Zašto je narator kratkog Adaševićevog romana postao samoizolovani „čovek iz kuće na bregu“? Za razliku od glavnog lika romana Auschwitz Café Dragana Radulovića, Seamusa, koji se odriče sveta ljudi i menja spoljašnje obeležje svog identiteta, ime i prezime, zbog ratnog zločina koji su počinili i ćutljivo apsorbovali njegovi sunarodnici (slučaj Štrpci iz 1993. godine), za Adaševićevog naratora, Leona Rota, nema drastičnog događaja ni jasnog prelomnog momenta; tu je tek konglomerat regularnih motiva: otac je umro, brat emigrirao, Leon prekinuo školovanje i vratio se u provinciju. Sadašnjost ovog lika data je u gustom sfumatu lamenta nad samim sobom. Leon sećanjem okuplja fragmente iščezlog porodičnog života i posmatra napuštene alatke i derutno zdanje kuće, koja se dodatno kruni pred njegovim ravnodušnim i inertnim pogledom. Ta atmosfera nepomičnosti u truljenju, književni lik koji je daleko od zalaska svojih životnih snaga ali je dobrovoljni izgnanik čiji opskurni egzil indicira krivicu ne otkrivajući je, odsustvo iz sveta čiji se damari živo osećaju u zvucima i bojama prirode, sve to nas vraća na epohu ranog i međuratnog modernizma, na figure „suvišnih ljudi“ i na kamijevski pojam apsurda koji je obelodanio trajnu ontološku pukotinu između čoveka i sveta. Na bledunjavog Petra Rajića, na egzistencijalni poraz tankoćutnih senzibiliteta koji ne mogu da pojme vreme „koje je izašlo iz svog zgloba“ a ne žele, niti su sposobni, da ga promene ili da mu se prilagode.
Otuda je i postupak za koji se Borivoje Adaševič opredelio sasvim logičan, a zapravo neobičan za našu prozu. Naime, on je o našoj savremenosti progovorio stilskim sredstvima jedne davno minule epohe, dakle, progovorio o savremenom dobu priklonivši se jednoj vrsti travestije. Otuda retro „graždanski“ frak za stil i sintaksu naracije ove novele i srebrni pladanj, povremeno, za arhaična leksička rešenja.
Nažalost, učinak ovakvog postupka je kontraindikativan: preko pozornice savremene političke istorije prevučena je teška i jedva providna zavesa solipsističke, starostavne retorike koja ne oskudeva u emfatičnim izrazima i repetitivnim frazama teškog samosažaljenja, dok je savremenost uronila u veštačku maglu iz koje nemušto izbijaju referencijalni impulsi. Narator rođen 1970. godine, oslobođen vojske zbog krhke i bolešljive građe, ne zna koje to vojske prolaze ispod njegovog otuđeničkog brega, kao što je karnevalski metež koji ga na kraju knjige dočekuje u drugom gradu, kada iskorači iz izopšteništva, više dekor Leonovog psihološkog preobražaja a manje aluzija na oktobarski krah jedne autokratije u Srbiji. Upisivanje u književnu tradiciju individualne nemoći nadvladalo je etički angažman i etnološke problematizacije koji su ostali u natruhama nepovezanih i neiskorišćenih pripovednih motiva. Čemu je trebalo da posluži srpsko-jevrejski spoj upisan u poreklo Adaševićevog naratora ili sasvim određena lektira (Kiš, Kovač, Bora Ćosić; Babelj, Sartr, Singer...) kojom se propali slikar opijao u svojoj neveseloj dokolici na bregu? Lirska kristalizacija samoće plačevno je opterećena čestim klasicističkim zazivanjem nebesa i tužne kobi. Dobrovoljno socijalno utrnuće na bregu uznemireno je evokacijom „milih časa“, očeve oficirske strogosti i majčine hladne, distancirane lepote, dok su nagoveštaji nesrećne ljubavi, umetničkog neuspeha u prestonici i nepravde zaparloženosti u provinciji Adaševićevu novelu vratili u notorne okvire omladinske proze. Uopšte, prenaglašenost tužbalica kojima se ne zna jasan i opravdan uzrok, neflotirana smesa konvencionalne motivacije za samootuđenje stilski postupak navlačenja obrazine minule epohe fizionomiji sadašnjosti, baca u drugi plan Adaševićev brušeni iskaz blizak poetskom i profaniše ovu narativnu poemu o samoći.

I taj prečesti dijalog sa umecima iz Albaharijeve proze unosi sentimentalnost u tautološku metafiziku odsutnog i neiskazivog smisla. Neke stvari nikada nećemo doznati, i pretpostavljam da se u tome krije smisao našeg postojanja, paradoksalno poentira Albahari u navodu Adaševićevog naratora. Albahari je bio kafkijanski ciničan, pseudomistik – a šta ako je Adaševićev lik jednostavno hteo da kaže da mu je teško u svetu u kome mu ništa nije blisko niti donosi razlog da se nastavi sa ispraznim životom, osuđenim na jalovo sećanje? Ako je to tako, za ovu naraciju bio bi prikladniji neoromantički lelek Tina Ujevića od vedrog pelivanskog hoda Davida Albaharija po verbalnom užetu nad ništavilom o kome ne znamo ništa, niti išta pouzdano možemo znati.
Borivoje Adašević je možda jedini od savremenih, još uvek nekako mladih, srpskih pisaca kome književna tradicija nije materijal za persiflažu već prisni prostor dosluha i nadahnuća. Adašević nije okrenuo leđa aktuelnom već ga je podredio uzusima književne imaginacije, onako kako je on shvata, kao samosvojan i autentičan diskurs koji vidno odudara od drugih upotreba jezika. Ipak, magnet inicijalne teskobe nije dozvolio da se njegova imaginacija odlepi. Čovek iz kuće na bregu mora sići u urbani metež, svejedno kao prorok ili kao les, hroničar ili vavilonski bibliotekar: neopozivo je minulo vreme eteričnih psalama.