Banalna žalopojka kroz površnu i nepoentiranu liriku, bez svesti da je možda svako kovač i svoje nesreće, glavna je osobenost nove knjige Marije Knežević. Ona se ovde najviše približava estradnom iskazu Radmile Lazić (njoj je i posvećena pesma Pitomice gde možemo videti isti oblik plitkog feminizma), ali i jalovom beznađu u motivu sobe D. J. Danilova („Leto iz moje sobe“). Beznađe može biti povod za ekstazu (Siniša Tucić), a ženska perspektiva stvarno subverzivna (Dragana Mladenović). Sve pogubne posledice pisanja po svaku cenu i to samo iz glave, gornjeg, poučitelnog, tzv. sveznajućeg registra ovde su još uočljivije nego kod R. Lazić koja ima i povremenih spontanih, lucidnih trenutaka. Te posledice su: deklamatorstvo, improvizacija (autorka je „Za bluz improvizacije na licu mesta“), autistični stil krupnih reči (Sobom se hranim, pa kakva ispadnem!...) i poetski neopravdanih uzvika (Mitomanijo raskrinkana, obožavam te!), bezličnost, nepreciznost, usiljenost i smušenost izraza, tautologija (u životu Promašenom ili tebi vrednom/ Zbog nečega), ispraznost i ispovedna patetika (ista sam ostala - / neopredeljena između kmečanja i jauka) zbog koje je, u stvari, sve i počelo i u koju se, nužno, sve vraća, ma koliko se autorka trudila da je sakrije svojim invertovanim uroboroskim mudrim floskulama (O, strasti/ Prema zdravoj hrani izvesnosti!). Ovde se radi o radioničarskim vežbanjima na zadatu temu, retko kad o pevanju. Zato su i najmanje loše pesme - blede („Bez reči o njoj“, „Inka“, „Petra“, „O zvonima zapravo“, „Maja“).
Čudna je autsajderska poza ove kolumnistkinje Politike koja objavljuje i po dve knjige godišnje. Ipak, kada si sam sebi glumljena opozicija niko te ne može kritikovati jer postaješ Sve, nekritički Uroboros koji proždire svoj rep (sobom se hranim) i to je jedna od najlagodnijih političkih i književnih pozicija, omiljena u srpskoj palanci. Pesnikinja se odlično uklapa u uredničku politiku plasiranja depresije i beznađa sa javnih servisa. Kako da joj verujemo kada kaže: Unapred sam odustala od scene i pobede? I to je poza, ali malodušnosti i nemoći. Autorka naslovom knjige sugeriše svoju tzv. uličnu poziciju i u njoj opsadno peva o ugroženosti (što je perspektiva palanačke svesti) iz različitih alter ega: kolektivnih, individualnih, neživih, imaginarnih. Međutim, to uživljavanje je neuverljivo i šablonsko. Pomenuta poetika uroborosa, samodovoljnosti, vidi se i na mikroplanu stiha. On je invertovan, kvazifilozofski, samom sebi dovoljan i zveči isprazno: Iskrena je muška ljubav prema ljubavi/ Muškoj kao primer bratstva sa Bogom, ili Posmatrač je sve što o sebi može da zna/ U mrežnjaču zapao posmatrani. U naslovnoj pesmi stav pesnikinje o prostituciji čita se kao nemoguća mešavina cinizma, bizarnog, sažaljenja, obožavanja i tobože nekakvog raskrinkavanja. Ova pesma je ushićenje nečim što je po sebi tegobno. Pobedničko ushićenje, identifikacija, ovde je cerebralna konstrukcija. Slika ovih žena je šablonska: Sa plastičnom torbicom i puknutom čarapom. Mi živimo u vreme opšte prostitucije u svim sferama. To što autorka nije proširila motiv na svoje doba nego ostala u problematičnom pobedničkom registru govori o plošnosti njenog pevanja. Tu su i degutantno pompezni stihovi Čitave Troje/ Ljubavne sluzi! Da li samo zbog autorkine želje za efektom, kraj pesme se potpuno uklapa u vladajući nacionalistički kič: Grešna vam ljubim prečasne skute!/ I za večnu ljubav ištem oprost/ Neukaljane kćeri. Kome stvarno treba oprost, ko je razmažen u poeziji i ko nema pojma? (Razmažena deco/... Vi, braćo po nemanju/ Pojma.) Šta ostane u ustima posle čitanja ovakve (srednjoškolske) poezije? Nikakav određen ukus, samo melanž svaštarenja.
Dok R. Lazić ima smešnu masku zločestosti, M. Knežević stavlja masku dobrice. Kao kakav pesnički javni servis, ona progovara iz vizure društveno potlačenih: žena, prostitutki, bivših profesorki, razočaranih majki, starosedelaca (nasuprot agresivnoj bogataškoj deci i stranim investitorima), underground pesnikinja i pesnika kao esnafa, tzv. običnih ljudi, ljubitelja pasa i, plačevno, u svoje lično ime (kao mala, jela je ustajale čokolade, pati u prevozu GSP-a, itd). Međutim, vrednosti koje promoviše njena poezija su: oportunizam, prizemnost, samosažaljenje, nekritičnost, a stav ja sam ok - oni nisu ok dolazi do svog vrhunca u pesmi „Strankinja“. Autorka briše razliku između svojih kolumni, javnih obraćanja i pesama i to na štetu poezije. Žal za izgubljenim privilegijama i neprikosnovenom slikom tzv. pesnika iz socijalističkih vremena čita se u pesmi „Svako dobro“. Jezičke nezgrapnosti i nejasnoće do kojih dolazi zbog intelektualiziranja takođe su njena osobenost: Nežnošću nadgovara/ Zamor uveravanja/ Nezaludna, ... Pravi zanos i strast, koji su ovde takođe odglumljeni, traže spontanost i otvorenost. Međutim, autorkina suvišna nabrajanja (Radnika, policajaca, učiteljica, ili Devojčice, domaćice, babe, službenice, ...), otužno gnomična lirika koja se ispoljava u hiperprodukciji i devalvaciji pesničkog jezika, elementi su kojimaova poezija želi da se dopadne na prvu loptu i - zaboravi.