznenađujuće je blizak totalitarističkoj osudi modernizma kao dekadentne umetnosti koja svet neutemeljeno prikazuje izopačenim, rugobnim i tragičnim mestom. S druge strane, kritičarku iritira pasivnost ili neopredeljenost likova, kao da je reč o nekim njenim poznanicima, dakle, realnim osobama kojima treba pomoći da prevaziđu svoje psihološke probleme. Čudna kulturna regresija koju oličava kritika Vesne Trijić javlja se kao logična posledica postkomunističke restauracije patrijarhalne demokratije. Iz njenih su budžaka izmilele aveti moralizma i javile se kao izraz dezorijentacije naraštaja koji se formirao inhaliranjem tamjana falsifikovane tradicije.

Nije retkost da u svakoj epohi očajni skribomani budu proglašeni za pisce, osrednji studenti za asistente, sterilni i konfuzni „istraživači“ za magistre i doktore književnih nauka. Slađana Ilić, magistarka i periodičarka, pripada toj opskurnoj plejadi koja derogira ugled hermeneutičara. Ona je Marko Krstić kritike sa učenom podlogom. Primenimo li merilo nekih pisaca da je prva rečenica knjige pouzdan signal njenog kvaliteta, na početak knjige kritika Slađane Ilić Nešto se ipak dogodilo (Agora, 2005), dobićemo precizan a razočaravajući spektogram njenog „metoda“. Sve češće se susrećemo sa hipermodernom književnom produkcijom, koja u gotovo svim književnim žanrovima nudi sirov i surov susret s potpuno ogoljenom stvarnošću koja funkcioniše po sistemu mehanizma, raspadanja i destrukcije.
Na stranu planetarno srozavanje akademskog znanja i nepodnošljiva bolonjska lakoća sticanja različitih diploma, neshvatljiv je toliki broj pojmovnih grešaka, stilske konfuzije i opšte analitičke trivijalnosti. Otkriće Slađane Ilić je „hipermoderna književnost“. Iz opisa, reč je očito o neonaturalističkim tendencijama u savremenoj srpskoj literaturi, koje se javljaju kao reakcija na autoreferencijalnost književne postmoderne. Promašeni termin sledi retorika pleonazama: uz „sirovo“ ide „surovo“ (ne „pečeno“ i „kuvano“, na žalost divlje misli Kloda Levi Strosa), garnirano „ogoljenom stvarnošću“.
Literatura takvih autora je manifestna i bavi se najčešće popisivanjem priča sa ulica.
Slađana Ilić je (manifestno) razmetljiva u ignorantskom korišćenju stručnih formulacija i „stranih reči i izraza“. Prava savremena književnost je interakcijska. Njeni čitaoci vode suživot s knjigom, žive knjigu iščitavajući je, a knjiga živi iščitavajući svoje poverenike. Čemu služi čitanje „savremene interakcijske književnosti“ njenoj saživljenoj poverenici? Za kritiku sigurno ne, jer u tekstovima koji u njenoj knjizi slede nižu se sve sami panegirici. Stilsku neukost i pojmovnu zbrku sledi legitimacija servilnosti (Kritičari bi trebalo da osećaju odgovornost i poštovanje, pri pomenu velikana sa literarnog ikonostasa).

                                                 *

Mlada srpska kritika je poglavlje vidljivog poraza mladosti kao osmišljene provokacije, primer ispuštenosti u obrazovanju i tvrda garantija da će praksa nepoštenja kritičkog mejnstrima biti nastavljena još dugo, dugo.