Slučaj Danilov jedan je od očekivanih, ali i veoma neobičnih slučajeva naših „godina raspleta“. Obasut priznanjima i izdanjima u najtežim godinama naše novije istorije, slovio je za miljenika kuće vladajuće, tj. julskih shvatanja poezije kao discipline nad disciplinama, kao discipline ćutanja i prećutkivanja svega postojećeg, kao logoreje koja obitava ni na nebu ni na zemlji, čiste kao dečije dupence posle pampers (sveupijajućih) pelena.
Uzimajući u ruke Danilovljeve pesme deportovane u Kuću Bahove muzike najpre sam, po logici stvari opšteg obrazovanja, potražio orgulje i Baha, ali pošto ih ne nađoh, pomislih: pesnik želi da naše vreme slobizma-apsolutizma poredi sa apsolutizmom Bahovim (Aleksander 1813–1893), te da mu je Johan Sebastijan Bah samo paravan. Ali beše to štivo sasvim bez takvih aluzija. Pomislih čovek slavi antičkog Baha, Bahusa, biće tu pijančenja i pevanija do neba, avaj, osim nobles šampanjca i crnog vina, ali hlađenog, ne nađoh ni „b“ od bahanalija. Bar da je točio požešku šljivovicu. I tu se u svojim pretpostavkama, rekoh, prevarih, jer pesnik živi u kuli od slonovače gde je sve cakum-pakum, ali ipak bez orgulja. Istina, u Kući Bahove muzike, bez orgulja, ali ne i bez drombulja, stiho-tvorac nam priređuje neviđene bahanalije smisla. Tako i u najgorim godinama naše novije istorije, u krvavim godinama zvanim „godine raspleta“ za koje su mnogi naši živi pesnički klasici imali samo lepe reči, Danilov ide dalje od svih. On svoje pesničke doživljaje oblači u svilu, brokat i kadifu, kiti smaragdima, biserjem, rubinima i svim znanim a neprobranim dragim i poludragim kamenjem, da se čoveku smuči od lepote. To nije da umreš od lepote nego da crkneš od muke kako nekome to može izgledati lepo. Naš narod, eto, da se i ja poduprem narodnim idiomom, kao četvrti stepen poređenja (lepo na kvadrat) veli prosto: lepo da s’ usereš! Eto, kvintesencije pesničkih pojava poput ove.

Na ulazu u spomen sobu posvećenu Danilovu od Danilova (Danilov njim samim), u njegovoj Kući Bahove muzike, ali bez orgulja, stoje tekstovi takvih imena naše književne kritike od kojih te podilazi jeza kad vidiš ko su sve čuvari imena i dela Danilovljeva: Bojana Stojanović-Pantović, Miodrag Pavlović, Ivan V. Lalić, Petar Džadžić, Mihajlo Pantić, Jordan Eftimov, Saša Radojčić, Želidrag Nikčević, Dušica Potić... A na koricama niko drugi nego izdavač Čedomir Mirković: Iz recenzije... U ovoj trilogiji do višestruke zaokruženosti ostvaren je koncept integralističkog pesništva, one poezije koja, kroz zaista široke spektre motiva, semantičkih sredstava, ritmičkih oblika i versifikacije spaja i izmiruje raznolike, pa i suprotstavljene, stvaralačke modele. Julski Č. M. dakle, podvlači i naglašava višestruko te zaokružuje: višestruko zaokružuje... koncept integralističkog pesništva... spaja i izmiruje... potpuni uvid u slojevitost značenja, u simbioze raznolikih oblika... smisaone linije... višestrukoj međusobnoj saglasnosti i zajedničkom okviru...
Višestruko je višestruko pa se višestruko mora i višestruko javljati, kaže nam prosta logika, a ne samo tu i tamo. A kad je o zaokruženosti integralističkog tipa pa još i zajedničkom okviru reč, da i ne govorimo.
U predsoblju kuće, podnaslov: Poetska trilogija (Tiha knjiga o beskraju). Bila tiha ili bučna knjiga - beskraju su takve knjige isto što i čuveni Južnoservijanac Dimče Vaginče. Tu je naravno i uputstvo za upotrebu, Danilov veli: po Kitsu. Naravno, samo pre čitanja knjige možemo poverovati Danilovu na reč da je Kits mislio i na njega kad je napisao: uzimati ih jednu po jednu, s vremena na vreme, prema potrebi, i puštati da se rastvore u umu. Danilov na Čedu Mirkovića naslanja Kitsa. Ali i Kits mi tu, u tom citatu, nije nešto jasan, mora da je to pisao posle opijuma ili je na opijum mislio. Jer, kako da se rastvore u umu Danilovljevi stihovi kao : ...Ozleđuje me, jako me ozleđuje što nisam više narandžast...
Ako i sam um već nije uveliko rastvoren ozleđivanjem, jakim ozleđivanjem što pesnički subjekt nije više narandžast, možete pustiti da se ti stihovi rastvaraju koliko hoćete, nikad nećete razumeti da li je pesnik ozleđen što je bio narandžast pa više nije ili što nije za stepen više narandžast, tj. narandžastiji?! To što pesnički subjekt nije više narandžast, pa ga to ozleđuje, čak jako ozleđuje, to se možda može rastvoriti u bezumlju, jer bezumlje je već uveliko naš rastvor nad rastvorima, ali u umu rastvoriti patnju pesničkog subjekta što nije više narandžast (ne kaže koliko više, šta bi ga zadovoljilo, koja nijansa), to je isto kao da od Beketovog Pocoa tražite da logično misli (Godo: Misli, svinjo!) Ili je, možda, Poco mislio dok je onako kapitalno anticipirao sve Danilove ovog sveta.
Očigledno je već od prvih redova da Danilov smatra da je lepo ono što je skupo. I nije svo zlo u tome što čovek rezonuje o poeziji sasvim seljački, već što mu kritičari veruju bez ostatka. Zato Danilov prosipa biser i drago kamenje pred kritiku, ne kao što veli latinska poslovica, već kao Miloš Vojinović pred one Latinke devojke.

Posle uputstva za upotrebu iz predsoblja, a pre same upotrebe, u degažmanu su tri odabrana mesta kao moto iz: Brodskog, Vitmena i Propercija! Od Propercija do Č. Mirkovića i nazad. Sve se mota oko mota da se zaseni prostota! Pa onda još jedno pismo u istom degažmanu: Pismo od anđela naslovljeno: Silazeći mermernim stepenicama. Gde, između ostalog, piše:

...Sve nage dečake u sebi, dotaknute
            tamnim čarom Severa,
okupio sam u svom imenu, u svojoj
            muzičkoj kutiji...
...Ja ne proklinjem život, jer ja sam anđeo,
            noćna ogledala,
što me suočavate sa ništa!

Noćna ogledala anđela suočavaju sa ništa! I šta tu ima da se o „pismu od anđela“ kaže više nego - nihil pišem nad svim što postoji.

Moje ime moja je onostrana i ovostrana mandala. U stanju sam da darujem iz nenapisanog, do utrnuća....

To da je u stanju da daruje do utrnuća „iz nenapisanog“ mnogo je čovečnije nego da daruje iz napisanog, jer bi darivanje iz napisanog možda bilo smrtonosno utrnuće-utrtnuće bez povratka, stvarno stanje velikog utrnuća-uginuća! Trt-mrt - život-smrt!

Posle pisma u degažmanu, antreu, hodniku iliti gonku dolazimo do posebne odaje: Odaja molitvenih dijadema. Očigledno je da se pesnički subjekt moli u toj odaji u kojoj je uskladištio razne molitvene dijademe. To je nekakva kućna kapela u kuli od slonovače zvanoj Kuća Bahove muzike sa dijademama za svaku molitvu, a u Požegi. Nešto kao Helderlinov mlin na Nekaru u Tibingenu. Pisac ovih redova ne ignoriše Požegu i njene čestite i načitane građane, a i rakiji od požegače nazdravlja triput, već samo tvrdi da je nemoguće ono što Danilov želi, nemoguće je nagnati čitaoce da veruju da je njegova Požega poetična zato što se njemu tako hoće. Požega je požega, kao što sama reč kaže, i ona kao takva, etimološki, više je za mesto odigravanja jedne drame, možda tragedije, a možda i komedije. (Simo, simio se dabogda, u Požegu ću ja tebe!) Ali, proteklo je mnogo vode lokalnim rekama i rečicama od kad je u Srbijici Požega bila pretnja, možda je baš tamo danas žarište poezije još nepožežene. Sa pojavom Danilova život u našoj palanci je kao neprevaziđena čarolija.
Pa kad je tako, čemu molitvene dijademe? Dijademe su potrebne pesničkom subjektu kako ne bi, poput konja sa štitnicima za oči, mogao gledati na stranu te se uplašiti muka običnih sunarodnika, Srpkinjica u Srbijici, kako sam kaže, a dabome i Srpčadije vaskolike. Sa dijademama kao ona krava sa cvetom u kosi ili konj sa štitnicima lakše se ostvaruje vajkadašnje legitimno pravo pesnika sa stalnim mestom boravka u kuli od slonovače, pa makar ta kula bila i u Požegi ili Požezi, da prezire banalnu svakodnevicu. Te da svoje stihove posveti samim suštinama lepote sa palanačkog panađura taštine. Evo nekoliko odabranih mesta uz Odaje molitvenih dijadema što najbolje odaje samog Danilova iz odaje.
Dakle, opet Danilov davi Danilova:

...i mladež na bedru lepojke oseća proleće,
bez mase je srce pergamenta.

                                                (Fontana vatre)

...Krotki su narcisi dok srebro se
           sopranistkinja
tako muzikalno sliva u meni...

...Sve su ruže na službenom putu...

...Mrzim ćubaste ptice... Ozleđuje me jako
           me ozleđuje što nisam više
           narandžast.

...U svećnjacima, palacaju mi ljiljani,
makove glavice buknu, buncave kao
           jutrenja,
uplove mi jedrenjaci s tovarom porcelana
            u auru.
Muzika je tako grešan krin.
Brilijanti nemaju milosti...

...Nek se nose biseri!
Dani su mi device koje ljube device, zora
           mi je glas...

                                   (Unutrašnji zodijak)

Sve sami medenjaci-jedrenjaci, pa tovar porculana u auri ili dijademi, pa muzika kao grešni krin, pa brilijanti što nemaju milosti. No, Danilov ljutito, zbog navale dragulja u „unutrašnji zodijak“, kad dođu biseri na red, kaže: neka se nose biseri. Njegov pesnički subjekt sere bisere k’o ovca brabonjke. (Po moru galije tj. gliseri, po Kući Bahove muzike bahanalije smisla tj. brabonjci biseri.) Ali i pored svog zlata, njegovi dani su device koje ljube device. Avaj, device kad počnu sa ljubljenjem biće tu i ono dalje. I ko tu ne bi rekao „neka se nose“, ali ne samo biseri, već i Danilov i njegovo moronsko-oksimoronsko more.
I pored toga što mrzi ćubaste ptice i tera bisere u majčinu, a za brilijante tvrdi izričito da nemaju milosti, bisera, brilijanata, ruža, grešnih krinova, devica koje ljube device, dijadema, aura i druge bižuterije biće u toj kući kobajagi Bahove muzike kao na gusarskom brodu. Ono što je Sandokan za topla malezijska mora, to je Danilov za srpsku poeziju.

U pesmi U zipku mi zgrni lišće (Princip kandila)
pesnik zgrće po dosad nepoznatom principu, „principu kandila“, sledeća čuda:

Jutro, boje jastogovog sanjarenja,
Vode me u Vavilon, zvezde padaju
u svoj sarkofag, pod noktima je tuga,
mnogo belih lornjona
i, zamisli, sve se to kotrlja...

...Kao mošus, mirišem u undergroundu...

Jastogovo sanjarenje svima znano već od Vavilona vrlo se lako može zamisliti kao i mnogo belih lornjona. I tugu pod noktima u vidu pesnikove peruti, jer pesnik se češka po glavi, izbegavajući dijademe, dok piše, i to je lako zamisliti. Ali zamisliti da sve se to kotrlja: perut u vidu tuge pod noktima, zvezde koje padaju u svoj sarkofag te još pride i Vavilone, bele lornjone i jastogovo sanjarenje, to je nec plus ultra.
Dakle, pesnik kao mošus (goveče) miriše u podzemnoj iliti metrou, jer on je iz provincije i pošto se oseća kao govedo u krdu, tako se i oseća. Naš Herkul iz Požege prolazi kroz andergraund kano kroz Dardanele, avaj, sudeći po dosad pročitanom pre će biti da se oseća na beli luk, ali misli da je „in“ kad tvrdi da je mošus (goveče).
Zato on već u sledećim redovima, mada još u zipci, opšti sa tekstom polno što i nije daleko od istine, a meni se čini kao da mu se tekst otima te on mora da primeni silu, tako da Danilov mora volens-nolens silovati, prvo tekst, pa posle neoprezne čitaoce obožavaoce.

Sve šumniji samoćom svetine,
sa tekstom polno sam opštio...

...Sva mora bejahu tek jedna lepa svotica
mleka koje srkah...

Bosih stopa, u zipku mi zgrni lišce,
krin devici smrtno zaljubljenoj...

Poezija je hrišćanka, zaljubljena
u paganizam mojih vilica...

Eto, šta je poezija: hrišćanka zaljubljena u paganizam mojih vilica! Danilovu je to lako reći, ali je nama u to teško poverovati, osim ako nismo sasvim rastvorenog uma.
Za Danilova je svaki trenutak vreme čuda: Ona je loše, veoma loše volela svoje ciklone nad pirinčanim poljima, a krhki porcelan bude ozleđen blizniom samilosti. I onda su tu, dabome, opet labudovi posečeni srnećom kosti. Sve u svemu: zarazno, nema šta. Nobles i samo nobl, a pomalo i kek! Dušanova dva potomka dvadeseti slave vek: ona džoint, a on krek!
Šta mislite, kako Danilov popunjava svoje puzzle-tekstove? Uzme, recimo, Novalisove Himne noći i onda to „oneobičava“ svojom bižuterijom do zaslepljujuće bedastoće. On, prosto, popunjava tuđe tekstove svojim probranim ukrasima. Jer, to što on „stvara“ nema nikad konzistenciju jedinstvenog doživljaja, osim gomile vašarskog šarenila, a vašara ima svuda otkad je sveta i veka, tu nema nijedne istinske slike, reference, osećanja. Danilov - to su gomile lažnih bisera, atributa pod ugovorom. Pod ugovorom sam i pišem.

I sad, dragi strpljivi ali možda i nepoverljivi čitaoče, posle ove odaje koja je odala pesnika baš kao i čitava „Kuća...“, sve se u ovoj kič Kući... ponavlja do raspadanja tela i duha. Tu nema više ničeg ni boljeg ni goreg, sve je to isto očajanje, laž i glupost zvana - dominantna srpska poezija. I znam da zamarati daviteljem Danilovom, znači i sam biti davitelj. Loveći njegove bedastoće i sami postajete bukvalni pustolov, ma koliko to sve ponekad bilo ludo i nezaboravno. Ali samo još malo, kad smo već u kući valja do kraja saznati gde smo to odista bili. Jer, spomen kuća je, okreni obrni, neka vrsta spomenika domaćinu, a i onima koji su potpomogli gradnju iste, pa i spomen kuće Danilovljeve ne bi bilo da sam Danilov strpljenjem provincijskog knjigovođe nije popisao sve što uvećava slavu domaćina, ne Baha i ne Bahove muzika nego Danilova. Dovukao je on tu sve što je mogao dovući, kao hrčak: nagrada, priznanja, TV i radio emisija sa minutažom, prevoda, izdanja i recenzija. I koga bi briga bilo za jednu tako smešnu pojavu kad takva vrsta književnih štetočina ne bi dominirala našim književnom životom, kad ne bi Danilov & comp. proizvodili nove Danilove, kad kloniranje ne bi bilo u punom zamahu. Treba, bre, brate, podeliti više od 400 književnih nagrada, treba izmisliti novu srpsku liriku, kada je već nema, ili je negde duboko popretena pričama o vekovnom ognjištu, s jedne, i budalastom precioznošću autodidakta, s druge strane. I tako Danilov, kus doctus poeta, bar što se mene tiče, mora do kraja biti pročitan, pa ko ima strpljenja neka me sledi kroz Danilovljeve odaje, a ko nema, neće mnogo izgubiti. Ali, videćete, biće kao u Diznilendu, i krivih ogledala, i smešnih utvara, i naticanja: karike kod Marike, ko nabije taj... i ko zna čega još