Peva: Saša Ilić

Taj film smo gledali kod Mihajlove bivše devojke. Bili smo studenti i trebalo je negde provesti veče, uz to bez para i boljih ideja. Ona je rekla da ima Bartona Finka na VHS-u i tako smo završili u njenom stanu. Onda sam shvatio da pored kasete ima i veliki poster Džona Tortura u ulozi pisca sa Istočne obale, koji proviruje odnekud, zbunjeno trepćući iza okruglih naočara, kao da nas pita, šta to, do vraga, tražimo od njega.

Mnogo godina posle, ne smem ni da izbrojim koliko je prošlo od te studentske zgubidanske večeri, Mihajlo mi je poslao rukopis svoje druge knjige iz Amerike. Nestrpljivo sam otvorio fajl i prelistao najpre čitav rukopis, a potom počeo da čitam. To nije bio Mihajlo iz Asprilje, niti onaj koga sam sretao davnih dana. Nešto se u međuvremenu dogodilo. Njegov ton se promenio. Pripovedao je distancirano, u drugom licu, kao da se njegov pripovedač odmakao od tela i doživeo raspolućenje. Postao je prilično statičan, dok je oko njega jedan preteški svet počeo da oživljava i pokreće se. Nisam mogao da pročitam rukopis upravo zbog tog otkrića. Izbegavao sam da mu pišem, ali je zato pisao on, a ja sam  mu odgovarao da ne stižem da pročitam rukopis. Izvlačio sam se na sve moguće načine a onda je i on zaćutao.
Sledeći susret s „njim“ dogodio se na Sajmu knijiga prošle jeseni. Neko mi je u prolazu rekao: Hej, jesi li video novog Mihajla? A onda sam na štandu Profila zaista našao tog novog Mihajla. Bio je zamaskiran nekim maglovitim vojvođanskim pejsažem na koricama. Kupio sam knjigu i nastavio da bazam unaokolo. Slučaj je hteo da naletim na našeg zajedničkog profesora s fakulteta i nekolicinu kolega koje su mu ostale verne. Pozvali su me da popijem piće s njima u improvizovanoj kafanici, uglavljenoj između štandova, i kao što je običaj kod bivših studenata književnosti, da pokažem šta sam pazario. Pokazao sam im novog Mihajla. Profa je pitao, pa zar taj još uvek piše, dok su kolege vrtele glavama kao da su videle vanzemnaljca. – Ovo je drugačije od Asprilje, rekao sam. – Kog Asprilje? pitala je jedna koleginica. – Žali bože što sam o njemu ikada pisao... Lepo je moja prijateljica sa svetske napisala da su to u stvari, kako se ono izrazila, neke fiziološke crtice. – Ma vama to nikad nije bilo jasno, rekao sam. – Sve je meni jasno, prekinuo me je Profa, eksirajući svoju koka-kolu. Hor za spojenim stolovima je samo klimao glavama. I njima je sve bilo jasno. Pokupio sam se i otišao.
Tek kasnije sam video da je Mihajlo na poleđini svoje knjige objavio upravo odlomak o „fiziološkim crticama“ kojim ga je darivala kritičarka, inače ekspertkinja za Flobera i Prusta, koji sa fiziologijom, dakako, nikada nisu imali veze. Međutim, pošto je Mihajlo otišao u Ameriku, povremeno bih čuo glasove u prolazu da je Asprilja zapravo odlična knjiga, ali da, eto, nije naišla na lep prijem. Pa ovde su, pomišljao sam, jedino knjige sa naslovima koji rabe ključne reči poput rečnika, atlasa, Tesle, Semolja, deoba, izdajnika, ukopa, vaznesenja i testamenta mogle da naiđu na topao prijem. Ostale bi morale da sačekaju „upokojenje“ autora.
Sada je iz Amerike, na kritičarske stolove stigao rukopis potpuno drugačiji od očekivanog. Ta slika me je podsetila na Bartona Finka i njegove nevolje sa pisanjem scenarija u Holivudu, gde mu je jedan producent naručio tekst za borilački film. I sada kritičari u Srbiji očekuju tekst o rvanju, pucanju, mokrenju, razornom seksu, o ratovima, o borbama koje ne prestaju, uglavnom nešto sa mnogo fiziologije... Međutim, ova književna pošiljka ponudila je nešto drugo. Na tom horizontu iznevereneog očekivanje ispripovedana je Jarmila Kratofilova. Sa prvog i trećeg lica se prešlo na drugo (tek povremeno prvo, ali u ženskom rodu). Na osnovu signala u naslovima Mihajlovih zbirki moglo bi se zaključiti da je došlo do pomeranja sa muškog „tvrdog“ diskursa na „fluidni“ ženski; od Asprilje do Jarmile se dogodilo nešto vrlo ozbiljno u tom pripovednom svetu, bar u onoj meri koja je potrebna da bi se sa praćenja fudbala prešlo na žensku atletiku. Ali u Jarmili nije bilo fizioloških pasaža koje bi sada kritičari, pošto je toliko godina prošlo od Asprilje, vrlo rado pozdravili. Junaci ovih priča, bili oni muškarci ili žene, ili negde na sredokraći između polova što je možda mnogo preciznije, reprezentovali su ostatke osujećenih svetova koji su se zatekli u epicentru Novog sveta. Otuda i neverovatna pripovedna senzibilnost za ostatke hrane, komade odeće, izgužvane fragmente gradskog života, za pojavu svakovrsnog otpada, rasturenog ili još češće u kesama, plastičnim crnim kesama koje nahrupljuju sa svih strana i ne daju mira pripovedaču, kao što Bartona Finka iritira onaj tapet koji se neprestano odlepljuje, nastojeći da otkrije potisnutu sliku stvarnosti. Sećam se da smo se one večeri kod Mihajlove bivše devojke smejali tim scenama. Podsećale su nas na Gustava (ali ko se danas uopšte seća tog crtanog filma). Međutim, ovaj lajtmotiv crnih plastičnih kesa ne deluje nimalo humorno, naprotiv, samo pobuđuje neizvesnost i strepnju pred pitanjem koje se (neizgovoreno) kotrlja tokom čitave knjige: A šta je, do vraga, u tim silnim kesama? Odgovor, naravno, dolazi na kraju knjige, u priči „Džordže Džordževič“, svakako najboljoj koja je kod nas napisana poslednjih godina, i koja neće zaslužiti nikakvu pažnju silnih žirija za kolajne koje se dele iz dana u dan za razne tiskane gadosti. Dakle, u toj priči, sledi odgovor. U kesama se nalaze utvare mrtvih. One, zapravo, čine neraskidivu mučnu vezu sa starim svetom. U tim kesama se nalazi odgovor na raspolućenost u samom naratoru, koji se izmakao od tela svoje proze, kao što se od svoje prošlosti izmakao Džoe Džonston, tj. Džorže Džorževič, zločinac sa novim identitetom i militarizovanom domovinom.
Te večeri, nakon projekcije kod Mihajlove bivše devojke, još neko vreme smo tumarali po Banovom brdu, a onda smo lutajućim noćnim autobusima otišli svako na svoju stranu. Svako u svoju studentsku rupu. Možda baš u noći u kojoj je pomenuti Đ. Đ. porodici Jurčević ponudio SMB paket pod sloganom „mnogo manje od života“

Peva: Saša Ćirić

KAO HRČAK U KAVEZU

njiga priča ili roman, ova dilema nije trivijalna doskočica koja pripada krugu novinarskih pitanja postavljenih u iznudici. Noge Jarmile Kratofilove plodonosnije je videti kao specifičnu novelističku sintezu. Ta sinteza počiva na principu varijacija dok joj jedinstvo priskrbljuje identičan pripovedni senzibilitet, ponekad i istovetna sceničnost priča. Sem jedne, ostalih 7 priča za naratora imaju sredovečnog muškarca izolovanog u kamernom ambijentu stana. Narator odbija da se upeca na udicu profesionalne karijere i kredita. On je neostvareni pisac i zgađeni iščekivač nedefinisane budućnosti koja svejedno nije u stanju da se probije prema njemu kroz barikade izgubljenog vremena. Ali, ono što se činilo kao decentrirano preplitanje priča bez čvrstih granica, do kraja knjige kristalisaće se kao nemoć ponavljanja istog.

DOSADA MELANHOLIČNIH BRADAVICA

Uz atmosferu i profil naratora, i hronotop je faktor koji priče čas međusobno približava a čas čini zasebnim. Piščev odlazak „preko bare“ i precizni toponimi učinili su da ih doživimo kao njujorške priče.

Međutim, neizvesnost je ostala – zatočenost u sobi/stanu i čekanje da život zaista počne vezuju Stari i Novi svet, gazdaricu sa brkatim bučnim ljubavnikom u susednoj sobi i ples starca u lepršavom mantilu i kožnim rukavicama u stanu iznad, viršle sa dodacima koji daju ukus bezukusnom i tanjir sa ostacima hrane kraj kreveta... Kao da ni odlaska nema, jer nema suštinske promene. Leksika naracije povremeno poseže za arhaizmima: dveri, slovesnost, blagorodnost i vranjanska izreka, natopljeni nemoćnom ironijom.
Najveći problem Spasojevićeve knjige nije u dosadi koju predočava već u dosadi koju kod čitaoca izaziva. Mora li se o dosadi i praznini pisati dosadno? Čemu dvocifreno brojanje u tekstu ili ponovljeni pasusi sastavljeni od mantre da je život lep, sem da se potvrdi uronjenost teksta u živo blato izražajne jalovosti, jer autor ne nalazi floberovsku snagu da pisanje ni o čemu postane pisanje umesto ničega. I u solipsističkim pričama rasut je niz neiskorišćenih mogućnosti: odradekovski zagonetni zvuk iz stana iznad tek je trupkanje starca koji neznano kako pleše, prljavi tanjir i kese napunjene odećom poslužiće, sem da pokažu zapuštenost i socijalno autsajderstvo stanara, za jedan cartoon-efekat („Dupe je uletelo u tanjir pored kreveta, sav klizav od majoneza... i samo hop! poskočilo dalje, uz malo efea, kao žabica na vodi, da bi se zaustavilo dva koraka dalje“ i prouzrokovalo odron naslaganih kesa koje će pasti na dupe i njegovog nosioca). Narator sanja da je ženska sa „baš velikim sisama, i velikim, rumenim bradavicama“, u drugoj priči muške bradavice štrče kao antene, u trećoj gotovo da oseća dodir nabreklih bradavica ushićenog prodavca mobilnih telefona, ali svi ti homoerotski i transeksualni impulsi ostaju natuknice ili neflotirana građa.

DA JE OVO BIO FILM,

dodaje rečenici narator kao reditelj koji kadrira scenu i razmišlja o jačini zvuka i opsegu kadra. „Tematski otklon ka filmu“, kako je to pre devet godina definisao priređivač „Psećeg veka“ (ovde u ulozi apologete), kod Spasojevića je ostao ne manir ili opsesija već nikad utuljena želja koja ume da mine na mah, kao Hičkok u svom filmu. Sklonost prema A. Petroviću nije snažna kao nekad, u opticaju su sada žanrovski prosedei, snimanje ručnom kamerom, intimizam bez masovki, brutalnost samoće mimo usuda istorije. No, čak i da se od ovih priča načini filmski scenario, njihova vrednost bi ostala ista. Natruhe tek postupaka i sižea, nepoverenje u stil, repetitivni motivi koji indiciraju psihološko žarište iza teksta. Naslovna priča refleks je povesti o Vasi Ladačkom. Narator se, istina, nije oženio zbog miraza i socijalne sigurnosti, ali prava ljubav vreba van bračnih okova, u omami sećanja ili kad dlanom dodirneš meki obraz neznanke, jer nas, uči druga priča, jedino „kontakt sa bezimenim, bujnim bićem može osloboditi, oljuditi“. Prava ljubav je obrijana i mršava prolaznica kojoj senka pokriva lice („Sladoled“) ili je beloputa komšinica, malih stopala u japankama, u gradu čiji stanovnici nose „brojčanik izgubljenih snova na svojim bledim i ispijenim licima“. Ali takvog kontakta, koji oslobađa i oljuđuje, nema. Životni milje je bračna istrošenost i nerazumevanje. Jedino iznenađenje donosi kontakt sa nepoznatom koja se bavi „poslovima iz domena bezbednosti“. Ona će nesrećnog ratnog zločinca koji se promenjenog identiteta krije u novom svetu, pozvati da novoj domovini da svoj ekspertski doprinos u borbi protiv terorizma („Džordže Džordževič“). Nažalost, kao što je Njujork tek dekor za priču o ličnoj izgubljenosti, tako su ratni zločini iz devedesetih uneti nevešto i na silu. Priča o Džordžu je strano telo u ovoj knjizi, inače žanrovski koncipirana kao nedovršena epizoda nekog sitkoma o tajnim službama. U priči „Sladoled“ pomen ubistva poslastičarevog sina, 16 uboda nožem i ogrlica od ljudskih ušiju veštački su nakalemljeni na fabulu o gubitku posla i bezvoljnosti da se participira u američkoj psihozi profita.

OD HISPANO DO RUSKOG MODELA

Knjiga Mihajla Spasojevića nije tako loša. Ona jedino ne pruža zadovoljstvo a može vas gdekad ubiti u pojam. Kao uspele valja izdvojiti epizodu iscrpljujućeg ekstatičnog čekanja za TV risiver („Noge Jarmile Kratofilove“), supkulturnu tipologiju jedne njujorške ulice („Grad koji nikad ne spava“), te priče: „Mi neprekidno radimo za vas“, suptilnu grotesku o grozničavosti prodaje i advertajzing metafizici i „Love was everything“. To je najuspelija priča koja je data iz ženske perspektive. Iako je i naratorka inficirana virusom sociofobne distance, ova priča nije presvlačenje postojećih narativa. Ona je naličje i dopuna naslovne priče jer daje pogled na isti odnos iz ženskog ugla. To je zaokružena povest o nesposobnosti da se neuspešna veza prekine koja se dotiče patnje bezimenih ljudi i straha od komunikacije u javnom prostoru kao odlika američke svakodnevice.
Mihajlo Spasojević nastavlja da krije svoje naslovne junake. Kao što nismo videli Faustina Asprilju u akciji, tako u jednoj rečenici tek detektujemo Jarmilu Kratofilovu kroz pomisao na njene noge, simbole da gamba neiskorišćenog a neizvesnog obećanja pune erotske ostvarenosti i emocionalne harmonije. Spasojevićeva nova proza donela je stišanost ali i rezignaciju, veliki svet u domenu označenog ali i autizam književne imaginacije, nepoverenje u priču koja treba da transcendira iskustvo učaurenosti. Ako je dobar tekst „sekira za zaleđeno more u nama“ (Kafka), Spasojevićeve priče su šaka soli na ledu, da se ne okliznemo i ne prenemo se iz obamrlosti.