Peva: Saša Ćirić

Niko ga od novinara nije video, niko ne zna kako izgleda. Ne daje intervjue, ne šalje svoj profesionalni kurikulum, fotografiju čuva u ličnoj karti. O njemu na promociji govore urednici i njegova braća (možda su ga oni izmislili?), koji su porodično prezime upisali na vokalnu listu savremene etno-muzičke scene. Sam je objavio svoj prethodni roman Klopka, te sušne i opskurne 2002, roman koji će filmska publika zapamtiti po Nebojši Glogovcu u glavnoj roli 5 godina kasnije. Inženjer telekomunikacija, živi i radi u dalekoj Finskoj, gde je nastala i ova zamešateljna povest srpskog Pinčona.

VIŠEGLASJE, LINK KA EPOHI

Svačega smo se nagledali: i brojanja unatrag sa namočenom hartijom, i androginih ukrštenih reči, i neupokojenih rečnika zaumnih a zavičajnih misli, i urbanog splin remiksa koji je jedva izbegao optužbu za kršenje autorskih prava, i bibliotečkih petlji i mašnica iz kojih nema izlaza, i skladnog marširanja ćirilice i latinice u nadromanesknoj povesti o velikom Serbogluu, našem tuđinu na carskom dvoru koji ne zaboravi korena... Nešto od toga je plenilo pažnju a nešto nadmeno paradiralo u bofl šablonima, sve žudeći uzvratnu ljubav rogobatnih žreca, veličatelja i uzvisnika formalnog eksperimenta (srpski barok, bato, jezički arhaizmi plus poigravanje formom; patentirana modla Službenog zavoda).
Gde je tu finski eko-egzilant? Ne kotira se visoko, ali i nije s prekora. Vrteška je fragmentaran roman čiji delovi predstavljaju iskaze (kojekude i koji izveštaj, po pravilu Ohrane) likova različitog staleškog statusa u ruskom društvu prve decenije i po 20. veka. Na neki način, imamo transfer dramske strukture u prozu i dominaciju usmenog govora nekih 15-ak likova. Njihovi iskazi su izmešani i neatribuirani (sami se snalazite u proceni ko vam se kad obraća), ali linearnost protoka istorijskog vremena nije ukinuta kao ni specifična hijerarhija likova. Autorski namernu kakofoniju ne prati pokušaj izrazitije stilsko-jezičke individualizacije likova (drugim rečima, svi govore međusobno slično), ali je zato psihološko i intelektualno profilisanje izvedeno podrobnije i sugestivnije. Na plohi višeglasja suočavaju se interesi i strasti pojedinaca i staleža i razotkrivaju se zakulisni mehanizmi javnog i političkog života, kao i lični bekgraund političkih i teoloških ideja.
Iako „glasovno prenaseljen“, roman Vrteška privileguje jedan lik, ambivalentnu figuru Raspućina (lude Griške, oca Grigorija), samoukog monaha i poklonika hlistovštine (knutom po vlastitim leđima do Boga), raspusnika, prevrtljivog i harizmatičnog lidera iskupljenja. Ne manje literarno zahvalnu zagonetku predstavlja lik mladog i imućnog kneza Jusupova: hedonista po vokaciji, sklon travestiranju i praktičnom ispitivanju filozofskih paradigmi koje „slave siromaštvo kao vrlinu i odricanje kao put ka mudrosti“ (jedan dan provodi među prosjacima), inicijator i izvršilac atentata na Raspućina. Teofilović nijansirano i ubedljivo profiliše i čitav niz ženskih likova, od ruske carice Aleksandre, opsednute bolešću svoga sina, opčinjene ocem Grigorijem i zavisne od njegovih ambigvalnih isceliteljskih moći, preko dvorskih dama do žena iz Raspućinove svite, u potpunosti podređenih njegovoj ćudi.

ISKUSTVO GRANICE

Klopka je počivala na žanrovskoj matrici krimi-povesti, neveštog psihološkog realizma i na (ne)svesnom koketiranju sa Zločinom i kaznom Dostojevskog, uz obilje opštih mesta u tretiranju srpske stvarnosti polovinom 90-ih i izlišan moralistički naboj. Vrteška je izmeštena u istoriju, jedinstveni narator se povukao zajedno sa potrebom da se eksplicitno meša u tok pripovedanja, dok je link sa Dostojevskim ostao (svojevrstan ironični citat postupka starca Zosime iz Braće Karamazovih u Vrtešci predstavlja scena u kojoj se moralno nedostojni Raspućin klanja filozofu Rozanovu i njegovoj patnji zbog raspolućenosti Bića, stoga što je Bog trajno odsečen od svoje tvorevine, od sveta koji je ogrezao u neiskupivo zlo). Ta „ruska (religiozna) veza“ sada nije nametljiva ni banalna; ona je deo trajne i temeljne sklonosti literarne imaginacije Nenada Teofilovića prema dramatičnim zbivanjima i graničnim egzistencijalnim situacijama. U Klopci smo videli pad prosečnog čoveka u zločin, pad najpre isprovociran potom spontan i nemotivisano zastrašujuć. U Vrtešci oko Raspućina kao središta vrtloga uvija se, podaje i lomi društvo iscrpljene aristokratije, oportunih crkvenih jerarha, radikalnih ideologa, tragičnog carskog para nesviklog na vladanje, salonskih dama i careve rodbine sklone misticizmu i spletkama... Sklop romana ostaje neutralan i mi smo u nedoumici: čuje li ludi Griška onostrane glasove, kojim silama nemerljivim oni pripadaju i šta je to što ga nagoni na put samozvanog proroka, iscelitelja, drčnog sladostrasnika i političkog intriganta. Na sreću, autor ne pokušava da obnovi filozofski roman ili roman ideja iako pripovedanje vrvi od teološkog diskursa. Taj diskurs je tanka pokorica stvarnosti i ornament epohe; ispod ostaje sakriven iracionalni grč koji istoriju vodi u lični i kolektivni poraz. Pretencioznost podrobnog „pripovedanja istorije“ i notornost biografije „ruske ljubavne mašine“, prevaziđena je nepouzdanošću koju donosi fragmentarna struktura višeglasja i narativnim insistiranjem na bizarnim, neočekivanim i nerazjašnjivim psihološkim situacijama.

PREDSKAZANJE

Jedan naš lucidni kritičar zavapio je da nam se kao imperativno vredni poturaju savremeni romani u kojima dominiraju istorija i Vizantija. Očito, zaboravio je na školski nauk svog vavilonski šumećeg koautora: ne šta već kako. Vrteška će među kritičarima na svojoj strani imati rusofile i bogotražitelje svih fela, posebno ako promaše poentu knjige. Ne uživam u takvom društvu, ali i sa njima „javlja mi se“ zasluženo uzak NIN-ovski serkl za ovaj roman.
Radost donosi ono neočekivano, onomad matematičar Tasić, ekonomistkinja Novaković i činovnik Matijević, sada inženjer Teofilović. Gaudeamus igitur.

Peva: Marija Nenezić

Jedan dobar roman prema kome je nastao jedan odličan i cenjen film, uzdigao je svog tvorca u visine odakle počinje mit o Piscu. Jer, Nenad Teofilović je posle Klopke, sasvim zasluženo, jednostavno postao poznat pisac iako je prethodno objavio zbirku priča Snovi i senke u izdanju Geopoetike. Prirodno je zato bilo da mnogi sa pažnjom iščekuju sledeći piščev korak. On, doduše, nije stigao vrtoglavom brzinom, ali je došao neposredno posle vrtoglavog uspeha filma Klopka. Sadržaj ovog, dakle, nadaleko čuvenog filmskog ostvarenja koje je, posredno, i piscu donelo slavu, nije potrebno prepričavati. Ali, pokušaj tematskog lociranja smisla Vrteške, najnovijeg Teofilovićevog romana, uvešće nas u lavirint malopre pomenutog mita o Piscu koji, kao svaki mit, sadrži običnom smrtniku nerazumljive staze i bogaze piščeve inspiracije i intencije. Izvor inspiracije, međutim, kao sastavni deo spisateljskog „tajnog znanja“ i ne mora da bude sasvim otkriven ukoliko kao posledicu dobijemo sočno začinjenu Nameru, jer od prirode tog misaonog i duhovnog instrumentarija čitaocu niti će biti lakše, niti bolje. Ali od jasne Namere, kao posledice spretne upotrebe tog „tajnog znanja“, može da nam bude i lakše i bolje. Pod uslovom, naravno, da verujemo da književnost ima šta da nam kaže.
Počnimo od površinskog sloja razumevanja jer mnogi se u procesu savladavanja smisla neke knjige tu i zaustave, ili usled svoje sugestibilne prirode od dajdžestiranog prikaza sadržaja grade konačno razumevanje i prihvatanje. U slučaju Vrteške, na poleđini dobro opremljene knjige čitamo:

Intimna istorija jurodivog Griške, nazvanog Luda, izliva se iz Tobolska na uzavrelu stvarnost Sankt Peterburga, carskog grada na čijoj pozornici se filmskom brzinom smenjuju likovi.

U sledećoj rečenici saznajemo još:

Carska porodica, volšebnici i proroci i nezaobilazni Raspućin, u rašomonskim pogledima pokušavaju da dočaraju krizu smisla na razmeđi vekova.

Upotreba sastavnog veznika u nabrajanju nekih likova romana, čitaoca naviklog da ima poverenja u to što kaže Slovo na zadnjoj korici knjige, odmah će obmanuti. Jer, jurodivi Griška, zvani Luda jeste Raspućin pa je ovakav prikaz sadržaja romana netačan. Kada čitalac reši da proveri ostale navode ovakvog pokušaja „preglednog“ prikaza stvari, uveriće se samo u filmsku brzinu smenjivanja likova, postupak koji je mogao da bude dobar ali nije imao sreću da dobru nameru ostvari.
Raspućin ili Ludi Griška, samo je jedan od likova Vrteške. Pisac ga odmah na početku uvodi u radnju romana koja nema sveznajućeg ili autorskog pripovedača već ima pripovedače, višeglasje, mnoštvo tački gledišta koje, valjda, treba da dočaraju priču o Rusiji neposredno pre Revolucije, koja će umnogome da izmeni svet.
Istinu o glasovitom Grigoriju Jefimoviču Raspućinu ili bolje, istorijski trač o njemu, da ne kažemo mit o njegovoj vidovitosti, izuzetnosti, natprirodnom talentu itd, itd... Teofilović uvodi već na početku.

I tad se desi. Ugledah svetlost. U stvari, nisam je ugledao, svetlost je bila u meni, širila se i svog me obuzimala, sve do ruke sa sekirom. Znao sam da je to On i da me više nikad neće napustiti.

Tako se posle jednih batina Ludi Griška preobrazio u svetog čoveka, „stareca“, jurodivog i tajnovitog... Od tog trenutka u radnji romana, od samog početka, dakle, Raspućin će se obraćati čitaocima kao lik izašao iz šinjela Dostojevskog. Celokupno njegovo postojanje u romanu biće motivisano tom Izuzetnošću, aurom specijalnog iscelitelja malog Alekseja, aurom čoveka koji je spoznao Boga i koji ima vlastite razloge da se ponaša tako kako se ponaša. A ton njegovog govora biće blizak biblijskoj propovedi:

Svako za sebe misli da je najvažniji i jedini na svetu, da njegove želje moraju biti zakon za druge i da je jedino potrebno naterati ih da taj zakon poštuju. I svi gube snagu terajući jedni druge da čine ono što ne žele, zaboravljajući na jedinu silu koja može učiniti sve što čovek poželi, ljubav. A ja sam bio tu da im to kažem. I nijednu priliku nisam propuštao.

A ostali, ko su ostali?
Naravno, Romanovi, car Nikolaj II i carica Aleksandra. Upoznaćemo se i sa ćerkama kralja Nikole, Anastasijom i Milicom, sa monasima koji će biti suprotstavljeni omiljenom Raspućinu, tu je zatim mladi knez Feliks Jusupov koji će biti i učesnik u zaveri protiv Raspućina, te još nekolicina carevih rođaka.
Sa njima, višeglasje u romanu biće potpuno, ali od stilske individualizacije govora junaka, bahtinovski rečeno, nema ni traga ni glasa!
U fragmentima, bez jasno pripremljenog oslonca u radnji, saznaćemo tek nešto o rusko-japanskom ratu, revolucionari će se u govorima nekog od junaka samo nazirati, priprema Revolucije je nikakva a sam čin Raspućinovog ubistva biće puka stilizacija već okoštale priče o tome kako ga metak nije hteo, tek od trećeg je pao u sneg, a onda je pisac sve začinio jednim onostranim iskustvom koje, je li, i priliči jednom čoveku izuzetnih duhovnih sposobnosti koje zaverenici oko njega nisu mogli da prihvate.

...a pred mojim očima umesto praznine pojavljuje se mač, britak i sjajan. Da li je namenjen meni, pitam se, a mač počinje da gori, metal se usijava... Ali ne mogu ovde ostati do u večnost, zato krećem ka vatri, bez straha, jer drugog puta nemam.

Pisac je verovatno imao drugi put, možda je mogao da izabere ujednačenu priču, jednog pripovedača, ne isključivo na mitu zasnovano delovanje Raspućina, tačku gledišta koja će imati možda i dijaloški odnos prema Revoluciji koja se priprema, umesto opštih mesta i nekih ženskih glasova koje Raspućina vide kao i ostali na toj Vrtešci.
Kad siđete sa tog podijuma na kome se događaji smenjuju „filmskom“ brzinom, ostaće vam sećanje na, možda, biblijsku parabolu o laži, licemerju, ljubavi i mržnji, samo što, pomislićete odmah, niste imali nameru da čitate nikakvu propoved već roman, ali kakav... Roman vrtešku od koje nastaje vrtoglavica, a ako imate sreće da u tome, poput Ludog Griške, naiđete na prosvetljenje, niste uzalud čitali. U suprotnom... Ništa.