Čuli ste sigurno stotinu puta posle bioskopske projekcije domaćeg filma sledeći lament: „Ovi, bre, naši filmovi, to samo neki rat, kriza, nasilje, dižu se u vazduh, ubijaju, kolju, te ovaj rat te onaj rat, jedan nenormalan, drugi siluje! Daj bre da jednom vidimo neki normalan film!“ Ako ste bili na projekciji srpsko- američkog „Tamo i ovde“ takvih komentara nije bilo, samo nežnog ćućorenja zagrljenih parova srednjih godina ili diskretno opuštene mlađe generacije. Nazovimo to što se u vazduhu dvorane može osetiti nekom kontrakatarzom, naivnim verovanjem da u svetu ima mnogo više dobrih nego loših ljudi i da uteha mora da postoji.
Ovaj film skromnog budžeta, spektakularnim prizorima je, uz fin odjek u američkoj filmofilskoj javnosti (onoj koja naginje nezavisnim filmovima, naravno) prikazao jednu u nizu dvosmernih emigrantskih priča. Tačnije, propali američki džez-saksofonista Robert pristaje da oženi devojku njegovog špeditera iz Srbije, Branka, i otpravi mu je nazad kao novopečenu Američanku za, naravno, pristojnu nadoknadu. Fiktivni brakovi u filmovima, naročito od uspeha „Zelene karte“, nisu neka naročita novina, ali šta ako se Robert zaljubi u Brankovu majku i na neki neobičan način veže za zemlju o kojoj jedino zna „da se tamo ratuje“?

...štono reče naš poznati slikar za „Veliku Jabuku“. Ovakav stav očit je iz uvodnih kadrova filma. Dekintirani Robert napušta stan u kojem i bubašvabe odbijaju da se nasele i useljava se, ko Saša Belopoljanski iz „Tajvanske kanaste“, kod svoje bivše ljubavi (epizodica Sindi Loper), a onda mu, kao i tolikim isluženim muzičarima pre njega, ostaje poslednja tezga – Srbija! Ima u toj oskudnoj mimici glavnog junaka i sugerisanju velikog životnog tereta svih aktera, kao i u često statičnim kadrovima, nešto i od džarmušovštine, dok se kroz obične, svakodnevne radnje sugeriše dokumentarnost. Žanr-scene iz života svih odbačenih u Americi (susret depresivnog Roberta i njegovog uglađenog drugara-advokata, otimačina kombija u opasnoj četvrti, prozivanje za neplaćenu stanarinu itd.) funkcionišu mnogo bolje u odnosu na deo snimljen u Srbiji. Naime, scene snimljene u Srbiji, ako izuzmemo neke nelogičnosti u faktografiji (neki tramvaji i autobusi vas ne mogu dobaciti do ulice Kralja Petra sve i ako je to na filmu, stan u gradskom jezgru, ako vam treba novac, možete uvek prodati za doobre pare, mnogo veće no što ćete ih zaraditi u Americi kao špediter koji se, iako emigrant, tako lako izvlači iz zatvora posle tuče sa „lokalcem“) izgledaju pre kao da ih je snimao američki reditelj nego neko poreklom iz „ovih krajeva“. Da li smo zaista takvi ili se lokalni kolorit mora pojačati da bi bio dovoljno zanimljiv strancima?
Tako dolazimo do zanimljivih podataka: svi Srbi tečno govore engleski, čak i u trafikama, grad je ružan ali ima dušu u odnosu na glazuru „bitange Njuce“, nekadašnji svetski putnici sa crvenim pasošem i sobama prepunim zastavica država koje su obišli i, očekuje se, dozom šlifa, deluju kao neki nesrećnici alergični na slaganje boja koji čuvaju pivo u sanducima za sladoled. Nasrtljivijeg, uslužnijeg i otvorenijeg naroda nema na planeti Zemlji, taksisti su esencija od koje je, straobalnim genetskim inženjeringom, sklepan Vojislav Šešelj and so on and so forth. Sa mnogim od ovih stvari bi se mnogi i složili, ali, pobogu, ljudi, ako je ovaj grad takav, što bi iko, a pogotovu Robert, rekao na kraju filma da Njujork ipak nije kao Beograd i (pretpostavljamo da je tako) vratio se nazad? Okej, možda to i nije tako loše za nonšalantnog pušača koji voli da potegne džabalesku i pritom nađe inspiraciju za muziciranje ali...

...i dobićete odgovor. U početku razmimoilaženje na nivou kulturoloških razlika, odnos između Roberta i Brankove majke prerasta u romansu i to se dešava prilično brzo, ali dobro, razumem, kad ste prošli mnogo toga sami emotivni radari ferceraju brže. I pomaganje Branku mi je donekle jasno kao i ceo rasplet situacije. To je jasna, precizna priča koja se lako prati i ne ostavlja mnogo prostora za razglabanje. Glumačka podela je takođe kvalitetna kao i sklop priče, opšti ton je human, ima nekoliko duhovitih pasaža, ali vas, iako je reč o zanatski dobro napravljenom filmu kojem sam, eto, prvo naveo mane a tek na kraju prednosti, opseda osećaj da tu nešto nedostaje.
Biću iskren pa neka me i pogrešno shvate: ne volim kad film, čak i kad je dobar (što je ovde definitivno slučaj) ima „sve za svakoga“. Ako želite da zadovoljite svakoga, uputite se u neki shopping mall, nemojte praviti film. Ovako ispada da treba da budemo jer se predstavljamo svetu nečim što nije vezano za krvoliptanje, a i videli ste, mi smo ljudine, bre (možda malo lucnuti, ali Bože moj), a ne smušeni i hladni kao oni Jenkiji, pa videli ste sami – Njujork je rupa ko i Beograd, svejedno je tamo ili ovde, ceo svet je isti! I artizmu naklonjeni Amerikanci imaju razloga za veselje – vidite, Amerikanac kad ode u neku daleku zemlju, on dobije inspiraciju, u najmanju ruku postane bolji, ako već ne uspe da postane junak koji spašava milione domorodaca. A i ta Srbija, ta neobična muzika, trubači na ulici, ekscentrični karakteri, to je jedan pravi spektakl koji je tako inspirativan, gorka uteha skrajnutih, a ako vam dosadi, uvek ga možete napustiti. I tako su lažnom slikom onih drugih zadovoljni svi, tamo i ovde.