Dva su razloga zašto se skoro posle dve godine od objavljivanja bavim romanom Bekima Sejranovića (Brčko, 1972.), Nigdje, niotkuda. Prvi leži u činjenici da je ovaj roman prošle godine dobio najznačajniju regionalnu (post-yu) nagradu za prozu, „Meša Selimović“ u Tuzli. Drugi je nedostupnost ove knjige u Beogradu, budući da Profil u beogradskim knjižarama ne forsira knjige savremenih autora iz regiona. Pretpostavljam da je to stoga što „srpska“ cena teško može da se približi „izvornoj“ – koja je odštampana na korici knjige (neustrašivo začikavanje inflacije) – a da pritom bude isplativa.
Sejranović se svojim romanom upisuje na dugu listu romanesknog mejn strima, koju predvode Andrić i upravo Meša Selimović, kojom u naše vreme suvereno vlada Miljenko Jergović. Čudno ili ne, pored toga što su i poreklom i tematskim krugovima svoje proze vezani za bosanski kontekst, autori sa ove liste preferiraju epsku voluminoznost pripovedanja, istorijske preseke i paralele, poetiku ispovednog razotkrivanja i/ili psihološkog realizma i jedan razbokoren, zavodljiv ali i arhaičan stil sklon gnomskim iskazima, stil koji je postao kanonski. Tako Sejranovićevu rečenicu: „Od lažne snage i silnog zanosa, kakav samo šljiva pruža, čoveku se napinju prsa i šire zjenice“ (63), možemo podmetnuti kao trik pitanje u nekom testu „Prepoznajte nobelovca“. Ovakav stil dominira u delovima romana gde narator opisuje sudbine svojih predaka, dede Kasima ili, posebno, deda-strica Alije. Zanimljivo je to što se andrićevska stilska paradigma, izvorno podešena da dočara socijalnu, političku i porodičnu panoramu minulih epoha, uglavnom bosanskih kasaba, optimalno uklapa u dočaravanju epohe posle Drugog svetskog rata, pa otomanski teferič i socijalistički piknik na jedan bizaran način postaju jedan isti kuturno-istorijski fenomen. Sejranovićev stil ne sadrži nikakav parodijski odmak niti sugeriše korišćenje postmodernog pastiša. Time se potvrđuje i na stilsko-pripovednoj ravni da „prošlost dugo traje“.
Bekim Sejranović u svom romanu ukršta istorijsko vreme druge polovine 20. veka sa savremenim dobom koje počinje 90-im, ustrojavajući svoj roman kao porodičnu sagu, roman o odrastanju i kao narativ o emigraciji i posledicama rata. Takav koncept je donekle pretenciozan i ima konvencionalan ishod. Mesto razlike je figura naratora. Narator je primer negativnog junaka, sklonog laganju i izmišljanju. Sklonost ka laganju redundantno je poistovećena sa veštinom umetničkog pripovedanja. Isprva u funkciji opravdavanja rđave sklonosti ili neispunjene obaveze, laž postaje stvaralački princip i važna crta autobiografskog portreta. Istina je samo lepo sročena laž, laž u koju veruješ, laž zbog koje živiš i zbog koje umireš, poentiraće narator, izjednačavajući na drugom mestu laž sa dobrom pričom jer im je zajednička umešnost u izmišljanju detalja.
Ipak, tekst Sejranovićevog pripovedanja odoleo je poetičkom izazovu da bude zasnovan kao ispovest varalice, a samim tim da naratorovi iskazi budu podvrgnuti igri epistemološke problematizacije. Upravo suprotno, tekst naracije mesto je objave naratorove iskrenosti koja ne dovodi samu sebe u pitanje. Narator poneku porodičnu sagu ostavlja dvosmislenom ili nedovršenom jer su izvori informacija presahli ili problematični, ali, kada predočava lično iskustvo, ono nije deformisano. „Laž zbog koje živiš i zbog koje umireš“ jeste ljubav, ljubav kao željeni cilj naratora i stanje koje se ne može postići, o čemu svedoče naratorovi neuspešni emocionalno-erotski kontakti. Kao dete razvedenih roditelja, neuklopljen u miljee koje menja tokom odrastanja, sa buntovnom klicom u sebi i relaksiranim pristupom moralu, „osuđen“ je na izbor partnerki i prijatelja srodnog socijalno konfliktnog i kriminogenog profila. Otuda mu ne smeta da ima aferu sa udatom Norvežankom ili da oseti bliskost i oženi se ženom koju je otac seksualno zlostavljao u detinjstvu, koju će prevariti sa svojim studentkinjama.
Roman ne patetiše niti poentira; kao da koketira sa autobiografijom i nepotrebno poseže za genealoškim i epohalnim reminescencijama. Pripovedanje je najupečatljivije kad predočava obeskorenjeno tumaranje naratora po urbanim punktovima Brčkog, Rijeke, Osla, norveškog otoka S., Zagreba. Periferni likovi privremenih saputnika i družbenica, poput bivših drugova, trenutnih kolega, izbeglica ili partnerki, nose u sebi notu efektne bizarnosti, ali su pripovedno uglavnom neiskorišćeni.
Kompozicija romana Nigdje, niotkuda njegov je najveći problem. Linearnost je rasuta i bespovratno ukinuta, a čini se da bi baš ona roman opskrbila preko potrebnim vezivnim cementom. Roman je proizvoljno disperzivan i iritantno se vraća na one vremenske tačke sa kojih je pripovedanje više puta počinjalo i nastavljalo se. Tako je naracija postala shufle-karusel: otežava praćenje ne donoseći nikakav nov kvalitet. Poglavlja su izdeljena na naslovljene fragmente među kojima ima efektnih delova, što me navodi na zaključak da bi ovaj roman bio bolji kao novelistički ciklus. Roman Nigdje, niotkuda ispao je od svega pomalo: generacijski tablo, privatni putopis, izbegličke crtice, zbirka rodoslovnih portreta; deda-stric Alija kao enigmatično mesto pripovednog sećanja, priča o ponovljenim odlascima i o nemogućnosti povratka, praznina koja se ničim ne može zavarati ni ispuniti, ljubav kao iluzorni podstrek za oštećene i labilne pojedince... Previše narativnih matrica bez ujedinjujuće razvojne perspektive i previše mehaničkih spojeva u epizodnom nizanju fabule.
Biće da je i žiri za Selimovićevu nagradu (Filip David, Mirko Kovač, Irfan Horozović, Julijana Matanović i slavista iz Čikaga Endrju Baruh Vahtel) ostao tronut količinom predočene nesreće u Sejranovićevom romanu ili njegovom andrićevskom paradigmom. Iako bi bila greška tvrditi da je ovaj roman promašaj, Nigdje, niotkuda ipak ide u red osrednjih ostvarenja savremene post-yu književnosti.