„Da je sreće, zdravlja i JNA u bivšoj SFRJ“, započinjao bi svoju bukvicu poručnik

Džolić, sabijajući nas trojicu uza zid krevetom na sprat, jer smo „uhvatili krivinu“ sa postrojavanja ili smo inkognito forsirali put preko žice u grad na Belom Drimu, više se ne sećam. Da je samo sreće, na stranu zdravstveni karton i nostalgija, izdavačke kuće ne bi koričile roto romane, niti bi bilo uredničkih vidovnjaka sa kojima intimno opšte „novi glasovi srpske proze“, kako to veli blurb, istovetan na obe knjige.

Kako smo se nadali – beše nam bolje da smo ostali matori momci blumfeldi (što, doduše, poneko od nas i dalje jest). Jedan dugo najavljivani prvenac i novi hit kolumniste artiljerca. Rečju, Viktorija, „portret tranzicije u mladosti“ i Sibir, „srpski ljubavni triler u koji su se upetljali Hrvati“. Mučno i zabavno bilo je čitati ova sijamska štiva; mučno zbog banalnosti koja vređa elementarni ukus, zabavno zbog užitka u nepatvorenoj prozi koju nije moguće izmisliti in vitro, makar bili pod dejstvom teških psiho-pasivnih supstanci. Najpre, zašto su Viktorija i Sibir made in Sijam? Mimo nebeskog plavetnila korica i koričnog mudroslovlja, povezuje ih celulozacid, ekološki postupak prirodnog povećanja volumena teksta a pod krinkom brend nju poetike, koju možemo izraziti geslom: kad si srećan i kad želiš s drugim delit’ sreću tu, lupi enterom o pod (vidi enterovu protestnu jadikovku, str. IV). „Telegrafska preciznost i odsečnost“ tog stila (S. Vladušić), gde je, priznajmo, Kecmanović majstor-pronalazač a Krstić tek šegrt (na putu), tako postade tanjugovski haiku, izgubljen u sibirskoj belini ne baš kvalitetnog papira na stranica 255, umesto na 70, ili 100, ’ajde da ne cicijašimo. Krstić sa svega 129 strana na ATP listi je sasvim skroman, mada uz razumniji prelom ni on ne bi doterao do stote. Ali vreme radi za njega a gde je družine službenog prstena, biće hartije da se i more u belo zavije.
Ove knjige za isto jato još više vezuje isti gen D, tj. ista genetika imaginacije. Matrica je triler, u Sibiru kriminalistički, u Viktoriji politički – nevažna razlika jer je sve ionako izmešano. Oba zapleta su trivijalna i infantilna. Sibir je rastegnuta žvaka u 4 scene. Prva: bodi gard Miki i džankoza, naratorka romana, u brvnari na nepoznatom mestu u procesu rihaba. No, ne lezi vraže, ide tvist, nameštaljka, Miki od psihoterapeuta amatera postade otmičar; nezgodno. Sledi upad združenih snaga bezbednosti, bodi gard ih pokoka. Miki i naratorka zdime preko grane kod jataka, hrvatskog mafijaša, ucenjuju devojčinog oca i, ta-ta-ra-ta, sledi rasplet: drama identiteta, spoznaja i preokret, za dlaku smo izbegli antičku dramu, devojka „zgrabi novce i bježi“, tuga u srcu, put je dug.
A sunce daleko, daleko... Posebno kada prođe svoj zenit, jer onda smo u vremenskoj zoni Viktorije. Tu nas očekuju sledeća čudesa&protagonisti: Mihailo Lubarda, cirka 4 banke, profesor univerziteta, bivši studentski lider, vlasnik kafića sa ugodnom atmosferom; Petar Lubarda, brat, zadnja pošta: ustanova zatvorenog tipa, arhitekta a idealista, dušu dao da se izgradi most, dakako sa pilonom (jebeš most bez pilona, rekao bi Pera L). Dušmani ga metoše u aps zbog navodne malverzacije a radnici odmah u štrajk: jedan sebi odseče prst, drugi bi da skaču u paru (sa nedovršenog mosta); užas, drama, ludilo. Ni na privatnom planu Mihailu ne cvetaju ruže. Netom savladavši neverin, Mihailo raskida sa 10 godina mlađom partnerkom („U njenim godinama vatre se prebrzo pale i još brže gase.“ – Šta je brže od prebrzo? Hm, možda brza proza P 70). Ljuto pišti ostavljena mlada („Kad si me tucao u kabinetu bila sam ti dobra“ – ccc, zar i za to služe kabineti, zar smo za to davali decu na studije?), ali je Mihailo nemoljiv i poučitelan („Tanka je granica između ljubavi i mržnje“). No, jedna ode, ili bidne oterana, druga dođe, dizajnerka Viktorija što naslovu poturi svoje ime, i sve nekako na dobro pođe. Brat se nagodi te ga pustiše iz prdekane. Preuze na sebe svu krivicu, samo da se most sa pilonom dovrši i da se radnici vrnu na svoje radne zadatke. Ljubav sve nadvlada i pobedi normalnost normalnog života (ko što veli trejler knjige: „Normalan život je jedina pobuna protiv stvarnosti“), al’ ostade nekakva gorčina u duši Mihailovoj uprkos svečano otvorenom mostu i pizdeku od brata na slobodi.

(Iz rova, preko brda) Ooo, Betonci, a gdee vam je tuu politikaaa? (Iz rova, ovdašnjeg) Misliš da je nemaaa? Enoo je pored stranih donacijaaa.
(Zatvara prozor) Uistinu, postavimo čisto znanstveno pitanje: da li je ovde reč o čistom trešu ili o trešu sa primesama politike? Krenimo od neupitnog. Žanrovska matrica nije strana vasceloj generaciji pisaca rođenih 70-ih godina. Eto, uzmimo na primer akcioni triler Pad Kolumbije (autor poznat redakciji) i jurnjavu kolima po ulicama Vračara i Dorćola, ili virus besnila, akcioni horor i lokalni rat po Žarkovu u Razbijanju izvesnog M. Ž. To su izraziti primeri uticaja stranih donacija; tu se u kaskaderima i specijalnim efektima nije oskudevalo. Za razliku od njih, Viktorija i Sibir su primeri niskobudžetne imaginacije. Malo rukah, malena i snaga. Mali broj protagonista, domaći glumci, lokacije po gradu...
Kecmanovićeva junakinja, na rihabu u brvnari, priseća se Hamsuna kome su čitaoci masovno vraćali knjige iritirani njegovim pronacističkim angažmanom. Istina, o tome joj je pričao njen dečko dok je boravila u Americi, ali poenta je njena: to sa vraćanjem knjiga odigralo se dok čitaoci nisu shvatili da je „nacizam nacizam a knjiga knjiga“. Jasno i čisto ko čista književnost. Viktorija počinje izuzetnom analizom trenutnog stanja spoljnopolitičkog kursa Srbije („Okrenut ka zapadu, naš brod je plutao na pučini“), mada ta analiza nema suvisle veze sa ostatkom romana. Takođe, Mihailo veli da su u njegov kafe dolazili ljudi da bi se relaksirali, ostavivši za trenutak strah od otkaza, isplate rata kredita... i optužbi o genocidnom narodu. (Na vratima Krstićevog kafea sigurno piše: zabranjeno za NGO aktiviste i pse) Iako empatijska kritika S. Vladušića kao glavnu vrlinu Sibira ističe „razbijanje stereotipa“ u smislu „neočekivane percepcije srpsko-hrvatskih odnosa“, ovaj nazovimo roman vrvi od stereotipa, stereotipa treš trilera, treš mačističke proze, treš dragojevićizma. Miki je kombinacija Brusa Vilisa i Klajva Ovena, kič vila hrvatskog mafijaša liči na hacijendu meksičkog ili kolumbijskog narko bosa, naratorku istovremeno opseda erotska uspaljenost i apstinentska kriza, dramaturgiju zavođenja učila gledajući Spajs platinum kanal, u glavi joj se muti od Mikijeve prijapovske obdarenosti (veličina je bitna, Kecmanović je učio od Godzile). Miki od početne mučaljivosti dolazi do verbalnog izražaja u grubim etno-pošalicama koje razmenjuje sa krimi-pobratimom.

Neočekivana percepcija srpsko-hrvatskih odnosa biće da se odnosi na bliskost srpsko-hrvatskih krimosa, od kojih je jedan, Miki, spasio život drugom, pa mu, jasno, ovaj dođe uslugu. Ako se zna da je „gospodin Legija“ imao hrvatski pasoš, da je „gospodin Amsterdam“ viđen kao naručilac ubistva hrvatskog medijskog magnata Ive Pukanića, te da svako malo ministri policije ex-yu država kukaju kako mafijaši za razliku od državnih organa glatko sarađuju, jedino što je neočekivano u percepciji srpsko-hrvatskih odnosa jeste banalnost Kecmanovićevog prepisivanja stvarnosti. U bedu kopipejst imaginacije, na stranu gomila banalnog interteksta, sasvim se uklapa Krstić čiji lik radnika u štrajku odseca sebi prst. Nimalo mu nije učinio uslugu što ga je iz Novog Pazara preselio u Beograd, pod pilon.
U zbiru, mada je rezultat jasan od početka, dok se kontroverzni Top napadno ignorantnog kolumniste mogao barem čitati, od Sibira je ostala pustoš praznine i steretipnosti. Viktorija je, au contraire Rodni, izvor nepomućenog užitka u tekstu i primer autorske doslednosti: najgori kritičar poezije zadržao je svoju titulu i u oblasti proze.

___________________________________________________________________

Nije Sibir Slavonija
Mada šmira da kopira
Ni svi srpski topovi
Ne mogu ti dobaciti
Kolumnu koju štancam ja
Od Večernjih do Glasnika

Od Politike do Vremena
U kojoj nema Sretena
Vladislave, Ilića
I kolege Arsenića
Ni poetiku koju deljem ja
Sa raznih srpskih putova

U kojoj nema ideologija
Niti stranih donacija
Nego čista proooza
Pa nek ništa ne valja
Nego čista proooza
Pa nek ništa ne valja
(refren, po potrebi zanosa)