Duge noći i crne zastave Dejana Stojiljkovića, petparački roman o potrazi za ukradenim kivotom kneza Lazara i osvajanju Pirotske tvrđave 1386. godine, uvod je u najavljeni spektakl – petoknjižje o viteškom dobu srpske istorije i najnoviji prilog podizanju nacionalnog ponosa. Neko od kritičara okarakterisao je Stojiljkovićevu prozu kao istorijski pulp i mislim da je to najbolja smernica koju bi potencijalni čitalac mogao da dobije. Jednodimenzionalnost, predvidive peripetije, šablonizirana leksika, sve je tu. Ali nađe se i poneki trik. Stojiljković manipuliše citatima još od prve rečenice (Tolkin), pa sve do motoa koji otvaraju svako poglavlje (Borislav Pekić, Novica Tadić, početni stihovi Kurana ispisani kaligrafskim arapskim pismom i Vasko Popa, najčešće citiran). Međutim, umesto da pruže adekvatnu podršku romanesknom tekstu i ukažu na vezu između dva narativa, zvučna imena kanonizovanih autora, nasilno uvučena u čitavu priču, ovde figuriraju kao kič-detalj iza koga se krije frazirana rečenica i registar metafora iz čitanke za osnovnu školu (povremeno začinjen sumanutim figurama), ali je vrlo poželjna tema za razgovor u svim intervjuima. Ali formula uspeha ovog bestselera ipak leži u staroj binarnoj podeli na sile dobra i zla, poput one u epskoj fantastici, samo sa jednom značajnom razlikom – ovde se mitska modela oslanja na srednjovekovnu srpsku istoriju, a to je literatura koju prosečni čitalac ovdašnji čita za sve pare. Likovi su već poznati iz Boja na Kosovu (s jednom izmenom, Stojiljković insistira na Kristijanu Bejliju u ulozi Kosančića, pa Svetozara Cvetkovića možete slobodno da zaboravite), naracija zadovoljava svačije intelektualne kapacitete, a ima i ponešto što ste zaboravili iz istorije, a može biti zgodan podatak za započinjanje razgovora na slavi. Ali ništa preterano!
A kad govorimo o Stojiljkovićevom stilu, ovde Kosančić odseca glave „lakim, ali silovitim zamahom mača“, neprijateljeva sekira se munjevito spušta na glavu, a poneki odlomak zvuči kao slobodna interpretacija servisa Google Translate: „Na ovoj razdaljini, prvi od akindžija bio je samo crni trup na konju. Toplica je gađao upravo u predelu tog trupa.“ Ali ma koliko close reading metoda bila zabavna kada je o trivijalnoj literaturi reč, mislim da ovakav pristup takvom tekstu nezasluženo izjednačava banalno štivo sa umetničkom prozom. Štaviše, bila bi to uvreda za ozbiljnu književnost, a ovo je ipak roman pisan za široku populaciju koja od litarature ne traži previše. Ne traži previše, ali je zato neizmerno željna potvrde da se ono što zadovoljava njen intelektualni apetit naziva ozbiljnim imenom - istorijski roman. A svojoj publici Stojiljković neizmerno laska.
Skrojen po meri prosečno obrazovanog čitaoca, roman reanimira informacije, predstave i mitove koji su takvoj publici bliski i aranžira neopširnim istorijskim podacima. Možda se poneki hodočasnih srednjovekovnih manastira iznenadi kada pročita da je Lazar gradio zadužbine u mermeru, ali sve se da prevazići. S druge strane, Stojiljković mu poručuje da se može smatrati poznavaocem stripa ako pogleda barem dva holivudska filma rađena po nekom grafičkom romanu, a to je već veliko dostignuće uz minimalam trud. Čitalac sklapa knjigu spokojan, njegov rezon ostaje nepoljuljan, money well spent.
Dok vojske ratuju, dva vladara – Lazar i Murat – prolaze kontemplativne i emotivne krize. Murata opseda želja za ispunjenjem drevnog proročanstva i osvojanjem mrske Evrope koja mu je zavela najmlađeg sina, propisno kažnjenog nakon nedozvoljene veze sa drugim plemićem. Lazarev nespokoj daleko je plemenitiji (gubitak vere nakon smrti deteta) i već se u krupnom planu jasno ocrtava mitološka razlika. Ako i ima negativaca u srpskom okruženju, oni se javljaju kao usputni, niskokalorični karakteri i služe da istaknu vrlinu glavnih junaka. A ako je neko od njih i sklon poroku, to su sve oni mačo hobiji kao kocka i alkohol, pa se može reći da je to autorov kompliment u formi pokude.
Podilaženje mediokritetima, njihovom ukusu i potrebama glavna je odlika trivijalne književnosti. Ona protrči kroz mentalni aparat, a ono što posle nje ostane uglavnom je onaj rezervoar znanja, stavova, predrasuda i „estetskog“ senzibiliteta koji je čitač i pre imao. I to je ključna tačka prepoznavanja trasha: on podržava lenjost duha. To je tekst koji ne iznenađuje i ne pokreće, ne otkriva nove mogućnosti i ne pomera granice, već čini upravo suprotno – podržava dominantnu struju mišljenja, „konzervira zatečeno stanje“, kako to objašnjava Jasmina Lukić u eseju „Kako čitati trivijalnu književnost“ (zbornik Kako čitati, NBS 2007). Ova autorka se pozabavila pitanjem zašto određeni pisci (i poetike) postaju popularni u određenom trenutku (na primeru književnosti Ljiljane Habjanović Đurović) i mislim da je to jedino korisno čitanje literature koja ima nisku umetničku vrednost i visoke tiraže. Ona zahteva proučavanje ne zbog svog mesta u književnom vrednosnom sistemu, već zato što govori o vremenu i sredini u kojoj je toliko čitana/kupovana i jedino je tako moguće istraživati taj fenomen.
I stvar tako mirno funkcioniše. Bestseler pisac ima veliku publiku, osigurano mesto na top-listi (između ispovesti novinarke i literature za samopomoć) i dobar honorar. Ako ga ponekad i zaboli što nije u boljem društvu, brzo se priseti da mu to mesto, s obzirom na umetničke domete, baš i ne pripada. Ako je pametan. A može se desiti i da se, kao Paulo Koeljo nedavno, malo preigra i bez trunke blama otvori temu koliko je štete Džojsov Uliks naneo književnosti. I can find excuses for all my shit, što bi rekao bend She Wants Revenge čija je pesma Red Flags and Long Nights posudila deo naslova ovoj knjizi. Autor Dugih noći će za svoje izgovore morati dobro da se pomuči.