Već dosta dugo smo izloženi nečemu što se može nazvati govor brojeva. Manipulacija time šta „cifre pokazuju“ je uobičajena pojava u sve ostrašćenijim govorancijama raznih talking heads – od ekonomskih eskperata do najviših političkih predstavnika našeg naroda. Besomučno i bezobzirno gađanje brojevima predstavlja sastavni deo političke aktivnosti na raznim medijima – od broja članova neke stranke preko broja osvojenih glasova do brojki koje govore o velikom ekonomskom uspehu naše zemlje. Kao da to već ne predstavlja jednu ozbiljnu zabrojanost, od pre pola godine brojevi nam svakodnevno govore i o umrlima i novozaraženima. Baš zbog tolike brojčane nadmoći u medijskom prostoru, nije teško uvideti na čijoj je strani moć brojeva. Statistika je sastavni deo onoga što je Fuko nazvao tehnologijama vlasti, a njena pojava kao instrumenta kontrole i upravljanja populacijama je neposredno vezana za nastanak modernih država-nacija. To da je „zdravlje“ nacije – a naročito ono mentalno, duhovno ili, pak, ideološko – jedan od prevashodnih ciljeva države je na ovim prostorima odavno postalo tragično jasno. Nama danas uopšte ne izgleda skaredno, a još manje čudno, postojanje nečega kao što je medicinska policija (Medizinische Polizei) koju Fuko pominje kao jednu od disciplina i institucija javne higijene (hygiène publique) ili socialne medicine (social medicine) XVIII veka namenjene uvećanju državne moći staranjem o proizvodnim i vojno-fizičkim potencijalima populacije.

 

Raspolaganje ljudskim životima je veoma star prerogativ vlasti, a nastanak savremene države obeležava prelaz od suverene moći monarha da liši života neposlušne podanike ka raison d'État u upravljanju živim ljudima zarad uvećanja državne moći kako u vojnom, tako i u ekonomskom smislu. Stanovništvo predstavlja predmet i korelativ te državne vlasti, a upravo su problemi upravljanja mnogobrojnim i gusto naseljenim populacijama zahtevali statističke uvide ne samo u svrhe prebrojavanja tih potencijala, već i primene adekvatnih tehnologija sprovođenja vlasti. Dakle, reč je o biopolitici – političko-pravno-upravnoj aktivnosti države u odnosu na stanovništvo shvaćeno kao skup bića koja žive zajedno i koja poseduju neke biološke i patološke karakeristike, te stoga zahtevaju specifična znanja i tehnike da bi se njima efikasno vladalo. Ipak, sa važnošću održavanja života svakog pojedinca kao proizvodnog ili vojno-fizičkog potencijala u svrhe državnog razloga je raskinuo (neo)liberalizam uvodeći princip da treba dopustiti ljudima da žive kako god hoće, ali ih i pustiti ih da umru ukoliko se ne sami ne snađu. Drugim rečima, uspeh preživljavanja na tržištu je jedini kriterijum ostajanja u životu, tako da je svaki pojedinac potrošna roba i ukoliko postane neprofitabilan lako može biti zamenjen nekim iz onoga što je Marks nazvao rezervnom armijom rada. Ta gomila očajnika koja ne uspeva da vodi profitabilan život se barem od vremena velečasnog Roberta Maltusa naziva viškom stanovništva, a govor brojeva državne statistike ih čini prekobrojnima.

 

Međutim, statistika, kao i svaka druga batina, ima dva kraja, te se može okrenuti protiv onih koji je svakodnevno upotrebljavaju po našim glavama. Da brojevi mogu i drugačije da govore pokazuju i radovi nedavno preminulog Dejvida Grebera koji pokazuju da danas zapravo 99% globalne populacije sačinjavaju oni koje kapitalistički sistem smatra prekobrojnim. Mnoga druga istraživanja koja koriste statističke metode pokazuju da zvanični govor brojeva u stvari služi privatnim interesima otimača izgubljenog kovčega socijalne, a u našem slučaju socijalističke, države. U filmu Branka Buera iz 1962. godine Milena Dravić je prekobrojna ne zato što je nekakav nepotreban višak, već je neko ko dobrovoljno kreće na radnu akciju iako nije ubrojana u one koji su raspodeljeni u različite radne brigade. Nije toliko bitno što je početni motiv lika Ranke da prati svog dragog, jer ne samo da se radi o jednom društveno korisnom, upotrebljivom i dobrodošlom višku, već i o tome kako se taj „višak“ kao osoba razvija u samostalnu, samoopredeljenu ličnost kroz čitav tok radne akcije i krojački kurs koji joj obezbeđuje materijanu nezavisnost. Stoga, iako je bilo ljudi osuđenih na tavorenje na marginama društva, viškovi u socijalizmu su imali mogućnost da budu ubrojani u opšte društvene tokove od kortisti svakoj individui.

 

Dakle, ključno pitanje statističkog govora brojeva je ko prebrojava i, što je još važnije, sa kakvim motivima. Ukoliko prepustimo ekskluzivnost brojanja vladajućim „elitama“, nema sumnje da će većina nas biti pobrojana kao prekobrojni. Kod nas je prelaz sa socijalne (welfare) na dužničku (debtfare) državu neposredno vidljiv kroz uspostavljanje sistema bankovnog kreditiranja tipa kamata na kamatu i organizovanje privatnih sudskih izvršitelja koji proizvode već neprebrojiv „višak stanovništva“. Ipak, pokreti kao što su združena akcija Krov nad glavom pokazuju da brojevi mogu drugačije da progovore i da je prebrojavanje solidarnih građanki i građana jedan od najvažnijih puteva borbe protiv države vođene privatnim interesima malog broja ljudi. Međutim, upravo ta i takva država, kakva se na ovim prostorima rađala u krvi tokom protekle tri decenije, svedoči tome da njeni projekti nacionalnog prebrojavanja imaju moć da nagnaju obične ljude da naizgled samoinicijativno obavljaju prebrojavanja i odstranjuju prekobrojne. Tekuća situacija u Crnoj Gori pokazuje da takva prebrojavanja ne samo da nisu izgubila svoju ideološku snagu, već i da još uvek ima ideoloških „volontera“ spremnih da pobroje druge ljude kao prekobrojne, kao i da im odbroje dane. Elem, u svim tim prebrojavanjima svi mi koji smo prekobrojni bi trebali dobro da se prebrojimo, kao i da se ozbiljno presaberemo, jer zaista izgleda da su nam u protivnom odbrojani dani.