Projekat Evropska prestonica kulture (EPK) poslednjih godina imao je različite domete u zavisnosti od grada koji je poneo tu laskavu titulu. Iako je grčka ministarka i glumica Melina Merkuri, poznata po kritici desne ideologije, inicijalno zamislila da ovaj koncept podstakne kulturu jednog grada, EPK je postala svojevrsan brend koji podrazumeva različite oblike komodfikacije kulturnih politika i praksi, posebno u ekonomski slabijim sredinama.

Rijeka je 2020. godine postala prva evropska prestonica kulture u regionu bivše Jugoslavije. Uprkos tome što je projekat uspešno izveden i u skladu sa društveno-političkim kontekstom samog grada, tokom realizacije upućeno je puno kritika na račun organizatora imajući u vidu i veliki broj otkaza zaposlenih kao prve mere štednje koja stupa na snagu usled izbijanja pandemije Kovida 19.

Januara tekuće godine Novi Sad ulazi u finalnu realizaciju programa Evropske prestonice kulture. Prethodnih meseci sa raznih strana stizali su komentari radnica i radnika u kulturi koji svedoče o mnogostrukim problemima kako organizacione, tako i programske prirode.

Izuzev pompezne ceremonije otvaranja predstavom Zeniteum: 2022 reditelja Dragana Živadinova, bilborda i banera širom grada, aktivnosti EPK za veći broj građana ostaju nedovoljno poznate, a tendecija programskog preuzimanja svih drugih kulturnih sadržaja u gradu otvorila je sasvim nova pitanja.

Takav je i slučaj sa međunarodnim projektom Oni žive – studentski životi otkriveni kroz kontekstualne umetničke prakse iniciran od strane Doma kulture Studentski grad u okviru programa za kulturu i medije Evropske Unije Kreativa Evropa. Pored Podgorice, Beograda, Rijeke i Madrida, zamišljeno je da se isti realizuje i u Novom Sadu, dok su za umetničko-kustoski tandem izabrani Bojana S. Knežević i autor ovog teksta.

U ovom slučaju organizaciono su se stvari veoma sporo odvijale, budući da je očito manjkalo razumevanja za uključivanje savremene umetnosti u tokove života studenata. Kako je molba za korišćenje smeštajnih kapacitete umetničko-kustoskog tandema tokom rezidencije odbijena, onemogućen nam je boravak u kampusu, što je bio nužan preduslov za upoznavanje studenata, kao i dalji razvoj projekta. Situacija je bila utoliko otežana jer ni umetnica ni ja ne živimo u Novom Sadu, nismo upoznati sa pulsom grada, niti raspolažemo mrežom kontakata od kojih projekat u velikoj meri zavisi.

U međuvremenu je potvrđeno da je prezentacija u formi, kako se iz EPK tvrdilo, izložbe fotografija, zakazana i nikako ne može biti prolongirana. Pritisak od strane producenata proizašao je iz nerazumevanja predloženog rada – participativnog performansa odnosno formiranja hora studenata koji bi pevali pesme o svojim svakodnevnim iskustvima iz društveno angažovane vizure.

Rezidencija je počela prekasno, a rok za realizaciju rada je bio izuzetno kratak. Komunikacija sa ljudima iz EPK je bila otežana, ponekad i neprijatna, dok je ceo koncept morao biti izmenjen u odnosu na zatečeno stanje. Upitno je koliko studenata je uopšte doznalo za javni poziv i prijavilo se za učešće, te je proces bio prilično neizvestan. Ipak, uprkos svim problemima, formirala se grupa od osam studenata (Sara Mladenović, Tamara Knežević, Jovana Dugonjić, Filip Mijić, Jovana Tašin, Marina, Marica i Katarina Simović). Skupa sa njima, Knežević i ja smo došli do ideje o realizaciji jedinstvene prostorne i zvučne instalacije simboličnog naziva SVI (Studentsko Vokalno Ispoljavanje) U AKCIJI!. Tokom rada na projektu, uz našu navigaciju, studenti su ravnopravno učestvovali u razgovorima, pisanju tekstova i komponovanju pesama, ali i osmišljavanju multimedijalne postavke.

Međutim, izvođenje cele postavke visilo je o koncu do poslednjeg trenutka budući da u prostoru zvanom Skladište, na samom kraju tzv. Kreativnog distrikta, nije bilo struje zbog nerešenog spora između EPK i gradskih vlasti. Uveliko se planiralo alternativno otvaranje koje bi politički problematizovalo nemoguće uslove rada, međutim, struja je uključena na dan otvaranja i performans je održan.

Upotrebom otvorenog mikrofona odnosno karaoka, zatim kolaža baziranih na arhivskim fotografijama studentskih života iz prošlosti, ali i digitalnim generisanjem pesmarice u konstantnom nastajanju, stvoren je simbolički prostor zajedništva koji reflektuje aktuelne pozicije sadašnjih studenata Univerziteta u Novom Sadu, ali i pruža mogućnost publici da bolje razume potrebe, stavove i uverenja mladih ljudi u lokalnom kontekstu.

Ovde je bitno istaći i bahato umetanje golemog banera EPK u prostor bez konsultacije sa umetnicom i sa mnom, kao i apsolutno ignorisanje celokupnog Oni žive tima od strane EPK rukovodioca. U svetlu celovečernjeg programa laganih džez svirki, testiranja automobilskog kočionog sistema, degustaciju lager piva, naš rad je bio sveden na dekorativnu umetnost.

Imajući u vidu sve navedeno, realizacija SVI U AKCIJI! bila je nemoguća misija. U uslovima kompletnog odsustva bilo kakve kulture u svakom mogućem smislu sem u profitabilnom, festivalskom, umetnica, studenti i ja smo najpre zahvalni jedni drugima.

Nažalost, naziv projekta Oni žive dobija svoj košmarni karatker u slučaju svog novosadskog izdanja. Vrlo nalik filmu Džona Karpentera iz 1984. godine, megalomanski spektakl Novi Sad Kulturna prestonica 2022 zavodi širu javnost i lokalne zajednice gomilom obećavajućih slogana u cilju komuniciranja vlastitih programskih celina, a zauzvrat ne nudi ništa.

Mimo činjenice da njihov tim mahom čine nestručni ili neprofesionalni pojedinci, EPK ne uspostavlja nikakav dijalog sa Novosađanima, bilo da su oni studenti, radnici ili penzioneri. Ovakav komentar proizilazi iz razgovora sa kolegama iz lokalnog i internacionalnog konteksta, prijateljima, poznanicima i slučajnim prolaznicima, ali iz činjenice da gradski pejzaž i dalje boje siromašni ljudi koji sakupljaju pomoć za bolesnu decu, gatare i beskućnici.

Učešće u projektu Oni žive trebalo je da osnaži studente da misle i stvaraju izvan znanih im obrazaca akademije. Pored njihovog zalaganja i činjenice da su bili zadovoljni rezultatima, u slučaju Novog Sada oni su najpre bili suočeni sa surovom stvarnošću i borbom za elementarno dostojanstvo u radu, koja im tek predstoji. Umesto da podstiče dijalog, umrežavanje, solidarnost i kritičko mišljenje, EPK je samo još jedna manifestacija širih društveno-političkih prilika zemlje koja tone u bespućima nepotizma, stranačkog oportunizma, korupcije i kriminala. Stoga se nameće pitanje ko su ti Oni, gde, zašto, zbog koga i čega žive, uz otvorenu mogućnost da odgovor izostane.