Prošlogodišnja dobitnica Andrićeve nagrade za knjigu priča Akt (autorsko izdanje, odnosno čuvena izdavačka kuća samplatio pa klatio i nagradu u’vatio) obradovala je svoje verno i brojno čitateljstvo novom knjigom, Crtež na dlanu, ovoga puta u izdanju Stubova kulture. Štono kažu, kakva kultura takvi i stubovi, ali Andrić je Andrić, pa makar postavljen naglavačke u večnoj kući. Elem, našao sam se ponovo zapanjen pred narativima koji vrve od nelogičnosti i nereda, ali i pritajene potencijalno opasne ideologije.

Knjiga je, u stvari, organizovana oko centralne novele imenom Dečak sa plaže, dok su ostali narativni prilepci samo crteži na dlanu jedne nevešte ruke, naivno ženske i dečje, odevene u jeftine pravoslavne apoteoze kojima bi se mogla podičiti i perjanica novokomponovane bogougodne literature Ljiljana Habjanović Đurović. I teme su porodično pravoslavno pravoverne: prodaja organa i raspad porodice (Lovac), abortus (Irod), odnos prema deci (Dečak sa plaže), razvod (Haljina i pribor za brijanje), spoznaja Boga (Duelisti). Sve to ne bi bilo strašno, odnosno tematika bi bila sasvim prihvatljiva, kao i bilo koja druga, da se u pričama ona problematizuje, a ne da se posmatra sa jasno ideološki obojenog stanovišta koje ne dopušta ni zrno drugačijeg mišljenja, ni zrno različitosti.
Pripovetka Lovac odiše verom da se od svega može napraviti priča i to bi trebalo da ohrabri sve one koji žele da krenu stazama posutim lovorikama kojima suvereno stupa i Ljiljana Habjanović Dugalić (nepotrebno precrtati). Lepo sedneš u kafanu, pričaš o književnosti, a misliš na život (str. 5), prisluškuješ i eto priče. Sama ti se kaže, otvori ti se kao školjka puna bisera. Savet mladom piscu/ spistaljici koji Dugalićka tako neštedimice daje može da dovede samo do preranog alkoholizma, ako konzumirate alkohol, ili do čira na želucu, ako ste skloni kafi. Drugim rečima, ne pokušavajte tu vrstu auditivnog voajerizma jer vam se može dogoditi da vam se obrate kao muškarcu, a da misle na ženu, ili obrnuto (13). Ovaj zagonetni kraj u kome dolazi do iznenađujućeg mešanja rodnih uloga i seksualnih fantazija ostavlja čitaoca u neverici, a autorki pruža iluziju da je zbunila sve one koji su se već zabunili i uzeli ovo štivo u ruke.

No, to nije ništa. Na scenu stupa biblijski koljač, ubica prvorođenih, Irod. Nisam do kraja shvatio zbog čega je ginekolog akušer, iz čije je perspektive ispričana pripovetka, poistovećen sa kraljem Judeje jer, koliko se sećam, potonji je naredio ubijanje prvorođene a ne nerođene (muške) dece. Ipak, abortus jeste tema broj jedan u teološkim krugovima pa je red da joj bogougodna spisateljica posveti nekoliko stranica. Jeftina patetika na kraju pripovetke kada pomenuti lekar krene da se izvinjava čistim porodiljama i čistoj novorođenčadi zbog svih kiretaža koje je izvršio, može samo da dovede samo do povećanja bele kuge jer će iz straha da im se ne dogodi neželjena trudnoća, mladi sami od sebe prestati da vode ljubav. Zamislite situaciju u kojoj se devojci posle izvršene kiretaže, lekar izvinjava. Ili, kako je to naša spisateljica zamislila, da se lekar izvinjava porodiljama zbog toga što je sprečio da se rodi čitav jedan (čist) grad. Nisam siguran da bi ga žene koje drže decu u naručju gledale sa velikim poverenjem. Ja sigurno ne bih.
Središnja priča, Dečak sa plaže, predstavlja pravi dragulj kiča. Pripovetka počinje dolaskom u primorski grad u kome se vrše neka arheološka iskopavanja. Šta naša pripovedačica odmah primećuje? Naravno dva monaha, jednog mladog i jednog starijeg kojeg ne prepoznaje pa odmah zaključuje da je u pitanju strani episkop, jer ona sve domaće zna likom i (ne)delom. U početku nije najjasnije kakve veze imaju popovi sa bilo čim, ali onda stvari izlaze na videlo. Tokom svog odmora naratorka postaje susptrat majka jednom dečaku koga roditelji zapostavljaju. Komponente za rađanje majčinskog instinkta su tu: usamljeni dečak, a ona na putu ka usedelištvu. Njeno srce pravoslavno je veliko te u njemu ima mesta za svu decu koju, bez obzira na to što su im roditelji živi i zdravi, nema ko da voli. Međutim, to nije sve. Sedmogodišnji dečak ne samo što je sladak, on ima i umetničkih sklonosti koje ona primećuje. Njihova veza se razvija i kada, na kraju, dečak pogine u saobraćajnoj nesreći, shvatamo da se nije radilo o običnom, već o Hristolikom detetu, što našu naratorku stavlja ni manje ni više nego u poziciju Bogorodice. Sad već biva jasnije zbog čega oni popovi na početku priče i zbog čega je važno naglasiti obnavljanje manastira u primorskom gradu u kome su „uklonjeni tragovi nasilja, rušenja i rata“ (68). Pitanje za autorku ovog bogougodnog teksta glasi: u kom su primorskom gradu poharane pravoslavne kuće i srušeni pravoslavni hramovi u ratnim dejstvima? Bitno je da je jasan odgovor ko je sve to porušio, ali i ko će sve to popraviti: Onaj koji je umro/poginuo za nas. Banalizacija ideje žrtve i njena nasilna hristijanizacija (kao da je to jedini okvir u kome se može i mora razgovarati o žrtvovanju) premašuju pojam kiča i prevode ovaj tekst na nivo perverznog uživanja u bolu i patnji. Veličanstveno!

Pripovetka Haljina i pribor za brijanje ispričana iz perspektive dečaka koji se nalazi u procepu između razvedenih roditelja odudara od ostalih, jer je uspela. Majka, opsesivno uvučena u sopstveni očaj zbog razvoda, i sin koji pokušava da nađe ravnotežu između oca i nje, stvaraju dinamiku odnosa koji svoj simbolički prikaz nalaze u predmetima iz naslova. Ipak, Dugalićkino insistiranje na tradicionalnom pripovedanju i simbolici utapaju se u opšti ton knjige i umanjuju potencijal ove pripovetke. Da je napisana pre pedeset godina ona bi možda mogla da ima neki značaj za savremenog čitaoca/čitateljku. Ovako, miris naftalina pomešanog sa tamjanom stvara otužnu kombinaciju teško svarljivu za današnje konzumente književnosti.
Duelisti su posvećeni otkrivanju Boga. Opet je tu osetljivi dečak koji mnogo čita, poznaje svaku travku i žbun u šumi pored koje živi i pored koje se nalazi isposnica Rastka Nemanjića. Susret sa Bogom/ Svetim Savom koji se dečaku prikazuje u obliku vuka, u šumi, u praskozorje, trebalo bi da predstavlja jasan odgovor na pitanje ima li ga ili ne. Ne liči mi da je autorka namerno napravila ironičan otklon, ali na kraju priče, kada dečak upornim pogledom gleda u životinju, ova se samo okrene i pobegne u čestar. Drugim rečima, i ako ga ima on nam je odavno rekao: „Pustite me na miru, bre!“ Ton i tok pripovetke u kojoj se susreću monah i dečak i divane o postojanju Boga i implicirani smisao na kraju, leže u potpunoj suprotnosti. Da li se Ljiljana Dugalić sebi nasmejala u brk ili je prosto previdela tako jasno čitanje, ne mogu da znam, ali mi se čini da je, u skladu sa ostalim tekstovima u knjizi, nastavila sa nelogičnostima i ostala autorski ignorantna.

                                                 *

Crtež na dlanu je knjiga koja ne bi zavređivala ama baš nikakvu pažnju u sređenom društvu u kome književnost ima svoje jasno mesto u sistemu. Međutim, u Srbiji, u jednom izuzetno osetljivom istorijskom trenutku, u kome se opet lome koplja kuda i kako dalje, ove priče nose jasno ideološko značenje čiju moć ne treba prenebregnuti. Jašući na talasu jeftinih emocija i religioznog kiča ona jasno pokazuje put kojim, po njenom mišljenju, treba ići. Mislim da je vreme da joj kažemo: „Ne, hvala“.