Prevela: Gordana Ristić
Pripremili: Milica Lapčević i Milan Đorđević

Početkom decembra 2020. godine, UNESCO katedra za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta Umetnosti u Beogradu u saradnji sa brojnim partnerima organizovala je međunarodnu onlajn konferenciju “Novi svet umetnosti: Manifestacije i uslovi jednakosti u vizuelnim umetnostima” (Another Artworld: Manifestations and Conditions of Equity in Visual Arts) sa više od 60 učesnika. Cilj konferencije bio je pokretanje diskusije o principima demokratskog upravljanja i modelima donošenja odluka u oblasti vizuelnih umetnosti, promenama paradigme kustosa i inovacijama u muzejskoj praksi, primerima alternativnih i novih modela (samo)organizovanja i delovanja u oblasti vizuelnih umetnosti i šire, te mapiranje sličnih primera iz istorije.

Učesnici iz Srbije, regiona i sveta predstavili su kritička, empirijska i angažovana razmatranja na teme kulturne i umetničke prakse u aktuelnim ekonomsko-političkim i društvenim okolnostima, od kojih se posebno izdvojila tema neoliberalizma i kulturnih vrednosti - kao novog izazova za umetnike, kroz predavanje profesorke političke ekonomije na Univerzitetu u Beču Gabriele Mihalič (Gabriele Michalitsch). Pod naslovom “Umetničko delo ili kulturna roba? Neoliberalizam, de-demokratizacija i autoritarizam“ (Artwork or Cultural Commodity? Neoliberalism, De-Democratisation, and Authoritarianism), Mihalič u uvodu podseća na genezu pojma kulturne industrije.

Od “Dijalektike prosvetiteljstva” – najvažnijeg dela Frankfurtske škole, prvi put objavljenog 1944. godine – u kome su Teodor Adorno (Theodor W. Adorno) i Maks Horkhajmer (Max Horkheimer) razvili ovaj pojam, kulturna industrija odnosi se ne samo na kulturne proizvode kao robu ili na pretvaranje kulturne proizvodnje u robu, već na pretvaranje u robu kao vid socijalizacije (“Vergesellschaftung”). Prema tome, kulturna industrija odnosi se na način na koji se pojedinac integriše u kapitalističko društvo. Ona proizvodi pasivnost i konformizam, naročito tako što osigurava standardizovane šeme percepcije koje same po sebi povezuju rad i slobodno vreme. Umetnost je, nasuprot tome – prema Adornu/Horkhajmeru –zasnovana na autonomiji, nudi promišljanje i kritiku društva i daje šansu za iskustvo.

U središtu dijalektike prosvetitetljstva, gde se implicira povratak u varvarstvo, kulturna industrija predstavlja jedan od ključnih elemenata kojima Adorno/Horkhajmer objašnjavaju preduslove za fašizam. Iako Adorno/Horkhajmer prave razliku između kulturne industrije i umetnosti kada je reč o kasnom kapitalizmu i njegovim oblicima političke i ekonomske propagande, naročito u Vajmarskoj Republici na zalasku, ovo se čini izuzetno relevantnim u današnjem neoliberalnom kapitalizmu koji sve sfere ljudskog života sve više pretvara u robu.

Postoje, svakako, varijante neoliberalizma, ali sve imaju iste glavne karakteristike i zajedničku teorijsku bazu. Liberalizacija (maksimalno smanjenje tržišnih ograničenja), deregulacija (proširenje raspona delatnosti korporacija) i privatizacija (prelaz sa državnog na privatno vlasništvo i odgovornost), kao i smanjenja poreza (naročito na profit, bogatstvo i nasledstvo) i smanjenje socijalne sigurnosti glavne su strategije neoliberalizma.

NEOLIBERALNA TRANSFORMACIJA

Neoliberalno restrukturiranje dovelo je do globalne dominacije finansijskog sektora, širenja globalnih tržišta i, kao rezultat koncentracije kapitala, stvaranja “globalnih igrača“, odnosno sve većeg broja globalnih monopola i oligopola. Izmeštanje proizvodnje povećalo je nezaposlenost u mnogim zapadnim društvima, a deregulacija tržišta rada rezultirala je erozijom standarda zaposlenja i sve češćom pojavom “atipičnog” i prekarijatskog rada i samozapošljavanja karakterističnog za novu “gig ekonomiju”. Kao posledica, stagniranje stvarnih zarada, porast razlika između zarada i povećanja količine napornog rada, uz pogoršanje radnih uslova, produbili su jaz između rada i kapitala, što je takođe vidljivo kroz više stope profita i niže stope zarada. Deregulacija tržišta rada u kombinaciji sa smanjenjem socijalnih davanja znači sve veću socijalnu nesigurnost s jedne strane i sve masovniji neplaćeni – prvenstveno ženski – rad u privatnim domaćinstvima, kao zamenu za nestajuće javne službe, naročito u sektoru brige za decu i stare.

Koncentracija bogatstva i sve dublje siromaštvo iniciraju progresivnu socijalnu polarizaciju, sa sve ozbiljnijim rodnim i “rasnim” disparitetima.

PREDUZETNIČKA LIČNOST

U istim uslovima rad se u osnovi redefiniše kao izraz preduzetničke ličnosti, kao lično ispunjenje i kreativni čin koji pojedincu dozvoljava da izrazi i razvije svoje sposobnosti. Rad postaje sve više projektno orijentisan, kratkoročan i fleksibilan. Vođeni obećanjem ekonomskog uspeha, rukovođenje sopstvenim radom, samoprezentacija, lični marketing, samooptimizacija, samokontrola, samoracionalizacija postaju ključni elementi poslovanja, koji ne samo da remete podelu između rada i slobodnog vremena već podređuju ekonomskoj koristi kompletan način života. Na ovaj način, kapitalistički odnos dominacije pomera se ka unutrašnjosti subjekta, šireći eksploataciju na čitavu ličnost.

TEORIJSKE OSNOVE

Ni preduzetnička ličnost ni društvena polarizacija nisu samo nusproizvodi neoliberalnih politika, već su ih oblikovale ekonomske teorije. Geri Beker (Gary Becker), dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1992. godine, širi model ekonomskog odlučivanja – izračunavanje troškova i koristi – na sve oblasti ljudskog života, čak i na brak ili “proizvodnju” dece u porodici. Svojom teorijom ljudskog kapitala on subjekta takođe podvrgava kalkulaciji troškova i koristi, kada zaradu koncipira kao povraćaj investicije u ljudski kapital, koja potiče ne samo iz obrazovanja ili profesionalnog iskustva, već i iz fizičkog i mentalnog zdravlja – na kraju, iz čitavog načina života.

Nasuprot Bekeru, neki neoliberalni teoretičari ideju univerzalne konkurentnosti vezuju eksplicitno za elitu i vođstvo. Austrijski ekonomista Fridrih August fon Hajek (Friedrich August von Hayek), dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1974. godine, tržište razume kao proces otkrivanja i povezuje ga sa individualnom slobodom, za šta je preduslov konformizam. Njegova osnovna ideja je da samo individualna sloboda omogućava nekolicini ljudi – onima koji su najinteligentniji, najveštiji, najtalentovaniji, najkreativniji – da prave otkrića koja “pomeraju granice” i dovode do napretka za društvo u celini. Ali sloboda je, prema Hajeku, trajno ugrožena demokratijom, jer “tiranija većine” može da ograniči slobodu.

Jozef Alojz Šumpeter (Joseph Alois Schumpeter), još jedan neoliberalni ekonomista, razvio je ideju “pionirskog preduzetnika” i njegovih (sic!) inovacija kao ključnih za ekonomski razvoj. Za Šumpetera, tržište je proces “kreativne destrukcije” koju oblikuje pionirski preduzetnik kao ekonomski lider, kao “revolucionar tržišta” koji uspostavlja inovaciju.

NEOLIBERALNI AUTORITARIZAM

Dok su samo neke neoliberalne teorije eksplicitno skeptične u vezi sa demokratijom, mnoge, fokusirane na konkurentnost, pokazuju njene autoritarne aspekte. Konkurentnost kao vodeći princip društva u bliskoj je vezi sa socijal-darvinističkom idejom borbe za opstanak, civilizovanog rata „svih protiv svih“. Pojedinac definisan kao konkurentno biće pretpostavlja osobinu kompetitivnosti koja zahteva ubedljivost, snagu, čvrstinu, uz fleksibilnost i prilagodljivost, što bar do nekog stepena uključuje poslušnost u hijerarhijskom smislu. Svi ovi atributi ne samo da podrazumevaju maskulinitet, već i karakterišu autoritarne subjekte.

U isto vreme, posledice neoliberalne transformacije kao što su sve veća nejednakost, produbljivanje socijalnih razlika i društvene izolacije pokazuju temeljnu de-demokratizaciju društva, dok kompetitivnost umesto kolektivnog pregovaranja predstavlja vodeći princip društva, a ključne demokratske institucije sve više podrivaju porast lobiranja i neformalnog odlučivanja kao i evropeizacija i internacionalizacija politika.

NEOLIBERALNA UMETNOST

U ovom kontekstu izgleda jasno da svet umetnosti čini specifično tržište. Pošto se tržišta oslanjaju na oskudicu kao preduslov, umetnička proizvodnja nužno je kvantitativno ograničena. Ovo implicira da ekonomski uspeh određuje šta je umetnost i kome se daje status umetnika. Radikalna demokratizacija umetnosti na način koji Jozef Bojs (Joseph Beuys) sugeriše kada kaže „Svako je umetnik“ (“Jeder ist ein Künstler”) postala je nezamisliva.

Zbog koncentracije privatnog bogatstva, javni resursi za kupovinu umetnosti daleko zaostaju za sredstvima privatnih kolekcionara. Tako privatni kolekcionari, često iz finansijskog sektora, sve više određuju potražnju i odlučuju ne samo o vrednosti umetnosti već i o njenoj formi, koja mora da bude pogodna za pretvaranje u robu.

S druge strane, umetnik se pretvara u preduzetnika i sebe stvara kao brend, sopstveno pretvaranje u robu za njega postaje neophodnost, jer tržišni uspeh određuje ne samo položaj umetnika u svetu umetnosti već i njegovo postojanje kao umetnika. Ova zavisnost je dalje ojačana socijalnom nesigurnošću, dok kulturna industrija kao oblik socijalizacije obezbeđuje osnovni individualni konformizam.

Umetnik tako gubi svoju autonomiju, a umetničko delo menja funkciju od, kako kažu Adorno/Horkhajmer, izraza promišljanja, kritike i iskustva, do pokazatelja društvenog statusa i predmeta investiranja i špekulacije. Privatno vlasništvo naravno implicira isključenje javnog, tako da je pristup umetnosti de-demokratizovan, a njena funkcija kao referentne tačke u javnom diskusu ograničena. Stoga se pitamo još jednom: Postoji li i dalje umetnost?