Predrasude o “drugima” nisu mimoišle ni Jevreje bez obzira na insistiranju brojnih srpskih intelektualaca da antisemitizma nikad nije bilo u Srbiji. Može se reći da nije bio u toj meri prisutan kao u nekim zemljama Istočne Evrope, pre svega Rusiji i Poljskoj. Ipak, uvreženo mišljenje o tolerantnom srpsko-jevrejskom suživotu je preterano. Jevreji su od nastanka moderne srpske nacionalne države tretirani kao “Srbi Mojsijeve vere”, ali to ne znači da su ovakvim administrativnim potezom predrasude izbrisane. Antisemitizam, i to ne samo u brojnim, surovim i sirovim šalama na račun “Ješa” ili “Čivuta” poseduje svoj istorijski kontinuitet i u ovoj zemlji. O tome danas, u zemlji u kojoj je, po Aleksandru Nećaku, predsedniku Saveza jevrejskih opština Srbije, samo 2012. godine objavljeno preko stotinu knjiga antisemitske sadržine ne treba posebno ni govoriti. Jedna od prvih antijevrejskih knjiga objavljenih u novovekovnoj Srbiji je “delo”  Jeromonaha Neofita Protiv vere jevrejske. Neofitovo pisanije je, u vreme vladavine Miloša Obrenovića, stavljeno na spisak cenzurisanih knjiga. Pojedini ugledni, akademski obrazovani Srbi su pokazivali neskriveni antisemitizam. Jovan Dučić je napisao da su “Jevreji bili narod koji je u svojoj istoriji najviše isticao obest svoje mržnje”. Slavni pesnik je tvrdio da je “Hristos po svom načinu govora i svojoj inspiraciji ljubavi bio većma antički Grk nego savremeni Jevrejin”. Stereotip Jevrejina koji podriva „čistu“ patrijarhalnu srpsku sredinu oličen je u školskom učitelju u Školskoj ikoni Laze Lazarevića. U političkom životu, antisemtizam je bio prisutan u delima Jaše Tomića (Jevrejsko pitanje) i Vase Pelagića (Vjerozakonsko učenje Talmuda ili ogledalo čivutskog poštenja). Užasi koji su snašli jevrejsku zajednicu u Srbiji u Drugom svetskom ratu, logistički potpomognuti od žandara i vojske kolaboracionističke vlade generala Milana Nedića, poznati su. Napomenuo bih da je Beograd bio posle Talina, druga “Judenfrei” prestonica u Evropi, što govori koliko o zločinačkoj temeljnosti Vermahta i SS-a toliko i o „posvećenosti“  srpskih fašista.

Jevreji se, kao dramatis personae, pojavljuju u Nebeskom odredu Đorđa Lebovića i Aleksandra Obrenovića (Frans (Ranjenik) i Čovek pod kapom) smeštenom u koncentracioni logor Aušvic 1944. godine i Komandantu Sajleru Borislava Mihajlovića Mihiza (Melhior Vajs) koji se dešava u leto 1941. godine u Vršcu. Napomenuo bih da je antisemitsko raspoloženje crkvenog klera opisano u Kraljevoj jeseni Milutina Bojića gde franciškanski sveštenik spominje apotekara Vila Novu kao “đavoljeg slugu”, “Jevrejina, dabome“, koji je navodno pokušao da otruje papu Klimenta. Jevrejskim lekarima su se često pripisivale regicidne namere. Lični lekar Elizabete Prve Tjudor, Rodrigo Lopez, portugalski pokršteni Jevrejin,  osuđen je na smrt zbog navodnog pokušaja trovanja engleske kraljice. Nimalo slučajno, javno mnjenje je, nekoliko godina pre Lopezove smrti, zahvatio talas snažnog antisemitizma, izazvan komadom Malteški Jevrejin Kristofera Marloua. Docnije će, Lopezova nesrećna sudbina i drama Kristofera Marloua, inspirisati Šekspira da napiše Mletačkog trgovca.

                                                                                               Foto: Vera Vujošević

Čovek pod kapom iz Nebeskog odreda Đorđa Lebovića i Aleksandra Obrenovića je, kao i  drugi logoraši iz njegove grupe, dobio nacističku “ponudu”: ili će pristati da produži svoj život na tri meseca tako što će, kao član tzv. Nebeskog odreda, sastavljenog od logoraša raznih nacionalnosti i konfesija, ubijati logoraše ciklonom B, ili će biti streljan. Pre nego što je odveden u Aušvic, Čovek pod kapom je bio časovničar i vodio povučeni, građanski život. Izgubio je ženu i decu i želi da sve oko sebe doživi kao određeni mehanizam, kao sat koji popravlja tokom celog komada. Zato, pod užasnim pritiskom i stresom, svoju sudbinu tumači religijski, ali sa fatalističkom vizurom. Smatra da je sve što doživljava u logoru već napisano, jer u Talmudu stoji da će doći “narod izdaleka, narod bezdušni, koji neće mariti za starce, niti će deteta žaliti”. Taj daleki narod su svakako Nemci koji služe Hitleru. Sudbinu, kakva mu je dodeljena, valja istrpeti, moliti se, biti posvećen i spas će doći. Ovakav stav, kao i njegovo etničko poreklo i religija, dovode ga automatski u sukob sa logorašima koji su antisemiti: Prominentom, bivšim poljskim diplomatom, Musselmanom (u stvari Italijanom) i Zelenim, nemačkim kriminalcem. Verske ograde mu ne smetaju da truje ciklonom B svoje sunarodnike i jede hranu koja je oteta od mađarskih Jevreja. Ne uznemirava ga ni to što, u peći ispod njegove sobe, tinjaju tela Jevreja iz lvovskog geta.

Svoju veru on koristi kao štit, ali i sredstvo izdizanja iznad svih ostalih, pa čak i onih koji su njegove vere. Ubeđen je da su stradali kao nedovoljno posvećeni. Deformacija karaktera je kod njega tolika da ne vidi istinski užas kao ni to da nacističko zlo ne štedi nijedan narod, rasu ili veru. Čovek pod kapom koristi svoju veru i kao način da ostane priseban i da propast svoje porodice objasni sebi kao deo velikog Božjeg plana. Naime, Jevreji su izabrani narod ali i određeni da stradaju. Ovakvo razmišljanje daje stradanju bližnjih kakav-takav smisao. Bledi pokušaj Čoveka pod kapom da pobegne tako što će svoj satni mehanizam spojiti sa improvizovanim bombama ništavan je u poređenju sa fatalizmom koji ga prožima. U času pred egzekuciju, on se ponovo okreće molitvi, zaključan u svetu koji nema veze ni sa njegovom verom, niti sa ičim racionalnim i tone u sopstveno ludilo. On je psihološki objašnjen, zatvoren lik, koji je svoju transformaciju doživeo pre nego što je došao u logor. Samim tim ovaj nekadašnji časovničar ne predstavlja jevrejski narod kao takav, već  univerzalni tip očajnika koji svoju veru prilagođava srozanim etičkim standardima. Čovek pod kapom nije stereotipni religiozni Jevrejin, već čovek uplašen smrću.

Ideološki protivnik Čoveka pod kapom je Frans, politički zatvorenik. Ovaj mladić iz Pariza je bio član komunističkog pokreta otpora u Francuskoj. Mladi komunista je delio, kao kolporter, antinacističke letke koji su bili skriveni u dnevnim novinama. U logoru je završio nakon potkazivanja od strane jedne od čitateljki novina. Čovek pod kapom predstavlja za Fransa sve ono što doživljava kao konzervativno i pasivno. Nesposobnost da se pobuni i pruži aktivan otpor je za Fransa glavni razlog jevrejskog stradanja, a ne antisemitsko ludilo koje trese Evropu. Njegov identitet nije određen jevrejskim poreklom, već pripadnošću Komunističkoj partiji i francuskim jezikom. Tome treba dodati i činjenicu da je promenio ime da bi se lakše uklopio u sredinu. On jeste Jevrejin, što nevoljno priznaje, ali je pre svega komunista i Francuz. Svoju pravu nacionalnu pripadnost smatra za nepotreban balast. Jevrejsku veru, kao i svaku drugu, smatra za gomilu besmislica, a naročito ga iritira insistiranje Čoveka pod kapom da se umesto zabranjenog  Božjeg imena Jehova izgovara Adonaj. Ipak, i njegova borbenost se polako topi pred neminovnošću smrti i sve manjim mogućnostima za bekstvo. Fransova transformacija je dvostruka. Pogazio je svoje principe tako što će učestvovati u egzekucijama drugih logoraša. Na kraju komada pada u pasivnost kada se, noć pred najavljeno pogubljenje celog “Nebeskog odreda”, treba suprotstaviti čuvarima. On je, kao i Čovek pod kapom, tip posrnulog vernika čija su ubeđenja i moral krhki pred strahom za sopstveni život.

Melhior Vajs iz Komandanta Sajlera je dramatis persona o kojoj se mnogo govori, ali se pojavljuje kratko i to kao priviđenje nacističkog komandanta Sajlera. Vajsova životna priča je burna: sin bogataša, nekad zavodnik, rastrošni naslednik, hedonista i erudita. Melhior Vajs je stasit, lep čovek u svojim pedesetim i “pre liči na Getea nego na Jevrejina”. Pred Prvi svetski rat je imao aferu sa slovačkom služavkom Katarinom Karliček koja je nedugo zatim zatrudnela. Da bi izbegao obaveze i ogovaranje, on je predložio Karlu Sajleru, svom kočijašu, da oženi Katarinu, što je ovaj i uradio. Zauzvrat, Vajs mu je dao lepo imanje i išpansku, nadzorničku titulu. Nakon ovog dogovora je kao austrougarski oficir otišao u rat. Katarina je rodila sina, docnije nacističkog komandanta Vilhelma Sajlera, nesvesnog svog jevrejskog porekla. Da ironija bude veća, Vajs je, dajući svoj novac, pomogao da Vilhelm Sajler ode na studije u Minhen gde se ovaj pridružio nacional-socijalistima. Po dolasku nacista u Banat, Melhior Vajs je na spisku Jevreja predviđenih za likvidaciju, ali pokušava da se izbavi tako što traži siguran odlazak u Švajcarsku ili neku drugu neutralnu zemlju. Melhior zauzvrat, preko advokata Nešića, nudi svom vanbračnom sinu polovinu imanja, ne kao mito već zbog toga što kao njegov sin ima na to pravo.

Vajs je razuman čovek, svestan svojih grešaka u mladosti od kojih se izdvaja jedna: nije bio uporan u nastojanjima da dobije ruku jedine žene koju je voleo - baronice iz Ečke. Mladi Melhior je bio svestan konfesione granice ali, pre svega zbog nasledstva, nije mogao da se oženi nejevrejkom. Svestan je gluposti nacionalnih i verskih predrasuda i, kao objašnjenje, koristi svoj omiljeni primer – konje. Tako on navodi kako su kao rase, araberi i kirgizi vredniji od nonijusa ili teških nemačkih štajeraca. To je, u prenesenom značenju, odgovor na Hitlerovu podelu na “više” i “niže” rase. Vajs na gotovo očinski način razgovara sa Vilhelmom Sajlerom i objašnjava mu da su priče o izabranim plemenima opasna varka, i da je to tačno: “isto kao i ono što tvoj Rozenberg govori kad priča o narodu gospodara”. Melhior Vajs je čovek sveta, za njega ne postoji neka osobenost, osim one koju vam drugi pripišu kao pripadniku drugog naroda u određenom političkom trenutku. Tačnije: “biti Jevrejin ne znači ništa sem biti nesretniji od drugih, kriv za krivicu koja NE POSTOJI”. Uprkos ovom glasu razuma, komandant Sajler ne može da pobegne od onoga što je postao – nacistički zlikovac. Njegov život se završava sledećeg jutra kad ga ubija nacista Kramer, poručnik iz službe bezbednosti koji je otkrio njegovo jevrejsko poreklo.

Melhior Vajs je slojevit lik, individua, naturalstički prikazan, sa jasnom psihološkom koncepcijom. Za njega se može reći da ga je “put preterivanja doveo do palate mudrosti” (Blejk). Vajsov život kao da čine potpuno različiti ljudi koji su nosili isto ime. Bio je mladi, raspusni bogataš, hrabri oficir, promoćurni biznismen i mudri rezoner u svojim poznim godinama. On je do svoje mudrosti došao na težak način - napravio je veliki broj grešaka. Tek je docnije shvatio koliko su ga koštale i prihvatio svoju krivicu. Za njega se može reći da je čovek po sredini, ali se po mnogim osobinama kvalitativno izdvaja od “običnih ljudi”, nalikujući tragičkom Aristotelovom modelu. Dodajmo tome i da se on pojavljuje kao priviđenje, autorova kreacija po uzoru na duha Hamletovog oca, ali sa posebnim, realističnim pečatom.

                                                                              "Komandant Sajler" u Gavelli

Kao zaključak se nameće da su, u analiziranim komadima, Jevreji kao dramatis personae, dobro izgrađeni, psihološki objašnjeni. Oni imaju, pre svega, opšte ljudske a ne stereotipne „jevrejske“ osobine. Pritom, suočeni sa najvećim užasom koji je, u višemilenijumskoj seriji stradanja, snašao njihov narod. Samim tim su pojedini njihovi postupci, čak i kad su etički problematični, neodbranjivi ali razumljivi s opšteljudskog stanovišta. Retki su ljudi, bez obzira na rasu, veru ili naciju, koji će između smrti i života izabrati prvu, kao što se vidi u Nebeskom odredu čiji je autor, Đorđe Lebović, jedva preživeo holokaust. S druge strane, u srpskoj drami ostaju male „humorističke“ opaske, kao ona u Kir Janji Jovana Sterije Popovića. Naime, jedini koji uspevaju da prevare Kir Janju (pored Srbina Mišića) su jevrejski falsifikatori. Sam Kir Janja u njihovom etničkom poreklu nalazi uzrok propasti svoje špekulacije. Inače, među trgovcima i zelenašima su, u to vreme, početkom 19. veka, za jedine koji su mogli da „nadmudre“ Grke i Cincare, važili upravo Jevreji, a još lukaviji od njih su, po tom stereotipu, bili Jermeni. Nije nimalo slučajno što su baš Jermeni, obeleženi kao „oni koji drže sav novac i izazivaju sve ratove“, u dva navrata, krajem 19. i početkom 20. veka, bili podvrgnuti genocidu koji je sprovodila Otomanska Imperija. Da bi, u pogromima u carskoj Rusiji (1881-1884, 1903-1906), a zatim u holokaustu za vreme Trećeg Rajha (1933-1945.) stradali Jevreji.