Ne računajući Ja i Maja i ja, knjigu iz 1993. koju je Sreten Ugričić (1961) odredio kao „roman o odrastanju“, Neznanom junaku je ipak njegov prvi roman. Da je pedagogija korisna obrazovna veština a ne umirivanje savesti društva, ovaj primer mogao bi biti poučan nejednom mladom piscu kada treba da počne sa pisanjem romana. Ovaj autor imao je običaj, u ponekoj belešci o sebi, da se pohvali da je kao najmlađi bio zastupljen u Antologiji srpske proze postmodernog doba. Danas je najmlađi jedino po tome što nalik njemu više niko ne piše, pa ni on sam, jednim delom. Taj deo, to je dodatak konceptualnoj poetici radikalnog eksperimenta (može i radikalnoj poetici konceptualnog eksperimenta, kao i sve suvisle kombinacije), suvišak pisanju koje je neskriveno koketiralo sa „obrazovnim profilom“ autora kome je literatura uvek bila zgodan paravan, paravan sa ušivenim aplikacijama teksta, paravan koji ništa ne skriva. Suplement tekstu romana pripada sferi odgovornog preispitivanja aktuelne stvarnosti u Srbiji. To preispitivanje zasnovano je na jasnom kritičkom i političkom stavu, koji nije sasvim onakav kakav bi se moglo očekivati od nekoga koga Pečat štambilja.

Umesto pitanja šta je ovaj roman, suvislije bi bilo pitati: Šta on nije? Skroman (i autoironičan) spisak mogućnosti autor nudi na samom kraju romana, u završnom odeljku koji predstavlja cenzorsku ekspertizu i zabranu romana, tj. „Dozvolu za povlačenje knjige iz javnosti i opticaja u našem govornom podneblju“. (Ako se težina nekadašnjeg disidentstva merila radnim stažom na univerzitetima iza rešetaka, udeo cenzure i zabrana u izdavačkoj manufakturi za Ugričića očito predstavlja pouzdano merilo „šta čini dobru knjigu“.) Ipak, nasuprot mnoštvu postupaka i žanrovskih natruha, i autorovom objektivnom vrednovanju vlastitog dela, roman se nudi kao spoj klasične negativne utopije i političke bajke, uz epizode srbijanskog road movie-a (književni termin za road movie mogao bi da bude „proza na putu“).
Godina 2014. nije izabrana slučajno, to je stogodišnjica Sarajevskog atentata koji je poslužio kao okidač za Prvi svetski rat. Još je Torkvato Taso savetovao svojim kolegama da radnju svog istorijskog epa ne zavuku u nedosežne tmine istorije, jer će čitaocima mogućnost empatije biti uskraćena, ni u dojučerašnju prošlost, jer je ona nedovršen proces čiji su akteri još uvek u životu. Ugričić osvaja prostor neposredne sutrašnjice, takoreći period narednog Tadićevog mandata, pa ipak izabrana godina je provizorna. Ljubav prema istorijskoj analogiji dala je više nego mršav rezultat.
Nekoliko pojmova, Srbija, Diktator i milost, recimo, u romanu odštampani su isključivo ćiriličnim pismom. To jeste neobično, ali „ćirilični pojmovi“ imaju značaj ne veći od ortografske ornamentalnosti koja tek podcrtava ekskluzivitet srpskog. Odnos Diktatora i Lude realizovan je kao žanrovski kliše, uostalom kao i ova dva lika koji baštine tradiciju simboličko-arhetipske drame, jednog Velimira Lukića na primer (Afera nedužne Anabele, Dugi život kralja Osvalda) i satiričnog pastiša dveju uobičajenih predstava: o nemilosrdnom totalitarnom vladaru i ludiranju (od Erazma do Vudija Alena) kao saopštavanju istine iza maske ludosti. Bilo je zabavno ove godine u maju mesecu, na festivalu „Na pola puta“, slušati čitalačko uprizorenje dijaloga Diktatore i Lude koje su izveli užički gimnazijalci (autor romana verno je tumačio ulogu Diktatora). U tom ibijevskom dijalogu očekivano agonskih replika, kao i u epizodama bizarne fantastike, pokazalo se dominantno lice romana, njegova infantilna bajkovitost i vesela neobaveznost.
Neznanom junaku ne proizvodi jezu prikazivanjem jedne moguće čudovišne istorije. Naprotiv, osnova imaginacije njegove negativne utopije je prošlost, devedesete godine prošlog veka i jedan tip ideologije koji je pripremio, omogućio i opravdavao masovne zločine a građane Srbije učinio saučesnicima i suodgovornicima zločina. Otuda kad Diktator pita: „šta brblja raja“, a luda odgovori: „kud i kako da izbegnu“, osećamo da je istorijsko vreme u Srbiji zakočeno, od devedesetih do danas. Građani Srbije su „u stanju reverzibilne kome“ i to stanje je trajno. „Život je inostranstvo“, „umetnost je otadžbina“, „nije teško nestati u Srbiji“, Srbija je divna/jeziva, „dobro je što ne postoji“. Ovo su neki od frazeoloških lajtmotiva romana ili refrenske poente. Iza njihove forme paradoksa nije teško osetiti fatalističku pomirenost nemoćnog kritičara (tužnog ili ogorčenog, svejedno) sa neminovnim. Pravi paradoks leži u uvidu da se u ovoj tački dodiruju dva opozitna viđenja Srbije: ono koje zaumno slavi i uzdiže navodnu jedinstvenost srpskosti i ono koje je osporava ne videći joj realnu alternativu. Otuda proističe treći paradoks: nepomirljiva kritika i alternativa nude se iz srca establišmenta. Samoodrživi softver države dovoljno je izdašan da udomi svoje viruse i da pritom bez ikakvog pada sistema nastavi da generiše tvrdi državno-nacionalni kurs.
Trećem sloju romana pripadaju jezičke igre komičkih i teoloških implikacija. I akronimi, standardni repertoar totalitarnog novojezika (prisutan jednako kod Viktora Klemperera u dokumentarnoj filološkoj studiji, kao i kod Orvela u „umetničkoj projekciji“), podvrgnuti su postupku karnevalske apsurdizacije: LUD je „liberalno ushićen državljanin“, DRTL nije dojče RTL već „Državna radio-televizija i literatura“, TSJM, „tajna služba i javna milicija“, je po prirodi stvari vrlo aktivna, AKUIST je vladajuća stranka čije ime u sebi krije koaliciju apstinenata itd. U pripovedanju povremeno srećemo veoma uspele mikro narativne celine koje podsete na knjigu Bog jezika i druge priče. Stilski besprekoran govor romana funkcioniše i kao filozofska poezija, dakle, referencijalno samosvesna ali pojmovno namerno nedorečena, kao (nova) tekstualnost koja odbija da se svede na traktat.

Posle izlaska knjige Infinitiv (1997), studije o realnoj teoriji izmišljenog savremenog filozofa Stjuarta Grinčrča, Dejan Ilić se pitao možemo li u tom imenu videti anagram autorovog imena, Sreten Ugričić. U svojoj teoriji Grinčrč se pak pitao može li postojati takozvani aksiološki infinitiv, vrednost s onu stranu svih drugih vrednosti, vrednost koja određuje sve druge vrednosti ali njima ne može biti određena, skladište za sve vrednosti kao što je u gramatici infinitiv oblik glagola koji upućuje na sve druge oblike. U Uvodu u astronomiju (2006.), knjizi autoindicirajućeg podnaslova: „Ogledi o statusu uobrazilje i odgovornosti u Srbiji“, kao da je infinitiv prepoznat u saosećanju sa drugim i moralnoj odgovornosti za zajednicu koju pojedinac preuzima na račun života u njoj.

Sreten Ugričić pripada religioznoj alternativi, liberalnim kritičarima nacionalizma koji nadahnuće za svoju kritiku suštinski crpe i iz hrišćanske humanistike. Roman Neznanom junaku ogolio je ovaj uvid koji nekoga može i začuditi. U Ugričićevoj Србији 2014. Ustavom je Diktatoru dato pravo da vlada uz pomoć ukaza, zabranjeno je sve što propisima nije dopušteno (otuda polovinu svih zaposlenih u Srbiji čine pravnici, činovnici slobode), postoji totalni nadzor nad građanima, protivnici se likvidiraju nervnim gasom, teren asanira a leševi razvoze do visokih peći skoro kao pogonsko gorivo... Dakle, Ugričićeva Србија je jedna kombinacija Miloševićeve države kao izolovanog utvrđenja i kaznene ekspedicije i standardnog repertoara totalitarne prakse iz negativnih utopija. Ovoj futurološkoj viziji novinu donosi satirična fantastika i način na koji je zamišljen pokret otpora. U road deonicama romana, Srbija se kao u novijem opusu mokrogorskog feudalca nudi kao zemlja čuda: samoubistva su turistička atrakcija, špijunima se motornom testerom ritualno odseca glava, uzgajaju se fluorescentni zečevi, vlada ultra-hiperinflacija a ulogu eks-dojč marke preuzela je ruska rublja, pripadnice pokreta otpora lako vaskrsavaju nakon egzekucije, među „superženama Srbije“ nalazi se Sara koja doživljava orgazam na svakih 15 minuta... Neznani junak je, naravno, nepoznat, ali iz pripovedanja u drugom licu jednine (narator se direktno obraća čitaocu/-teljki) nije nesuvislo pretpostaviti da je čitalac/-teljka vođa otpora, što je zgodna autorova investicija u budućnost (naravno, kada među mladima „vaskrsne“ opšta žudnja za čitanjem knjiga). Ili da ima više Neznanih junaka, od kojih je jedan na Malom ratnom ostrvu uhvatio i pripitomio stegosaurusa. Ne znamo doduše s kojim ciljem, od duga vremena ili po narudžbini Jagodinskog ZOO-vrta jer je čuo da Kingpin Palma traži dinosauruse za oglednu nastavu.
Od fabuloznih motiva omiljen mi je fluorescentni zec posut šećerom u prahu, takoreći stona lampa i lizalica u isto vreme, možeš i da ga ližeš i da ti svetli u mraku (dildo-zeka). Ipak, suština je u nosiocu otpora a to nije Neznani junak, to jest ti čitaoče/-teljko. Nosilac otpora je sveti otac Arsenije, hilandarski isihast i isihastički patrijarh koji se od 1989. (sic!, što bi rekli u Sarajevu) nalazi u egzilu u Grčkoj. „Njegova duša se rađa kao čovek od krvi i mesa, koji nastavlja misiju oslobođenja sveta od greha i patnje i spasenja sve božje dece od kobi večne smrti“ (amin, 318. strana). Dakle, srbijanski Če zapravo je pravoslavni mali Buda sa Hristovom agendom. Dok u Šahtu Andrije Matića, u Srbiji 2024. strada pojedinac (profa engleskog čije je naučavanje stavljeno van zakona) koji se solo drznuo da kazni pedofila u mantiji, u Auschwitz café-u Dragana Radulovića postoji pravdoljubiva internacionalna mreža „Prijatelji“, nešto slično u jednom rukopisu gde friends-network vileni po Žarkovu zaraženom virusom, Ugričić se opredelio da sejač semena otpora bude vaskrsavajući isihast. To govori o doslednosti: zelena crkva (green church) ukotvila se u tradiciji, ekološka etika postala je isihastička telepatija.

Veliki krešendo roman Neznanom junaku ima u molitvenom pismu ili epistolarnoj molitvi koju sestra Fevronija ispisuje još 1994. i izgovara sestrinstvu manastira. Molitva je upućena 505. Patrijarhu NSPC-a, Makariju, koga na stranicama romana srećemo kako stalno kleči u „zanosu molitve“ i usred užasa i tiranije „ništa ne vidi i ništa ne čuje“. Molitva patrijarhu sadrži molbu da se povuče sa mesta patrijarha i tim moralnim činom ogoli diktaturu i osvesti vernike. Istina, ono „što niko ne zna“, kako veli narator, jeste da je Makarije ne samo pokušao da se povuče već i da nebrojeno puta oduzme sebi život, ali ne vredi, Diktator ga stalno iznova klonira i vraća na tron. Šta ćeš, od sudbine (klona) se ne uteče. Oni koji su podržali zahtev iz Fevronijine molitve pitaju zašto je patrijarh „ćutao o genocidnim egzekucijama, o masovnim grobnicama, o transportima hladnjačama i o visokim pećima, o višegodišnjim opsadama gradova, o progonima stotina hiljada građana ove zemlje preko Prokletija, o silovanjima na ratištima...“ (327). Jasno je da je ova kritika upućena na račun skoro upokojenog srpskog patrijarha Pavla, zadnja pošta Rakovica. Autor pravog molitvenog pisma bio je sam Sreten Ugričić. Pismo će se pojaviti deceniju i po nakon što je napisano, na sajtu Peščanika. Pravo molitveno pismo nije javno poslato, kritika patrijarhovog ćutanja stigla je prekasno.
Ovde se može postaviti niz pitanja, opredeliću se za dva:
1) Da li je sveti otac Arsenije, čija vaskrsavajuća duša nosi spasenje ni manje ni više nego sve božje dece, osudio egzekucije i nasilja iz grčkog egzila? Ne znamo, ništa ne piše u romanu. Kako mu onda možemo verovati i ponuditi mu mesto genseka Revolucije protiv Diktatora?
2) Zašto je u romanu toliki značaj pridat Orthodox Wizardsima? Neznani junak je Meštrovićev romantičarski simbol duha slobode, herojskog i slobodarskog duha naroda i pojedinca. Kod Ugričića Neznani junak dresira dinosaurusa, dok je ava Arsenije predestiniran da spase Srbiju (pred očima mi „vaskrsava“ Ričard Barton u Sutjesci, ali sa kamilavkom).
Nije mali broj pisaca „ošinutih svetim“, da tako grozno-blasfemično kažem, među pripadnicima midl generacije pisaca u Srbiji (Generacija M, rekao bi Peljevin). Rodonačelnik i krstaš na tom polju nesumnjivo je Svetislav Basara koji je još devedesetih sa sebe strgao stege heliocentrizma i kopernikanske zablude, a potom uneo mikrokozmičku i neobarbarogenijsku baklju u vučji brlog kulturne istorije Srbalja. Više piromanski potpaljujući jadne suvarke zapaćene pismenosti nego osvetljavajući domete Vukovog narodnjaštva i Dositejevog kopi-pejst evropejstva, utirao je put za treću tradiciju, za treći srpski put koji je svoje najviše izdanke u XX veku imao u Justinu Popoviću i Nikolaju Velimiroviću. I Beogradsku manufakturu snova, Ugričićeve ispisnike, zahvata sakralni talas, sad nekoga više iznutra a nekoga spolja, preko elektriciteta i visokonaponske mreže... Današnja putujuća literarna omladina srbska, etnofiletistička i antiglobalistička, dođe kao logično bodlerovsko cveće u saksiji srbijanskog retrogradnog autizma.

Sklop ovog romana njegov je najslabiji deo. Gavrilo Princip i njegov princip neustrašive nepogrešivosti s početka imaju malo dodirnih tačaka sa ostatkom romana. Sav onaj mistificirajući triniti- kasting, gde se junaci i junakinje u romanu pojavljuju „jedan drugom do očiju“ u troparima (u blizanačkom trojstvu), čitaocu može da služi kao zabava iz veronaučne kombinatorike. Sav onaj put vaskrsavajuće junakinje do Prištine i „Centra za ireverzibilnu reanimaciju“ nije imao nikakvu drugu svrhu sem da podastre nekoliko pomerenih situacija koje kaskaju za realnom bizarnošću srpske savremenosti. Ugričić ponavlja primer novopazarskog sindikaliste koji je odsekao sebi prst demonstrirajući autofagiju kao protestni recept za glad, ali ova proza ne može da doskoči zakarabuljenim žutokljuncima a već huliganima koji sa štanglama uleću u pun autobus ili slikanju za uspomenu na mostu kraj potencijalnog samoubice. Kritika nacionalizma i njegovih učinaka neuporedivo efektnije je izvedena u Uvodu u astronomiju. Sumarno, slaba vajda od poetskih pasaža, jezičkopojmovnih obrta, isihastičkog Bude i dildo-zeke.
Sreten Ugričić je atipičan pisac, dobro je što postoji. Makar i u senci vračarskih zvona.