Iako je ekstrakcija alkaloida, baznih azotnih jedinjenja, iz biljaka u zdravstvene svrhe bila poznata još u Starom veku, morfin je zvanično izdvojen iz opijuma i patentiran na talasu nemačkog naučnog entuzijazma s kraja 18. stoleća u hemijskoj radionici Merck u Darmstadtu, dok je diacetilmorfin postao zaštitni znak Bayera koji ga je pod svojim brendom heroin izvesno vreme prodavao kao lek za kašalj i tuberkulozu. Nova epoha darmstadtske laboratorije začeta je 1891. osnivanjem njene američke podružnice Merck & Co. Tokom 1930-ih američka ispostava ove fabrike u New Jerseyu više je ulagala u istraživanja premda je proizvodnja i dalje bila bazirana na izradi alkaloida opijuma. Inače, među osnivačima farmaceutskih fabrika širom Severne Amerike dominirale su porodice nemačkih imigranata (Mallinckrodt, Merck, Pfizer) i vojnih lica (Lilly, Squibb) čija je produkcija rasla od Američkog građanskog rata, a naročito Prvog svetskog rata usled povećane potrošnje anestetika i antiseptika. Do 1928. godine američke farmaceutske fabrike bile su 16. profitabilna grana industrije, da bi u „zlatnoj eri“ farmaceutske industrije (1930-1960) dosegle i zadržale prvo mesto.

Ipak, nakon Prvog svetskog rata došlo je do promene u javnoj percepciji opijata ali i samih konzumenata koji su od „nesrećnih žrtava društvenog poroka“ počeli biti tretirani kao kriminalci, naročito u Severnoj Americi. Bilo da se radilo o sve brojnijim morfinistkinjama iz američke srednje klase ili kriminalizovanoj subkulturi „heroinista“, opijum je za kratko vreme postao destruktivna društvena pretnja koju je trebalo suzbijati na globalnom nivou. Prema konzervativnim podacima Harryja J. Anslingera, šefa Federalnog biroa za narkotike, tokom 1931. godine u SAD je bilo oko 140.000 ovisnika dok su se slobodnije procene kretale i do milion ljudi.

Neki autori smatraju da je pionirska uloga razvijenih zapadnih zemalja u ograničavanju proizvodnje i prometa opijata zapravo „američki konstrukt“, jer su nekoliko vekova unazad u Sijamu i Kini već donošene zabrane na čijoj su opstrukciji radile upravo vodeće kolonijalne sile. Taj mit o američkom prvenstvu u suzbijanju opiomanije seže u doba kalifornijske „Zlatne groznice“ i učešća kineskih imigranata na izgradnji železnica, kada je neustrašiva i vredna radna snaga zbog svog „čudnog jezika” i još čudnijeg običaja pušenja opijuma bila izložena društvenoj segregaciji. Premda etički i društveno opravdana, zabrana pušenja opijuma bila je u osnovi izraz ksenofobije i rasne diskriminacije, a kada je Kongres 1887. proglasio zabranu uvoza sirovog opijuma, crno tržište je buknulo. Dve međunarodne opijumske konferencije (Šangaj 1906, Haag 1911) ograničile su britansko opijumsko tržište u Kini i istakle „etičko liderstvo“ SAD u međunarodnoj kontroli koja je 1909. zabranila uvoz opijuma za pušenje kao i njegovo konzumiranje.

Na sličnom tragu bile su inicijative novouspostavljenog Društva naroda za uređenje opijumskog tržišta i suzbijanje opiomanije nakon kojih su u Ženevi potpisane međunarodne konvencije o opijumu (1925), ograničenju proizvodnje i uređenju podele opojnih droga (1931), kao i konvencija za suzbijanje nedozvoljene trgovine opojnim drogama (1936). Odredbe Ženevske konvencije koja je stupila na snagu tek krajem septembra 1928. kršile su mnoge države-potpisnice sve do uredbe iz oktobra 1939. koja je predviđala drakonske kazne za trgovce i posednike droge. Problem ilegalne prerade opijuma bio je skopčan sa mogućnošću desetostruke zarade kojoj su pribegavale vodeće farmaceutske fabrike u Švajcarskoj, Francuskoj i Nemačkoj.

TAMO GDJE VJEČNO SUNCE SJA

U vreme dok je američki Kongres donosio prvu opijumsku zabranu kako bi zaštitio svoju belu populaciju, u centralnom delu Balkana su se zabelela prva polja maka. U poslednjoj deceniji 19. veka u dolini Vardara proizvodilo se oko 70 tona sirovog opijuma godišnje koji je potom izvožen preko Soluna. Pored visokog prinosa, makedonski opijum je zahvaljujući pogodnom tlu i rečnim nanosima bio među najkvalitetnijim u svetu jer je sadržao 14-16% morfina, za razliku od npr. kineskog čija je „morfinaža“ iznosila svega 3-5%. Otuda i interesovanje vodećih svetskih farmaceutskih fabrika za ovu dragocenu sirovinu čiji je kvalitet bio bez premca, naročito u području Kavadara, Strumice i Velesa.

Do 1928. opijum proizveden u Kraljevini SHS izvožen je pretežno u Nemačku (55%), Švajcarsku (25%) i Francusku (10%), a samo 1928. izvezeno je 145 tona makedonskog opijuma. Od te godine izvoz je gotovo isključivo usmeren na SAD. S obzirom da je unutrašnja trgovina opijumom u Jugoslaviji bila potpuno slobodna sve do kraja 1931. kada je donet Zakon o opojnim drogama, otkupom i izvozom sirovog opijuma decenijama su dominirale solunske izvozne firme u vlasništvu porodice Scialom. I nakon što je Jugoslavija ratifikovala Ženevsku konvenciju Scialom je sve do sredine 1930-ih ostao zastupnik vodećih evropskih i američkih farmaceutskih fabrika, te glavni prekupac i konsultant državnih tela zaduženih za proizvodnju i eksport makedonskog opijuma. Beogradsko izvozno preduzeće Sinovi Jakova Šaloma bilo je sastavni deo Albert Scialom & Comp.

Inače, u jugoslovenskoj kraljevini su postojale svega dve velike fabrike za preradu opijuma. Prva je osnovana tek marta 1931. u Hrastniku kraj Celja dok je 1936. u Skoplju krenula sa radom Jugoslovenska fabrika alkaloida S & F Ognjanović. Fabrikom hemijskih proizvoda u Hrastniku su od njenog osnivanja rukovodili direktor Albert Prochaska i „prokurista“ Emanuel Zelinka, a Ministarstvo trgovine i industrije Kraljevine Jugoslavije je 1935. izdalo dozvolu za podizanje fabrike alkaloida u Skoplju braći Sofroniju i Filipu Ognjanoviću koji su se prethodno bavili proizvodnjom i izvozom sireva.

Do izvesne regulacije haotičnog stanja u jugoslovenskoj proizvodnji i standardizaciji izvoza doveli su pomenuti Zakon o opojnim drogama ali i rešenje Ministarstva trgovine i industrije od 18. februara 1932. kojim je isključivo pravo za izvoz sirovog opijuma dodeljeno Privilegovanom akcionarskom društvu za izvoz zemaljskih proizvoda Kraljevine Jugoslavije, poznatijem po svom akronimu PRIZAD, osnovanom 12. maja 1930. radi komisionog plasiranja poljoprivrednih („zemaljskih“) proizvoda u inostranstvo za račun zadruga i izvoznih trgovaca. Opijumsko odeljenje PRIZAD-a kome je 18. februara 1932. poveren izvoz droge, preimenovano je 9. oktobra 1933. u Jugoslovenski zavod za izvoz opijuma (JUZOP).

MI FARMACEUTI S KOLODVORA ALKALOIDA

Uporedo sa legalnim tokovima opijuma i alkaloida na svetskom tržištu, nezakoniti ispadi vodećih francuskih, švajcarskih i nemačkih farmaceutskih kompanija doveli su do jačanja već postojećih krijumčarskih organizacija i njihovog koncentrisanja u zonama jake prerađivačke industrije. Tako su tokom 1920-ih gradovi poput Pariza, Bazela, Hamburga, Marseillesa i Beča postali centri u kojima je delovalo nekoliko „transnacionalnih“ kriminalnih organizacija. Prerađevine opijuma iz švajcarskih fabrika išle su mahom ka Egiptu, dok je Elie Eliopoulos krijumčario narkotike iz francuskih fabrika na Daleki Istok i u SAD. Pariska mreža Eliopoulosa tesno je sarađivala sa korzikanskom mafijom, zaduženom za transport narkotika iz Marseillesa u Severnu Ameriku. Krijumčarenje heroina iz holandskih i belgijskih fabrika bilo je u rukama organizacije jermenskog gangstera Thomasa Zakariana, smeštene u jednoj prodavnici tepiha u Kairu.

Krajem 1920-ih većina pomenutih organizacija za ilegalnu preradu i promet droge je pod pritiscima Društva naroda i američkog Federalnog biroa napustila Pariz i preselila se u Istanbul. Međutim, delovanje šefa Centralnog obaveštajnog biroa za narkotike u Kairu Thomasa W. Russela (poznatijeg po nadimku „Russel Pasha“), primoralo je vlasnike tajnih fabrika na Bosforu da pronađu novo utočište. Zahvaljujući „povoljnim“ političkim prilikama u Bugarskoj i protekciji šefa bugarskog generalštaba Nikole Bakardžijeva čiji je nećak, Metodi Lazov, bio vodeći krijumčar sa „crnih lista“ Društva naroda, desetak fabrika je od 1931. preseljeno iz Istanbula u Sofiju i zapadne oblasti na kojima je delovala Unutrašnja revolucionarna makedonska organizacija (VMRO). Na zasedanju Centralnog opijumskog odbora Društva naroda avgusta 1933. izneti su podaci o „menadžmentu“ u desetak ilegalnih fabrika u Bugarskoj koji je obuhvatao lica iz najviših društvenih i političkih krugova Sofije, uključujući VMRO i Makedonsku banku. Ali, pošto je vlada Kimona Georgijeva sredinom 1934. likvidirala paradržavne mehanizme VMRO, Bugarska je delimično skinuta sa „opijumske agende“ Društva naroda ustupivši svoje nezahvalno mesto Jugoslaviji. Zvaničnici u Beogradu su postali svesni težine optužbi koje su počele da stižu od strane SAD. Diskusija o ilegalnoj trgovini u Jugoslaviji vođena je 1938. tokom tri sednice zbog čega je jugoslovenski delegat u Ženevi morao više puta da daje ekspoze kako bi se stvorilo „što bolje raspoloženje kod Amerikanaca“ i time sačuvali glavni kupci JUZOP-ovog opijuma. Sudeći po izveštajima jugoslovenskog predstavnika, „odbrana“ je bila uspešna što su pohvalili i američki delegati na sednicama Savetodavne komisije.

Pored Fullerovog (Stuart J. Fuller - nekadašnji šef za narkotike u odeljenju Stejt dipartmenta za dalekoistočne poslove i beskompromisni zagovornik američkog „rata protiv droge“) delovanja u Društvu naroda, pri američkoj ambasadi u Parizu je 1935. po nalogu Anslingera formirana radna grupa agenata za suzbijanje šverca droge preko Evrope za SAD. Njome je rukovodio bivši carinski agent Alvin Scharff. Pošto je iz tajnog budžeta angažovao 46 agenata i rasporedio ih po najvažnijim evropskim gradovima, Scharff se dao u istragu proizvodnje makedonskog opijuma ali i krijumčarenja alkaloida vozovima Vienna Expressa koji je išao iz Istanbula za Pariz.

*

Wostok: Kristijanija

HEROIN OD SIRA DRAŽI

O kakvim se razmerama krijumčarenja u Jugoslaviji radilo? Prema zvaničnim podacima Ministarstva poljoprivrede, Jugoslavija je u periodu 1927-1939. izvezla ukupno 668 tona sirovog opijuma u vrednosti 386 miliona dinara ili u proseku oko 42 tone godišnje. Prosečni sezonski obrt od 29 miliona dinara po osnovu eksporta makedonskog opijuma u SAD odgovarao je proseku godišnjih budžetskih prihoda Vardarske banovine. Gotovo četvrtina te količine droge bila je u ilegalnom prometu imajući u vidu procene da je u Jugoslaviji godišnje švercovano 8-10 tona sirovog opijuma te da su to radili „mračni inostrani tipovi”, kreatori tajnih kanala kojima su, „osim droge, mogli proticati komunistički materijali i špijuni“. Pošto je značajna količina opijata posredstvom organizacije ruskog emigranta Josifa Raskina završavala na istočnoj obali SAD-a, pretio je novi embargo na uvoz jugoslovenskog sirovog opijuma. Organizacija Josifa Raskina i Leona Goldsteina bila je deo krijumčarske mreže Elija Eliopoulosa. Sam Raskin je bio hemijski inženjer, poslovođa fabrike Tetkas u Istanbulu i vlasnik fiktivnog izvoznog preduzeća u Beogradu Kandra & Co. kojim je upravljalo nekoliko ruskih emigranata. Raskin je početkom 1930-ih sarađivao sa fabrikom Metodija Lazova, а 1932. je uhapšen na putu od Sofije ka Hamburgu i potom proteran iz Beča, gde mu je do tada bila baza.

„Amerikanci, naši najbolji i gotovo jedini kupci, stoje odlučno na gledištu da neće kupovati ni grama opijuma iz zemalja koje tolerišu švercovanje“, upozoravali su iz vrha jugoslovenske diplomatije nakon čega je održana interministerijalna konferencija 20. decembra 1937. na kojoj je ministar trgovine ovlašćen da donese uredbu o izmenama postojećeg Zakona o opijumu.

O stavovima i saznanjima Stuarta Fullera iznetim u Savetodavnoj opijumskoj komisiji Društva naroda, zapise je ostavio jugoslovenski delegat u carigradskom Centralnom birou Dragoslav Mihajlović. Fuller je naročito bio detaljan povodom rada skopske fabrike alkaloida S & F Ognjanović koja je nedugo nakon svog osnivanja počela da se bavi utajom prerađenog opijuma i švercom heroina. Američki delegat je raspolagao originalnim izveštajima finansijske direkcije s kraja 1937. prema kojima su vlasnici fabrike, braća Sofronije i Filip Ognjanović, preradili 6,8 tona sirovog opijuma i čak 1.013 kg heroina više od prijavljenog. Dakle, čitava tona heroina iz Skoplja otišla je u ilegalni promet od čega je dobar deo zaplenjen u atlantskim pristaništima SAD-a. Reagujući hitro na Fullerove optužbe, vlasti u Beogradu su fabrici Ognjanovića izričito zabranile dalju slobodnu kupovinu opijuma na pijacama. Umesto toga, fabrika alkaloida u Skoplju je morala nabavljati sirovi opijum isključivo preko PRIZAD-a (shodno postojećoj uredbi koju su očito kršili), dok je pri proizvodnom pogonu imenovan stalni komesar kako bi se pojačala državna kontrola. Krajem 1938. Sofronije Ognjanović je uhapšen u svom stanu u Beogradu sa 10 kg heroina i kažnjen sa 50.000 dinara i mesec dana zatvora, što je bila maksimalna kazna po tadašnjem opijumskom zakonu. Pored ilegalnog prometa diacetilmorfina (heroina), skopska fabrika je izvozila i jeftini morfin što je pretilo da obori cenu u Americi i dovede do tursko-iranske saradnje protiv jugoslovenskog opijuma. Uz konstantne američke pretnje, ovo je bio dodatni razlog da PRIZAD zatraži definitivno zatvaranje fabrike Ognjanovića „jer preti državnim interesima“. Ipak, do njenog zatvaranja nije došlo. Štaviše, fabrika je radila i tokom bugarske okupacije da bi je nove vlasti 1945. nacionalizovale i potom preimenovale u Alkaloid-Skopje.

AMERIKANCI IZ PARIZA

Pored problema sa vlasnicima skopske fabrike, američka diplomatija je registrovala još nekoliko organizacija u Beogradu koje su se bavile ilegalnom preradom opijuma. Februara 1937. otkrivena je banda Đorđa Stojanovića koja je za kratko vreme preradila skoro tri tone makedonskog opijuma. U distribuciju opijata bilo je uključeno diplomatsko osoblje argentinskog poslanstva u Bukureštu i Beogradu kao i nekoliko trgovaca iz Beča i Budimpešte.

Već krajem 1937. otkrivena je i organizacija Danila Tomasovića što je u Beograd dovelo Samuela Brumera, jednog od 46 savetnika pomenutog američkog obaveštajnog centra u Parizu. On je predstavnicima Ministarstva inostranih poslova saopštio da se jugoslovenski opijum nalazi u skoro svakoj pošiljci zaplenjenoj u SAD pa je zapretio „veoma nezgodnim obrtom“ ukoliko ne dođe do potpunog presecanja krijumčarskog lanca. Tom prilikom je preneo da su američke vlasti Tomasovića smatrale „najvećim organizatorom krijumčarenja u Jugoslaviji“, podvukavši da su krijumčari imali saučesnike „među saobraćajnim i drugim državnim organima“. Kada je reč o primedbama na umešanost „saobraćajnih organa“, Brumer je imao u vidu međunarodnu kompaniju za spavaća kola Wagons-Lits u kojoj su bili zaposleni Danilo Tomasović i još desetak vodećih krijumčara opijata sa Balkana. Inače, Tomasović je u policijskim izveštajima predstavljan kao „industrijalac sa stanom u Balkanskoj ulici“ koji je bio povezan sa grupom ruskih emigranata u Beogradu predvođenih Josifom Raskinom i Mihailom Stamburovskim.

Pored podataka o Tomasovićevoj bandi američki delegat Fuller je izneo informacije o još desetak slučajeva zaplene droge u Jugoslaviji. Fuller i Russel Pasha su i sredinom 1938. tvrdili da se u Jugoslaviji i dalje ilegalno proizvodi droga koju su potom plenili egipatski i američki carinici. Njihovo nezadovoljstvo obimom ilegalne prerade i krijumčarenja opijuma u Jugoslaviji iskazivano je sve učestalijim zahtevima za pooštravanje jugoslovenskog krivičnog zakonodavstva.

Krajem januara 1938. u Beograd su ponovo doputovali Brumer i Wait, savetnici američke ambasade u Parizu zaduženi za suzbijanje nelegalne trgovine narkoticima. Oni su u beogradskoj policijskoj upravi izneli svoja opažanja o apsolutnom učešću jugoslovenskih državljana u procesu prerade i šverca opijata, za razliku od dotadašnje dominacije stranaca. Navodeći pozitivne primere bugarskih i turskih vlasti koje su u velikoj meri suzbile ovu vrstu kriminala, Brumer se ponovo zadržao na slučaju Danila Tomasovića čija je aktivnost i bila direktan povod njegove nove posete. Na osnovu podataka bečke policije, otkrivena je veza između Eliopoulosovog šefa za transport droge u SAD Carlosa Fernandeza Bacule (inače, peruanskog diplomate) i Danila Tomasovića koji se u konspirativnim pismima s kraja 1937. predstavljao kao „Boža“ nudeći sa svog stovarišta stotine „mašina“, odnosno sanduka sirovog opijuma. Na meti kritike našlo se i „mlako“ jugoslovensko pravosuđe koje je omogućilo da se izvesni krijumčar Jankulović, prethodno uhapšen u Nemačkoj, po oslobađanju legalno zaposli u skopskoj fabrici alkaloida. Osim toga, slučaj „barona Oršića“ koga je bečka policija uhapsila zbog šverca opijuma pa ga potom proterala, ostavio je na Brumera „vrlo mučan utisak“ imajući u vidu svesrdno zauzimanje jugoslovenskog poslanstva u Beču za pomenutog krijumčara.

Sredinom decembra 1938. u Jugoslaviji je donet Zakon o opojnim drogama umesto starog opijumskog zakonodavstva čije su simbolične sankcije stimulisale krijumčarenje, kao u slučajevima Ognjanovića i Tomasovića. Osim što je pooštrio kazne, novi zakon je stavio pod jaču državnu kontrolu čitavu opijumsku proizvodnju. Naravno, novi zakon nije mogao odmah rešiti probleme sa krijumčarenjem, naročito neregularnosti do kojih je dolazilo u prekookeanskom transportu.

Osetljivost Jugoslavije na američke kritike primorala je jugoslovenskog poslanika u Washingtonu da se temeljnije posveti opijumskom pitanju. Kada je februara 1939. Frederick T. Merrill iz Foreign Policy Association napravio plan za ograničenje produkcije i kontrolu sirovog opijuma, jedan od poverljivih primeraka ovog elaborata završio je i kod jugoslovenskog poslanika. I beogradska štampa je počela sve češće da izveštava o sudskim procesima protiv krijumčara što je takođe vodilo utisku o dobrim efektima novog Zakona o opojnim drogama. Sredinom decembra 1939. pred beogradskim okružnim sudom doneta je presuda protiv međunarodnih krijumčara opijuma predvođenih Petrom Brkanom, šefom beogradske filijale Wagons-Litsa. Ova grupa je od 1936. krijumčarila drogu od Istanbula, preko Beograda i Zagreba do Pariza, pri čemu je prepakivanje opijuma u kesice vršeno na zagrebačkom kolodvoru. Suprotno najavljenim drastičnim merama novog Zakona o opojnim drogama, čini se da grupa Petra Brkana nije prošla mnogo gore od Tomasovića i Ognjanovića koji su svojevremeno kažnjavani po starom zakonu: sam Brkan je kažnjen sa dva meseca strogog zatvora i 100.000 dinara.

*

Fragmenti teksta „Jugoslavensko-američka opijumska suradnja 1929.–1941. godine“, izvorno objavljenog u Časopisu za suvremenu povijest, br.1, 35-65, Zagreb, 2018. Izbor, naslov i oprema redakcijski.