Jugoslavija, rat i emigracija prostori su po kojima se savremena regionalna književnost kreće. Ona bolja, življa i komunikativnija. Postjugoslovenska književnost, posmatrana kao korpus rukopisa koji u paralelnoj montaži sadrže bar dva od ova tri elementa, može se tretirati skoro kao žanrovska a ne istorijska odrednica. Pisci i čitaoci ovakve literature najčešće su odrastali duž prvog vektora, sazrevali u drugom, a neki od njih sada žive treći. Detinjstvo smešteno u doba SFRJ zgodna je podudarnost koja pruža bezbroj dobro motivisanih asocijacija, bilo da se toj neuspešnoj zemlji pripisuje naivnost ili surovost deteta. Uglavnom, sentimentalna ironija lepak je koji povezuje delove mozaika kome često pristupamo kao dokumentarnom a ne književnom tekstu, te smo lako skloni da previdimo manjkavosti umetničkog rukopisa. Naime, čitamo ga kao vest iz prošlosti, ponekad kao sopstvenu biografiju, a od njega najčešće očekujemo samo minimum – zajedničko sećanje ili ličniji uvid u ono što nismo proživeli. Roman Vladana Kosorića Što se ne javiš bratu (Stubovi kulture, 2010) obavezan je naslov na listi takvih štiva, ali, nažalost, jedan od onih koji su mogli da budu daleko bolje napisani. Pošto postjugoslovensku književnost gutamo kao stari Grci adaptacije poznatih mitova, budimo dosledni u sličnosti i zahtevajmo da nas poznata priča, ispričana na nov način, zaista i ubedi.

Kosorićev stil je uredan, ponekad do granice nepodnošljivosti. Čista rečenica koja retko iznenadi (a brzo se zaboravlja) ide u susret horizontu očekivanja, ali ga retko kad prelazi.
Postoji niz ćorsokaka na mestima gde bih očekivala više pripovedačke mašte, više priče i motivisane lične istorije, a manje stereotipnih rešenja, kakvo je, za početak, prezime Bosnić, prikopčano sa Sarajevo sredinom osamdesetih Bijelim dugmetom. Ima problema i u epizodama, recimo onoj sa školskim drugarom Mirsadom. Reklo bi se da je ovaj autsajder, slab učenik i povučeno dete sa sela sprženih glasnih žica usled nezgode sa esencijom sirćetne kiseline, prvi književni junak (izvan okvira osnovnoškolske lektire) koji je stavio naočare sa velikom dioptrijom i postao prihvaćen u društvu. Tu je zahtev za motivacijom ustuknuo pred sentimentalnošću i rezultirao razblaženom parabolom sa tužnim krajem.
Roman je najviše zatajio upravo na zadatom bolnom mestu, razlazu sa bratom i pitanju nepristajanja na identifikaciju sa krvnim srodnicima kada se oni zalažu za pogrešnu stvar. Neven, Zlatanov Stariji Brat, ostaje kroki portret koji na glavi nosi hiperrealističnu beretku sa kokardom, slabije definisan čak i od nekih epizodnih likova, na primer njegovog nastradalog oca Dušana, oficira-zavodnika čijim će profesionalnim stopama Neven krenuti i ostati lojalan svojoj službi do kraja rata i mirnog života u Beogradu, nepoljuljanog ubeđenja u svoju ispravnost. Nedovoljno za jednog Starijeg Brata, figuru koja zavređuje opširniju interpretaciju Mlađeg. Jasno nam je da među njima nema bliskosti (utoliko je sumnjivija postavka koja se temelji na razočarenju) i da rezoner, usled odvojenog odrastanja, ne može puno da nam kaže o Nevenu. Izvan sećanja na vreme kada je Mlađi Brat bio tek davež koga je Stariji u ranim pubertetskim godinama morao da vuče sa sobom i priče o prvoj ozbiljnijoj svađi sa očuhom, Neven ostaje nedefinisan. Nedostaje, zapravo, intimna projekcija Mlađeg Brata koji u Starijem želi da vidi ono čega, saznaće, nema; niti je priča vođena gorkim otuđenjem usled različitog etničkog porekla očeva ove braće po materi, koje bi nam u drugom ključu obezbedili dobru i motivisanu priču. Njihov odnos pluta u nezainteresovanosti i nepoznavanju, a nakon kratke i plitke anksioznosti lako prelazi u olakšanje. Dobar deo romana strpljivo čekamo da izroni anegdota koja bi otežala Zlatanovu odluku da se bratu više ne javlja, ali problem palog heroja postavljen je mlako, tačnije – propuštena je prilika da se on valjano postavi. Izostanak analize te potencijalne dileme osporava romanu pravo na naslov koji nam je najavio pucanje po šavovima države i porodice.

Jedno od jačih mesta na sreću je deo kulminacione petlje ratne naracije. Mlađi Brat sreće Starijeg na periferiji fronta u trenutku kada, podmićujući sve ratne strane do poslednjih 220 KM, crnim kanalima pokušava da pobegne iz bosanskog kotla. Dok kroz prozor bivše škole, sada u funkciji baze JNA, dopiru prljave popevke pijane vojske, razgovor Starijeg i Mlađeg vodi se pred geografskom kartom, prepravljenom oštrim potezima flomastera. Dok Stariji, poslušan vojnik na dužnosti, ostaje čvrst u fabrikovanom mišljenju da se rat vodi „zbog onih koji hoće da cepaju državu“, Mlađi izgovara jedno tiho: „Rat se vodi zbog mojih dvjesto dvadeset maraka“ i naracija ostvaruje taj trzaj koji smo čekali čitav roman. Ali, opet, nema opasnog kolebanja prouzrokovanog nevericom; nema transfera od ubeđenja da krivac ne može biti iz naše kuće, do otrežnjenja da to ipak jeste slučaj; nema upečatljivog sukoba, naročito ga Stariji Brat nije svestan. Mlađi se od tog susreta oporavlja kao od malo jače vrtoglavice, kao da je sve vreme bio spreman na takav ishod, a svedoci smo da u ranim godinama „događanja naroda“ nije propustio kroz svest Nevenovu fascinaciju Slobodanom Miloševićem u čijoj je pojavi, kao jedan od mnogih, prepoznao novog Tita.
S druge strane, emigrantska poglavlja imaju brži krvotok i jači imunitet na kliše. Neretko su obeležena (auto)ironijom, ljutim začinom koji nedostaje prezašećerenim poglavljima o odrastanju. Ali taj registar nedefisano stoji u praznom prostoru, nepovezan sa glavnom tezom, jer Brat kroz njega prolazi ređe nego onaj motorciklista kroz Amarkord. Kanadska priča (u linearnom pripovedanju) dolazi nakon njihovog poslednjeg susreta, pa takva postavka samo doprinosi utisku da je Zlatan iz „bratske“ priče izašao relativno neokrznut, a Nevenova figura dobija na beznačajnosti. Sve u svemu, da je Zlatan mogao da ustane od stola u onoj napuštenoj školi i ode bestraga iz Bosne i romana uz Kejvove stihove let me tell you once again, I am the captain of my pain iz pesme „Brother My Cup Is Empty“, imali bismo drugačiji roman. Ovako ga je na tom putu, nažalost, ipak pratilo samo neko bezlično ne naginji se kroz prozor sa izlizane TDK kasete.