Aleksandar Červinski je već pre Poziva na pogubljenje radio na dramatizaciji romana Mihajla Bulgakova Pseće srce, pa je bilo prirodno da se okrene i ovom romanu Vladimira Nabokova. Priča o pesniku koji kao ni Kafkin junak u romanu Proces ne zna šta je skrivio, niti mu to iko kaže, bude osuđen bez suđenja i pogubljen, a da mu niko nije rekao kada će biti taj njegov poslednji dan na zemlji, i danas bi morala izazivati jezu i otvoriti razmatranje čitavog niza pojmova o položaju umetnika u totalitarnom društvu.

Zaista, prema svemu što se oko nas događa – u našoj zemlji, ali i u drugim – totalitarizam je ponovo u modi. Perfidniji nego ranije, ali sa istim ciljem i učinkom, slaviti vlast, uspostaviti jednoumlje i kazniti nepoćudne. Promovisanje novih kiosk-biografija po zlu poznatih ličnosti iz skorašnje istorije, ignorisanje kritičkog mišljenja, podržavanje udvoričke literature..., sve je to jasan znak da se točkići totalitarizma ponovo dobro podmazuju, za sada samo znojem potisnutih autora, a od znoja do krvi nije daleko, važan je opšti, državotvorni, narodni cilj.

U očekivanju predstave specifične kritičke dekonstrukcije totalitarizma, u dobro spremljenoj oblandi duhovitog apsurdizma, u savremenom domaćem političkom okruženju sve prisutnijeg jednoumlja, radosno sam otišao u Beogradsko dramsko Pozorište na Crvenom Krstu i sreo se sa rediteljskim rukopisom Bobana Skerlića, odskorašnje zvezde ovog teatra. Posle vrlo uspešne predstave o ženama koje su za trajno maltretiranje, kaznile svoje muževe i ljubavnike i sada služe dugogodišnje kazne u Zabeli, predstave nastale na istinitom materijalu izjava nesrećnih zločinki, Boban Skerlić je u Narodnom pozorištu Kikinda vrlo iskreno pokazao kako on vidi današnje pozorište i šta vidi u savremenoj ruskoj literaturi. Naime, potpuno je upropastio kultni komad Murlin Munro Nikolaja Koljade, gurua nove ruske dramatike, koja i pored svih slabosti i melodramskih dečjih bolesti označila iskreno poniranje u stvarne dubine tamnih naslaga i strašnih vremena nepoznate Rusije.

I, evo ti Bobana Skerlića ponovo u ruskoj, čak sovjetskoj literaturi – apsurda, straha, jezivog smeha sopstvenoj nemoći i strepnji. I šta je napravio reditelj Skerlić od tako zrelog i opasnog komada o opasnom vremenu, a da bi nama prikazao ogledalo našeg vremena? Napravio je ovaj slučajni reditelj, bez elementarnog poznavanja scenskih mehanizama – kompletni i potpuno diletantski cirkus u kome se svi ače i beče kako kome padne napamet: bez ukusa, bez ideje, bez stila, bez cilja, bez smisla, isključivo za lično šegačenje dokone bulumente ciničnih ignoranata i s njima podelio svoj doživljaj superiornosti državnog umetnika koji ismeva sve što kao prava umetnost teži pobuni.

Beogradsko dramsko pozorište na Crvenom Krstu je imalo nekoliko faza. U jednoj od njih bilo je zaista moderno i sveže – pedesetih, pa i ranih šezdestih godina prošlog veka. Posle toga se spojilo sa pozorištem Komedija na Terazijama i postalo Savremeno pozorište sa dve scene. U to vreme, to je bilo vrlo slabo i neukusno pozorište i dugo se mučilo da se odlepi od uticaja i veze sa repertoarom banalnih komičarskih bravura glumaca terazijske scene. E, danas se uz veliku podršku vlasti, kao i onda u pomenutom periodu vraća baš na taj tobože zasmejavački i sasvim neukusan, polipismen recept narodnjačkog pozorišta, koje ubija i zdrav razum i svaku estetsku misao.