Krajem juna održan je 9. festival dokumentarnog filma „Da nam živi, živi rad“ u organizaciji Radničkog video kluba Zrenjaninskog socijalnog foruma (ZSF). Na festivalu su prikazana dva filma - film Dimitra Anakieva „Izbrisani“ i film čiji su autori članovi Zrenjaninskog socijalnog foruma „Ko se seća nje?“. Okosnica oba filma jeste razbijanje Jugoslavije. Pored filmova, na festivalu je bila postavljena izložba predmeta koje su članovi i simpatizeri ZSFa prikupili a tiče se socijalističke proizvodnje u okviru IPK Servo Mihalj. Tako se na stolu mogla videti konzerva šunke koju je proizvodila fabrika mesa Bek, zatim ambalaže Mlekoprodukta, Šećerane, IPOK-a i drugih fabrika koje su zapošljavale na hiljade radnika. IPK Servo Mihalj uništen je u procesu privatizacije.

Film Dimitra Anakieva „Izbrisani“, govori o udruženoj borbi „izbrisanih iz registra“ u Sloveniji nakon 1992. godine kada, sada samostalna republika, Slovenija donošenjem zakona oduzima prebivalište 1% stanovnika koji su pre raspada Jugoslavije bili interni imigranti i državljani SFRJ, te nakon otcepljenja nisu postali državljani Slovenije. Film prati Aleksandra Todorovića i druge izbrisane u njihovoj desetogodišnjoj borbi protiv ovog neustavnog akta koji je doveo do razbijanja porodica i uništavanja života od više od osamnaest hiljada izbrisanih. Samoorganizovanjem i upornošću, uspeli su da Ustavni sud u dva navrata donese odluku o neustavnosti ovog zakona i izrekne retroaktivno vraćanje prava. Međutim, kako je nakon raspada SFRJ u svakoj novonastaloj državi jačala desnica, koja je i danas na vlasti, izbrisani su se, osim da ostvare svoja osnovna prava i organizuju svoje živote, suočavali sa nacionalizmom i rasizmom u slovenskom društvu.

U filmu „Ko se seća nje?“ autori su pokušali da kroz različite perspektive sagovornika ukažu na tragične posledice restauracije kapitalizma kod nas, na ono šta je donela privatizacija a najpre da ukažu na to da je rat u Jugoslaviji služio za krađu društvene imovine i razbijanje radničke klase. Dok su mnogi akteri u filmu bili na ratištu, elite svih nacionalnosti su malverzacijama otimale imovinu koju su stvarali radnici u socijalizmu. Nakon rata, pobednici su kriminalci koji su postali biznismeni i desničarski političari koji su agenti interesa krupnog kapitala koji su sprovodili proces privatizacije, odnosno svaka vladajuća stranka u poslednjih 30 godina na prostoru bivše Jugoslavije. Gubitnici su svi oni radnici koji su se borili protiv privatizacije fabrika. Gubitnici su njihova deca koja žive bez sigurnosti radnog mesta, za male plate, bez besplatnog obrazovanja, u lošem zdravstvenom sistemu, bez stambene politike koja daje sigurnost da će imati krov nad glavom, ostavljeni bez ideje kako da se bore protiv vetrenjača na periferiji svetskog kapitalizma gde su društvene nejednakosti svakodnevno sve veće. O tome kako borbu na levici vide mladi, koje probleme oni vide kada govore u društvu u kom žive i šta oni znaju o socijalizmu i gde su učili o tome šta je alternativa kapitalističkom sistemu, u filmu su govorili Stevan, Marija i Nikola, učenici Zrenjaninske gimnazije.

Nakon projekcije filmova održana je diskusija na kojoj su govorili Tamara Vukov, profesorka iz Montreala koja se u svom radu sa studentima zalaže za političku angažovanost filma, posebno ističući značaj dokumentarnog filma, i Josip Jagić ispred Rosa Luxemburg Shtiftung koja podržava rad Radničkog video kluba. Jagić je govorio o važnosti organizovanja i omasovljenja na levici, posebno se osvrćući na pobedu koalicije Možemo u Zagrebu, kao i dobar izborni rezultat koji je ostvarila koalicija Moramo u Beogradu. Diskusiju je obogatio Mikloš Olajoš Nađ ispred udruženja Solidarnost iz Subotice. Udruženje Solidarnost iz Subotice čine bivši radnici Zorke koji su se borili protiv privatizacije, te je to iskustvo i iskustvo organizovanja na levici Olajoš Nađ usmerio ka tome kako dopreti danas do mladih, ističući značaj postojanja autonomnih prostora i organizacija leve orijentacije, posebno u manjim sredinama gde je pritisak na leve struje veći i rad u mnogome više opstruisan nego u većim gradovima poput Novog Sada i Beograda. Stevan Stankov, učenik Zrenjaninske gimnazije, na diskusiji je podelio svoje viđenje toga kako bi se leva ideja mogla širiti među mlađom populacijom. Veliki problem je, po njegovom mišljenju, što se znanje o socijalizmu uglavnom stiče van obrazovnog sistema, gde ukoliko i postoji mogućnost da se o tome uči u školi, socijalizam se ili kritikuje sa desnice ili zavisi od posvećenosti nastavnika, dok sam kurikulum humanističkih predmeta slabo sadrži ono što je on kao učenik istakao da mu je neophodno kako bi se znanje transformisalo u političko delovanje. O samom filmu „Ko se seća nje?“ ali i o tome u kakvoj situaciji se nalaze gradovi poput Zrenjanina nakon ratova i privatizacije govorio je Branislav Markuš iz ZSF.

ZSF i Radnički video klub do sada imaju snimljeno preko petnaest filmova koji govore o različitim socijalnim temama - od „Obranih berača“ koji govore o položaju radnica na sezonskim poslovima, preko antifašističkih filmova koji govore o ulozi istorijskog revizionizma u održavanju kapitalizma; do filmova poput „Daj nam sunca“ i „Koje su boje tvoje pertlice?“ gde su protagonsti filmova „suvišni ljudi“, uglavnom članovi udruženja, koji svakodnevno pokušavaju da obezbede svoju egzistenciju skupljajući sekundarne sirovine, radeći u nadnici ili u izrabljivačkim kompanijama koje su došle u grad kao direktne strane investicije, osvrćući se na mnoge goruće teme poput ekoloških borbi i borbi za javno dobro.