Molijer je jedan od najvećih svetskih dramskih pisaca – glumac, reditelj, vlasnik pozorišne trupe. Napisao sijaset scenskih dela, pesnik visoke poezije i poznavalac najdubljih problema društva, od vrha do dna – sa njim se jedino Šekspir može meriti u pozorišnoj istoriji – i po talentu i po zamahu i po eleganciji i po požrtvovanosti, zbog koje je na kraju krajeva i platio glavom – umro je na pozornici igrajući baš ovaj, svoj poslednji komad Uobraženi bolesnik. Pored scenskih dela o lošim pesnicima, koji zahvaljujući ulizičkim uspesima osvajaju književne i kraljevske nagrade, pa o perverznim sveštenicima koji koriste dogmatiku i crkvenu hijerarhiju da se domognu skupih žena i bogatstava zaluđenih vernika, o kukavnim tvrdicama koji višestruko plaćaju svoju gramzivost, uz druge vrste licemerja i gluposti o kojima je pisao, stigao je da napiše i komad o licemernim kvazinaučnicima. U vreme naraslog racionalizma i sve jačeg poverenja u nauku, Molijer je smogao snage da se obračuna baš sa tim novim slojem kvazinaučnika – lekara, koji su na krilima opšte opsednutosti zdravljem i novim metodama lečenja gramzili za lakom zaradom stečenom obmanjivanjem lakovernih bogataša, koji su njegova neiscrpna tema i predmet oštre kritike u komedijama. Znao je njihova najslabija mesta, zasnovana na posebnoj kombinaciji snobizma i praznoverja.

Uobraženi bolesnik, scena iz predstave; Foto: www.jdp.rs

Predstava po Molijerovom tekstu Uobraženi bolesnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u adaptaciji, režiji, scenografiji i izboru muzike Jagoša Markovića – upravo je suprotna od svih Molijerovih težnji. To je snobovska predstava lažne pobune, to je šund u svojoj originalnoj varijanti. Predstavlja izbor jalovo iskonstruisanih detalja, smišljenih da fasciniraju blaziranu i mrtvu publiku, mrtvim i ispraznim gegovima, zamagljenim kičerskim sentimentom i bukvalnim slikama, bez asocijacija. Slom svake logike na sceni, bljutavost ofucanih glumačkih i rediteljskih šablona..., sve to predstavlja konačan raspad jednog, već odavno uhodanog, kvaziumetničkog i tobože visokoparnog, začikavanja kilave i isprazne mašte pomodne publike, kojoj zapravo nije stalo ni do čega. Ta posprdna forma tobožnjeg pozorišta, dominira na mnogim pozornicama i u radovima mnogih reditelja – ali Jagoš Marković je tu veštinu pubertetskog samohvalisanja poluznanjima, poluidejama i pomodarskom motivacijom, koju blasfemično krsti društvenom kritikom u ovoj dosadnoj i samoljubivoj predstavi, izrazio kao jedan opasan vrhunac takvih tendencija u našim pozorišnim kućama. To je pored toga i strašan, i izgleda, konačan sunovrat Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Glumci, redom, igraju neke nakaze i maloumnike, klovnove i budale, kao da smo u najgorem seoskom cirkusu i gledamo loše sklepane klovnovske numere. Pritom, em što se svi na sceni služe oveštalim i ofucanim šablonima i najnižim glupiranjem, nego se i kad govore Molijerov tekst, uopšte ne razume šta pričaju. To je ispod niovoa amaterskih grupa na seoskim godišnjim smotrama lokalnih skečeva, posle kojih sledi bogata zakuska. Eto dokle smo došli u društvu gde se devastirane kulture, u društvu koje prodaje nacionalnu filmsku baštinu nekom propalom taksisti, za koga se ispostavlja da je Veliki brat Karić, srpsko-ruski azilant.

Možda zaista i ne treba da imamo pozorište, kao ni ostale institucije kulture. Možda su  se stekli uslovi da se samoukinemo! Nismo daleko od toga – kaže nam u svom maestralnom egoizmu, ovaj nazovireditelj, scenograf, adaptator Molijera i zloupotrebljivač Gustava Malera. Pa neka tako i bude!