Na mojoj kritičarskoj majici piše: I ♥ Albahari. Korisno je, ipak, i relaksirajuće, s vremena na vreme posegnuti za ritualnom metodom: kill your idols. Ako ni zbog čega drugog, da bismo otresli pozlatu idola s naših prstiju.

Sada je vidljivo da poslednjih nekoliko romana-novela Davida Albaharija (Ludvig, Brat i Ćerka, uz Kontrolni punkt) obrazuju nov prozni ciklus. Odlika ovih kompaktnih narativnih svitaka (roman kao jedan pasus) jeste njihova nepredvidljivost, ili tematsko osvajanje novih područja borbe. Mnoge je iznenadila, mnoge i obradovala kritičarska žestina sa kojom se narator u Ludvigu obrušio na palanački mentalitet Beograda, zaboravljajući, avaj, da tu kritiku saopštava jedan krajnje nepouzdan narator, salijerijevski ljubomoran i inferioran, što njegove bernhardovske pamflete čini upitnim. Druge je još više iznenadila travestija u Bratu, kada se u drugoj polovini romana, kao u filmu Od sumraka do svitanja, tipični postmoderni diskurs neočekivano preobličio u džender pripovest u kojoj brat-transvestit dobija batine u delu Beograda čiji je počasni građanin odnedavno postao veseli ambasador Konuzin. Ili eksplicitan pornografski narativ o kopulaciji vremešnog univerzitetskog profesora sa ćerkom svog kolege i teorijskog neistomišljenika u romanu Ćerka, gde je drugi deo romana posvećen profesorskom dvoboju močugama u beogradskom Studentskom parku.
Ne čudi, otuda, da i Kontrolni punkt nastavlja neofitsku tradiciju neočekivanih bizarnosti i žanrovskog melanža koji ukršta groteskno i tragično. Ovoga puta, saobrazno naslovu romana, Albahari postaje Hemingvej, ili Remark, ili Orvel sa uspomenama iz Katalonije, dakle, eksplicitni ratni hroničar koji uz akcione masovke ne preza ni od opisa silovanih i preklanih civila, scena masovnih orgija i kaznenih pohoda, niti od završnog, pekinpoovskog masakra u kome ginu svi preostali likovi, sem jednog. Albaharijevo ratno pismo, uprkos obilju istorijske građe koje mu je stajalo na raspolaganju, rađa se na tlu neodređenosti i apsurda. Vojnici stradaju od drvenih strela kao i od granata, postepeno ali neumoljivo, kao u Deset malih crnaca Agate Kristi, samo što u četi ima 37 vojnika te ponekad stradaju i grupno. Svejedno, mimo masovnosti usmrćivanja, pozadina ubistava ostaje nerazjašnjena do kraja štiva. I inače, logika zbivanja u Kontrolnom punktu je halucinantno iščašena kao u krvoločnom dadaističkom dramoletu. Tako i čitav roman ostaje zaglavljen između postupaka tragičke lakrdije i groteskne novele za decu i (ne)osetljive.

Ima, zapravo, nečeg „blasfemičnog“ u Albaharijevom ukrštanju tragičnog i grotesknog u Kontrolnom punktu. Čitav roman i ne predstavlja ništa drugo do niz prizora ili scena nasilne smrti: stradanja u borbi, ratnih zločina, vojničkih suicida, opisanih sažeto i sugestivno. S druge strane, postoji kontekst nedefinisanosti i apsurdnih sugestija: ne zna se ko je neprijatelj, koliko neprijateljskih strana učestvuje u ratnim dejstvima (u jednom trenutku pominje se i treća zaraćena strana); čak ni kojoj istorijskoj epohi ili geografskom području pripada neprijatelj koji koristi drvene strele kao oružje. Likovi većine vojnika su anonimni i sem komandanta neindividualizovani. Štaviše, vojnici kao da predstavljaju jedan neizdiferenciran kolektivni lik; svi imaju identične reakcije (recimo, kada komandant kaže da nisu došli na kontrolni punkt da bi čuvali ovce, svi vojnici se okreću oko sebe ne bi li videli gde se nalaze te ovce). Ipak, jedan vojnik je imenovan kao Mladen Sova, drugi Dragan Pile, što naizgled baca svetlo o čijoj vojsci je ovde reč.
Ali kontrolni punkt nipošto nije aluzija na Brnjak ili Jarinje, mada je više nego zanimljiva koincidencija (stvarnost mu tako dođe kao posredna reklama za roman). Jezik koji radista čuje u slušalicama nije samo nepoznat već je i (ono)stran, da bi komandant kasnije čuo češki jezik. Pred konačni okršaj, komandant u neprijateljskom vojniku prepoznaje „jednog od Dejanovića“, što košmarnost zapleta povećava za još jedan imaginativni okretaj zavrtnja. Posle „Indijanaca“ koji usmrćuju strelama, nekakvih „vojaka Švejka“ koji su se ratoborno zaputili u naše (?) krajeve, ispada da se na stranicama Albaharijeve proze obistinilo i jedno davno predosećanje građanskog rata.
Ako ovom galimatijasu, koji se ne razjašnjava već permanentno komplikuje, dodamo nelogično ponašanje likova (vojnici samoinicijativno odlaze na kuvani kupus koji priprema izbeglička kolona; obnoć sa znatiželjnim djevama i podnapitim udovama započinju masovne orgije, da bi pošto je u postkopulativnom krkljancu nastradao jedan vojnik, učestvovali u kaznenoj odmazdi prema toj istoj grupi izbeglica), infantilni humor (recimo, narator se pita da li je zasađeni kaktus na grobu jednog vojnika znak da je on bio Meksikanac) i metatekstualna iskliznuća (naratorove reči iz off-a direktno utiču na ponašanje likova), dobijamo crtani film ili postmodernu ratnu bojanku. Tom zaključku ide u prilog narativni tretman prostora: krajnje nemotivisano, iznebuha, po jednom i nikad više pominje se zrelo voće u blizini punkta ili grozdovi osa koje vise sa kriški hleba. Iako potpuno odsečeni od ostatka sveta, vojnicima ipak stiže pošta ali ne i obaveštenje s kim su u ratu i da li rat i dalje traje, a usred meteža bitke telegrafista, shodno Pravilu službe, bez problema dobija 4 do 7 dana odsustva zbog smrtnog slučaja u porodici.

Literarni učinak ove čudne smese je, blago rečeno, otužan: ratni užas je banalizovan cartoon efektima, apsurdna logika fabule potire i poslednje tragove uznemirujućeg i jezovitog u romanu, krvoločnost prikazanog čini se da je sama sebi svrha.
Kao da se uputstvo za razumevanje ovog romana krije u citatu sa 143. strane: „Nikada se neće doznati da li je to bilo zbog bensedina ili zbog uspešnog delovanja komandantovog imunog sistema, ali tako je to sa mnogim stvarima: nema tu nikakvog raspravljanja i prenemaganja, ili ih uzimate takve kakve su ili ih uopšte ne uzimate.“ Dakle, take it or leave it, šta si shvatio, shvatio si.
No, za razliku od prethodnih romana, za prelazak preko Kontrolnog punkta ne pomaže ni antidepresiv ni imuni sistem naklonjenih mu čitalaca.