Sto godina od kraja „Velikog rata“ još jedan je dobar momenat za romanopisce da tematizuju čitalaštvu omiljeni istorijski period i najdraže vojevanje. I Vladušić Slobodan opredelio se za tako što. Napisao je knjigu od gotovo 500 strana. Stiče se utisak da je ponajpre dugo smišljao naslov, te se konačno opredelio za Veliki juriš. Za razliku od Gatalice koji je svoj Veliki rat pisao kroz brojne epizode sa svih frontova, Vladušić se marketinški usredsređuje na važan momenat srpske ratne mitologije: proboj Solunskog fronta.

Roman je podeljen u pet delova, plus epilog. U prvom delu, glavni lik Miloš Vojnović (ime koje može da upućuje na junaka epske poezije Miloša Vojinovića, ali i na jasnu pripadnosti vojsci i vojni) nalazi se na Krfu i u sanatorijumu se oporavlja od prelaska Albanije. Okružen je oficirima koji su ranjeni, iscrpljeni i u borbi sa ličnim demonima. U toj bolnici leži i Stanislav Krakov, čime nam pisac prepredenjak pokazuje na koju se tradiciju u srpskoj književnosti naslanja. Više puta u romanu vraća se na Krakova. Tu je i epizoda u kojoj se pominje Milan Nedić. „Načelnik Saobraćajnog odeljenja bio je pukovnik Milan Nedić, ujak potporučnika Krakova. Sećao sam ga se sa Krfa. Međutim, on se mene nije sećao.” Od njega Vojnović dobija sedam slobodnih dana u Solunu.

Nakon toga on nestaje i zamenjuje ga major Kalafatović. A on je jedan od brojnih likova na stranicama ove knjige koji pripadaju tajnim službama i skrivenim centrima moći. U prvom delu romana pojavljuje se i Fani de Grot, Holanđanka, lepotica, koja radi kao bolničarka i podaje se oficirima za novac, još 1915. u Valjevu zavela je sve spske oficire. Njena dalja sudbina u romanu odvija se u vrtlogu tajni, zavera i stalnih žudnji oficirskog kora. Na stranicama romana pojavila se opisom: „Njena bolnička uniforma nije mogla da prikrije grudi koje su ličile na dva topovska đuleta.” Još nekoliko puta se pominje u štivu njena topovska đulad. Razvratna bolničarka pojavljuje se u klubovima, javnim kućama, naposletku se zatvara u sobu sa deset patuljaka kojima se prepušta da je siluju i pojedu. Vojnović je spašava bizarnog samoubistva, ali je ona već izgubljena, samopovređuje se isekavši svoje lepo lice (dobro đulad nije dirala) i pretvara se u nakazu.

Drugi deo knjige je Vojnovićev povratak ratu, u novoj jedinici, dobrovoljačkom odredu kojim komanduje pešadijski major Vojin Popović, komita poznat kao vojvoda Vuk. To je jedinica prokletnika, sakupljenih sa svih strana, koja u poznatoj tradiciji noža svoje zadatke obavlja ne štedeći se, poturajući glavu tamo gde drugi ne bi nogu. Dva su dobrovoljca zanimljiva - jedan je Amerikanac koji je došao kao da oslobodi Srbiju, ali će prave razloge za dolazak reći tek kad zakorači na srpsko tlo, što mi ne dočekamo jer bivamo uzgred obavešteni da je poginuo. Inače u jednoj od priča kraj ognjišta on govori o Pensilvaniji, čeličanama i odlasku u lov - na jelene. Drugi dobrovoljac je seljak iz Srbije koji traga za sinom, koga hvali preko svake mere i obzira. Imenom je taj seljak, normalno, Milutin.

Nižu se i umnožavaju epizode u kojima se ispoljava piščeva fasciniranost pukovskim zastavama, ratnim inventarijem i bestijarijem, ali i onim tamnim tokovima alternativne istorije koji nikada nisu dovoljno prepričani, te progresivno raste broj špijuna i zakulisnih radnji.

Uz banalnu fasciniranost svime vojnim idu i nekakvi elementi fantastike, koliko da se zasoli, te imamo motiv rukavica koje štite od metka i gelera, ali ne i od davljenja žicom, za rukavicama teče neprestana potraga i zbog njih se povećava broj mrtvih.

Treći deo romana bavi se borbama na Kajmakčalanu, donosi priče o hrabrosti, odlučnosti i svojeglavosti. Ono što je za neprijatelja kota 2525 za srpske vojnike je prvi kamen Srbije. Zato oni sve svoje snage i živote usmeravaju na osvajanje vrha iza kog se nalazi Srbija. Podsećaju me ove stranice na jednu knjigu koju je krajem osamdesetih imala svaka kuća u Srbiji, Golgota i vaskrs Srbije. Fokus te knjige su slike zverstava koje su u njoj objavljene. Recimo, slika srpskog vojnika koji leži go odsečenog polnog organa naguranog u usta. Izgleda da je i autor romana na isti način doživeo susret sa ovom knjigom. Unakažavanje srpskih vojnika od strane Bugara, jedan je od motiva koji se ponavlja.

Četvrti deo romana predstavlja Vojnovićev povratak u Solun, njegovu neprekidnu potragu po javnim kućama i susrete sa mnogobrojnim špijunima. Rat biva gurnut u drugi plan, a izranja na površinu stalna borba špijunskih službi, koje uspostavljaju sve odnose, određuju frontove, kao i prijateljstva i neprijateljstva. Kradu se planovi, dogovaraju predaje planova, odvijaju se pregovori, zbivaju se podavanja i prihvatanja, samo nema ljubavi i bliskosti. Opsesije su vodilje svih likova. Ženski likovi Marijane i pominjane Fani de Grot su imitacije Mate Hari. One zavode sa lakoćom, bez ustezanja, neprekidno. Naravno, špijunke i špijuni su na sve spremni i za sve sposobni. Mnogo je tu zavera i potraga, mnogo seksa, ali lošeg, u još gorem dijalogu:

I peti deo romana je još jedan put u ratna dejstva, ali sada u manjim grupama, koje su krvoločnije i odlučnije za borbu prsa u prsa. Priprema se konačni obračun, koji poprima oblike obračuna u vestern filmovima. Takve sukobe je Vojnović već izvežbao po klubovima u Solunu. Sada, u poslednjem delu knjige, preostao mu je obračun sa svojim dvojnikom, ili dvojnicima koji se pojavljuju od početka knjige. Likovi neprijatelja se udvajaju. Ispostavlja se da je bugarski oficir Ivan Osterlin, zapravo i gospodin Klark, Englez i engleski kapetan Blekstoun. Dvojnici izlaze iz magle i u maglu se vraćaju. Pojavljuju se i nestaju po potrebi i ne uvek sa svrhom. Ali šta drugo očekivati u svetu knjige u kojoj su trbušne plesačice opisane kao beskičmene, „za šankom stoji muskulaturni kelner“, u klubovima plešu patuljci koji su zapravo ljudožderi, a sudbinu sveta određuju „crna“ i „bela“ ruka.

Ovaj obimni roman nafilovan je svim predvidljivim i opštim momentima, koji čine pretpostavljeni horizont očekivanja čitalaca - „Standardna srpska megalomanija. To je ono što povezuje Crnu i Belu ruku.“