Nakon dugogodišnjeg učešća u projektima, diskusijama, aktivističkim akcijama i uopšte u političkom životu usmerenom na borbu protiv starih i novih oblika fašistoidnosti i fašizama, pretpostavljamo da možemo dati dalji doprinos ovoj borbi i insistiranjem na konstrukciji jednog ambicioznijeg horizonta društvene imaginacije – jer bez drugačije vizije organizacije društvene proizvodnje i reprodukcije, teško da možemo očekivati nestanak njenih zakonitih ili pratećih efekata i posledica. U svojoj istorijskoj političko-ekonomskoj suštini, fašizam je ekstrarežimski (van onog uobičajeno institucionalno angažovanog) propagandni i represivni odgovor vladajućih klasa i njihove ideologije na pokušaje legalne i legitimne odbrane radništva od sistemskog nasilja, deprivacije, diskriminacije i eksploatacije u režimu kapitalističke proizvodnje i reprodukcije. Jasno je da će, dok god je takav režim u funkciji, u funkciji biti i fašizam, otvorenoj ili pritajenoj, u različitim manifestnim oblicima i inkarnacijama (postfašizam, polufašizam, neofašizam, kasni fašizam itd.) a uvek pri ruci posedničkim vladajućim klasama. Imajući to u vidu, dajemo nacrt modela proizvodnje i reprodukcije koji idealno-tipski teži da deaktivira i ukloni mehanizme prisile, nasilja, otuđenosti, i za njih vezane hijerarhije upravljanja i komandovanja ljudima svojstvenih kapitalističkom sistemu. Uz pomoć rastućih kapaciteta tehnologije i informatike, model teži da svodi rad i delovanje svakog čoveka na optimum interakcije i razmene sa prirodom i društvom a radi postepenog razvoja, formiranja i obezbeđenja univerzalno primenjivog i dostupnog, humanog, inspirativnog i zdravog radnog i životnog okruženja. Personalne ili grupne varijacije modela prilagođavale bi se uzrastu korisnika/ca, zatečenim kapacitetima i specifičnostima ljudskih navika i potreba u različitim kulturnim i ekonomskim sredinama i sistemima, različitim rodnim, razvojnim i drugim varijablama.

 

Model radnog dana osobe u srednjim godinama (npr. 40-60). U nedelji je radno 3, 4 ili 5 dana, u zavisnosti od fluktuirajućih potreba ekonomski bliže povezanog stanovništva, individua i zajednica kao i globalno usaglašavanih principa proizvodnje i raspodele:
• 1 sat dnevno uzajamne brige o deci, mladima i starima: raznovrsna pomoć i usluge, kulturni rad i uzdizanje, razmena i razvoj različitih znanja i veština,
• 1 sat dnevno fizičke aktivnosti, pretežno netakmičarske ili takmičarske bez formalnog socijaldarvinističkog formata i diktata;
• 1 sat upoznavanja, unapređenja i održanja životne sredine i zaštite prirode, poslova reciklaže; kontakta sa prirodom, upoznavanja i brige o biljnom i životinjskom svetu;
• 1 sat odmori i obroci (mogući i unutar svake aktivnosti);
• 1 sat teorijske pripreme za proizvodni i/ili reproduktivni rad (upoznavanje sa radnim procesima, metodama, tehnikama kojima će se pojedinac/ka u predstojećem kraćem ili dužem periodu posvetiti);
• 4 sata - proizvodni i/ili reproduktivni rad u cilju zadovoljavanja opštih potreba stanovništva: u fabrici ili na gradilištu, ulici, polju, u administraciji, u energetskim, informacionim, putnim i drugim infrastrukturnim sistemima, stambenim objektima, saobraćaju, u sistemima snabdevanja i održavanja itd;
• 1 sat - politička debata i edukacija, razne aktivnosti u procesima planiranja, dogovaranja i odlučivanja; reflektovanje iskustava putem evaluacija, forumskih, kulturno-umetničkih praksi itd;
• 6 sati slobodnog vremena;
• 8 sati odmora.
Kako je u pitanju jedan dan, model, preglednosti radi, proporcionalno i sadržajno predstavlja opšte tipove aktivnosti koje se mogu i koncentrisati i obavljati u većim vremenskim blokovima, npr. u nekoliko uzastopnih sati ili dana, čak i nedelja. Dužnosti i obaveze iznad obaveznog minimuma učešća u proizvodnim i reproduktivnim sistemima, mogle bi slobodno da se “razmenjuju” i na taj način i biraju po naklonosti. Neophodne specijalističke službe u domenima zdravstva, obrazovanja, održavanja i unapređenja energetske, saobraćajne, komunalne i drugih tipova infrastrukture imali bi status opsluživanja i obezbeđivanja operativnosti (institucija) društvenog dobra, sa posebnim režimom praćenja željene ili moguće transformacije. Funkcije vojske, policije, kao i opšteg nasleđa militarizacije i sekurizacije transformišu se dogovornim koncipiranjem i uvođenjem mehanizama i organa samoorganizacije i samokontrole (npr. na istorijskim iskustvima i evaluiranim principima naoružanog naroda i radničkih milicija). Sektor usluga takođe bi imao poseban tretman i režim održanja i istraživanja karakteristika i kapaciteta mogućeg reformatiranja i transformacije.
Ovakvi “rasporedi”, gde se, naglasimo, u skladu sa šire prihvaćenim principima i pravcima planiranja, mogu birati drugačije kombinacije delatnosti i aktivnosti u toku radnog dana) bili bi, okvirno i prilagođeno radnim sposobnostima i iskustvu, profilisani za mlade (npr. 20-40 god), ljude srednjih godina i starije stanovnike/ce (npr. 60-70 god). U idealnom slučaju, svaki dan se može raditi neki drugi posao, učestvovati u proizvodnom i reproduktivnom procesu za koji je osoba tog dana najviše zainteresovana i raspoložena. Multidisciplinarnim istraživanjem i uporednom analizom sposobnosti, sklonosti, potreba ljudi i usavršavanjem organizacije ljudstva i radnih procesa u skladu sa istim, razvijao bi se niz kompjuterskih programa i algoritama, aplikacija otvorenog koda koji bi pomagali u koncipiranju, održavanju i prilagođavanju dnevnog i dugoročnog planiranja. Programi su namenjeni kako podsticanju i razvijanju raznovrsnosti sposobnosti i interesovanja, multifunkcionalnosti i multidisciplinarnosti rada, saradnje i zanimanja individua, tako i evaluaciji i nagrađivanju prema stepenima težine, nužnosti i urgentnosti poslova, uložene radne energije, koncentracije i vremena, izlaženja u susret hitnim ili prioritetnim potrebama zajednice itd.

 

Koncepti sistematizacije, planiranja i programiranja proizvodnje i reprodukcije su rezultat ideoloških načela i političke volje, društvenih debata i odluka i time su njihovo generisanje i primena vođeni i nadzirani. Njihova operativna svrha je postepeno podruštvljenje, a kibernetski posmatrano postepeno razlaganje/dekonstrukcija i otvaranje/demokratizacija "kodova" ljudskih delatnosti tj. njihovih zatečenih proizvodnih tehnika i procesa. To bi nadalje trebalo da vodi postepenoj dehijerarhizaciji (ili rehijerarhizaciji u pretežno horizontalnom smislu) i progresivnoj reorganizaciji proizvodnih i reproduktivnih znanja, metoda, tehnika i uopšte ukupnog smisla i karaktera proizvodnih i reproduktivnih procesa - tako da svako ko želi načelno i može sa njima da se upozna i obavlja ih. Krajnji cilj ovako idejno-politički koncipiranih a dugotrajnom i univerzalno dogovorenom i raširenom praksom proveravanih i razrađivanih modela je da se postepeno i uz najmanje moguće globalne i lokalne rizike i neizvesnosti prevaziđu 1. robno-novčana privreda i za nju vezane organizacione hijerarhije i institucije, kao i proizvodne i distributivne paradigme i parametri 2. specijalizacija (koja prerasta u “samo sam radio svoj posao” fah-idiotizam) i toksična rutinizacija, otuđenje i monotonija proizvodnog i reproduktivnog rada (i njihov odlučujući formativni uticaj na razvoj, osobine i ambicije ličnosti) 3. opšta i individualna nesigurnost, politička dezorijentisanost i prateće nepoverenje i strahovi kao posledice egzistencijalne neizvesnosti i besperspektivnosti velikog dela globalnog stanovništva.

 

Model treba da garantuje: 1. suštinsku jednakost ljudi bez obzira na vreme i mesto rođenja, 2. pravednu socijalizaciju rada i raspodelu odgovornosti i koristi od društvene proizvodnje i reprodukcije, te 3. humaniji i za sve ljude bezbedniji život, kao preduslov njihovog napretka i kao individua i kao pripadnika/ca različitih zajednica i kolektiva. Poseban zadatak u vezi sa tim je izgradnja političke i istorijske svesti o različitim vizijama napretka koje su dovodile i mogu i nadalje dovesti do interesnih kontradikcija između zajednica i gubitka poverenja u mogućnost zajedničkog progresa.
Oprezno-optimistična i takođe pre modelski nego konkretno-periodski shvaćena prognoza je da je za globalno ostvarenje ovako koncipiranih “nefašističkih dana i vremena” potrebno npr: dvadeset (globalno koordinisanih) godina za pripremu; dvadeset godina za primenu, razvoj i adaptacije modela kroz praksu; dvadeset godina za potpuni globalni prelazak na proizvodnju prema potrebama. Naglašavanjem izvesne linearnosti i trajanja naglašava se priroda i perspektiva multigeneracijskih zadataka, učenja, očekivanja, ulaganja, orijentacija i angažovanja. Postepenost je takođe modelski shvaćena, ne i imperativna usled očekivano i neminovno razgranatih rekurentnih i cirkularnih glavnih i sporednih tokova promene. Zatečene karakteristike, kapaciteti i odnosi formalne i neformalne moći lokalnog i globalnog klasnog društva su volens-nolens nezaobilazni resurs i isto toliko nezaobilazna prepreka u bilo kakvom transformativnom procesu. Planiranjem i dogovaranjem, važne aktuelne institucije društvenog i političkog života, od lokalnih zajednica do Ujedinjenih nacija postaju istovremeno subjekti i objekti ovakvog multigeneracijskog poduhvata.

 

U ovakvom modelu, koji se ciljano kreće ka ukidanju klasnih razlika, a u kranjem ishodu i samih klasa, potrebno je svakako promišljati specifičnosti izvesnih klasnih "prava i dužnosti" u fazama i segmentima prelaznih perioda, kada svaka klasa postepeno napušta svoje pozicije ali time i neminovno privremeno deluje sa njih. Pitanje je kako i šta "ponuditi" frakcijama vladajućih i srednjih klasa suštinski nezainteresovanim za ovakvu preraspodelu društvenih uloga i funkcija, to jest zadovoljnim istorijski osvojenim pozicijama u sistemu globalne proizvodnje i raspodele. U prelaznom periodu mogao bi da se uvede varijabilni koeficijent potrebnog investiranja i doprinosa u procesu za dobar deo stanovnika prvog, drugog i trećeg sveta (jer život i rad nijednog čoveka ne treba da budu predodređeni slučajnim mestom rođenja). Neka vrsta istorijske nivelacije i kompenzacije pozicije dobrog dela trećeg sveta bila bi koncipirana tako da ne bude shvaćena kao nekakva “kazna” za prvi svet. Naprotiv to bi trebalo da bude i koncept emancipacije prvog sveta, prevashodno od rutinizirane funkcije okupacije i uzurpacije (kapitalom) ključnih ljudskih i prirodnih resursa koja je danas primarna funkcija njegovih aparata upravljanja, rasuđivanja i planiranja. Ako govorimo o danu bez fašizma, jasno je da su univerzalno osmišljena i sprovedena demisija i transformacija nasleđa kolonijalizma-imperijalizma, kapitalizma i klasnog društva jedini horizont na kome takav dan uopšte može osvanuti. Tzv. ”There Is No Alternative” društvo se samoizjeda iznutra, proneveravajući i bagatelišući svoje, do juče svete principe: pomaže javnim novcem privatni poslovno-pohlepni avanturizam; ukida vekovno pravo na azil i pravo na slobodu kretanja; podriva i uklanja režime koji su na vlast došli putem demokratskih izbora (i to "demokratskih" po kriterijumima baš tih snaga koje ih onda dezavuišu i ruše); privatnim kapitalom i za njega vezanim interesima kontroliše ključne informacione sisteme, diktira koncepte i nameće kriterijume javnosti i javne debate; demonstrira potpunu sistemsku nemoć ako ne i neskriveni interes u procesima zagađivanja prirode itd. Na kraju i početku, profitom diktirani trendovi stihijske automatizacije i robotizacije, već sada, prema nekim istraživanjima čine 30% postojećih globalnih radnih mesta suvišnim. Takva činjenica indirektno nagoveštava da se i aktuelna, u mnogočemu nepotrebno intenzivna i obilata “slobodno-tržišno uslovljena i diktirana” globalna produkcija može održati sa smanjenim obimom dnevnog i nedeljnog radnog vremena a time svakako i smanjenim obimom zagađenja prirode (i društva). Ovakvi stihijski fenomeni i procesi izazivaju i opravdane strahove i sistemski indukovane paranoje koji su najpogodniji socijalno-psihološki prostor za razvoj fašistoidnih ideja i praksi. Pri tom, dobar deo “srećom” situiranih i zaposlenih tj. dobar deo globalne srednje klase, uljuljkane u narative o nemanju alternative, doživljava svaki pokušaj mišljenja suštinske promene kao “sečenje grane na kojoj sedi”, zbog čega uobičajeno i čini jezgro fašističkih pokreta. Međutim, sve žalbe na monotoniju, neostvarenost, konflikte u radnom i životnom okruženju, ili te panične i iracionalne artikulacije njihovih strahova kroz fašistoidne političke ideje, govore da je to pre grana na kojoj su kao stvaralačke individue obešeni i da otud potiče i ljuljanje. Verovatno da će tek sečenjem te grane na kojoj sedi obešena, globalna srednja klasa konačno moći da pokaže i dokaže svoju toliko traženu i željenu civilizatorsku i prosvetiteljsku istorijsku misiju.

 

Aktuelna i akutna pitanja zatečenih i budućih ekonomskih i drugih migracija kao i rada i boravka različitog trajanja u drugoj sredini (to jest najrazličitijih oblika “gastarbajta”) treba da budu rešavana u skladu sa potrebama zajednica, kolektiva, stanovništva i pojedinaca-ki, bilo za “sa-radnom snagom”, bilo za opšteljudskim, kulturnim ili iz bilo kog razloga potrebnim i izabranim ostvarenjem u najpovoljnijem okruženju, bilo iz potreba edukacije, odmora ili drugih vrsta individualne ili grupne razmene, upoznavanja, interakcije i razvoja. Jasno je da u aktuelnom režimu akumulacije i svojevrsne uzurpacije perspektivnih zanimanja i poslova od strane centralnih ili dominantnih kapitalističkih ekonomija, migracije neminovno prate ove trendove i sile ekonomske okupacije i gravitacije. Može se očekivati da će one suštinski promeniti i smerove i ciljeve kada se počne primenjivati neki drugačiji ekonomski model globalne proizvodnje i raspodele (uključujući proizvodnju i raspodelu zatečenih mogućnosti zanimanja, angažovanja kao i samog koncipiranja i razumevanja poslova i poslovanja). U krajnjoj instanci, pri eventualnom teorijskom i praktičnom prelazu na ovako predložen sistem proizvodnje i reprodukcije, predstojeća prestrukturiranja, preoblikovanja, dislokacije i transgresije opštih i pojedinačnih ljudskih znanja, zanimanja, interesovanja, verovanja i nadanja, učiniće od svih nas srećne izbeglice i migrante iz prostora i vremena diktature kapitala i njegove diktatorske palice i uzdanice - fašizma.