Tom McCarthy, američki reditelj čiji su prethodni filmovi fokusirani na tzv. male priče običnih ljudi (muzičko pobratimstvo američkog rentijera i podstanara, ilegalnog emigranta u Visitoru ili storija o treneru školskog rvačkog tima u Win, Win), ovaj put se opredelio za novinsku priču koja je pre petnaest godina potresla svet. Reč je o Oskarom za najbolji film ovenčanoj storiji o timu novinara iz Boston Globea koji su otkrili veliki broj pedofila među katoličkim sveštenicima u Bostonu (njih 87, mada je spisak docnije smanjen na 70) koji su, stoji u filmu, silovali preko hiljadu maloletnika tokom 30 godina.

Podstaknuti ovim primerom, novinari sa svih kontinenata su počeli da ispituju slučajeve u kojima su maloletnici mogli da budu žrtve silovanja katoličkih sveštenika. Rezultati su bili zaprepašćujući za svetsko javno mnjenje, naročito u katoličkim zemljama. Gomilale su se hiljade prijava za seksualno zlostavljanje od Irske do Australije. Ugled katoličke crkve je drastično opao čemu je, svakako, doprinela činjenica da su brojni  biskupi i kardinali (samim tim i Papa lično) znali za “ekskurse” svojih kolega nižih po rangu, ali nisu učinili apsolutno ništa. Osim što su, u ime Crkve, pokušavali da zataškaju skandale plaćajući “poravnanja”, “odštete” i praveći “dogovore” izvan suda. Brojne dijeceze su tako, zbog “otkupa grehova” sveštenika-silovatelja, bankrotirale. Ovaj “slučaj” se okončao s utamničavanjem manjeg broja osumnjičenih i novim “nagodbama”.

No, kako je došlo do razotkrivanja i, još važnije, koji delovi te priče su posebno privukli pažnju reditelja?

McCarthy je odlučio da mikroskopski verno rekonstruiše zbivanja u redakciji Boston Globea (što, po atmosferi, podseća na legendarni film Alana Pakule Svi predsednikovi ljudi), te da, oslanjajući se pre svega na rad s kvalitetnim glumcima i na scenario a mnogo manje na mobilnost kamere (što ovom dvosatnom ostvarenju daje pre auru tv-drame nego bioskopskog filma), dovede svoje delo do logičnog zaključka koji se nameće od samog početka. No, pre nego što se pozabavim zaključkom, treba spomenuti da je zaista najjači deo ovog filma glumačka podela (McCarthy je za to uvek imao njuha – setimo se Richarda Jenkinsa u Visitoru i Paula Giamattija u Win, Win) mada u Spotlightu postoje određene oscilacije u interpretaciji. Tako, specifičan bostonski akcenat u izvođenju Michaela Keatona (igra urednika Waltera Robinsona) često zapinje u Keatonovim ustima i deluje više kao sprachfeller nego autentičan izgovor. Mark Ruffalo (novinar Mark Rezendes), trudeći se da što bolje uđe u lik Rezendesa često, nauštrb razumljivosti, promumla pokoju reč ili prenaglasi facijalni grč. Da ironija bude veća, najekscentričniji među protagonistima je Mitch Garabedian, advokat koji zastupa žrtve silovanja i njega nadahnuto, bez mnogo prenaglašenih “uvrnutih” elemenata, igra sjajni Stanley Tucci. No, akcente i uživljavanje na stranu, McCarthy je okupio fascinantan tim glumaca koji su dobro izneli svoje uloge.

McCarthy, koji je (zajedno s Joshom Singerom) radio i na scenariju, uvodi nas u priču o Bostonu kroz samu redakciju. Udarna rubrika, Spotlight, traži novu, udarnu vest koje, gle čuda, nema ni od korova. Pojavljuje se novi urednik Marty Baron (Liev Schreiber) koji odmah nameće škakljivu temu: pedofili u katoličkoj crkvi. Naravno, u Bostonu, gradu s dominantnom katoličkom populacijom, štaviše, s redakcijom Globea u kojoj su gotovo svi katolici, ova ideja ne nailazi na najbolji prijem. Ali, šta se mora u ime žurnalizma (pogotovo s umanjenim tiražom i praznim džepovima) nije teško. Počinje duga, mučna istraga u kojoj se članovi redakcije suočavaju s nekadašnjim prijateljima s kojima su išli u katoličke srednje škole i koledže, sklapali poslove, sarađivali godinama, odlazili u crkvu, sanćim ne znajući šta se u pobrojanim institucijama događa. Svi oni koji su, na neki način, protiv Crkve su označeni kao ludaci, ekscentrici, otpadnici. Oni su ogorčeni, isfrustrirani i, generalno, samo podižu prašinu oko nečeg čega, navodno, nema. U tu kategoriju spadaju i  sveštenici - otpadnici i članovi grupa za podršku onima koji su žrtve svešteničkog silovanja i usamljeni borac, advokat Garabedian. Crkva, naravno, ostaje čista.

Istraga koja sledi i otkriva hipokriziju moćne organizacije sa središtem u Rimu (nije Opus Dei), kao i velikog broja uglednika Bostona koji žele da zataškaju skandal, nije, s te strane, otkrila ništa novo. Epizoda u kojoj jedan od sveštenika-silovatelja mirnim glasom priznaje novinarki da se tu i tamo “poigrao”, decom jeste šokantna i okreće vam stomak, ali ono što je poenta ovog filma nam, čini se, uporno beži. Poverovao sam da će se, u sceni u kojoj Garabedian govori o zaveri ćutanja katoličke zajednice i o tome kako samo “autsajderi” kao on i urednik Baron mogu da je razbiju (Garabedian je jermenskog a Baron jevrejskog porekla), otkriti srž cele priče ali je to bio tek vrh ledenog brega. Kad novinari, reč je o 2001. godini, insistiraju da advokat MacLeish koji je sklapao “nagodbe” (u suštini, žtvama je isplaćivano oko 20 hiljada dolara kao “odšteta” za silovanje), pošalje spisak sveštenika s kojima je sklopio”dil” on to ne radi ne zbog toga što je verski fanatik ili kalkulant kakvim se čini.

MacLeish je, naime, još 1993. godine uzalud poslao spisak sveštenika pedofila upravo Boston Globeu. Postoji i studija (koja se u bostonskom slučaju pokazala kao prilično tačna) po kojoj oko 50% katoličkih sveštenika upražnjava seks s punoletnim osobama (toliko o celibatu), dok su čak 6% pedofili (toliko o moralu). Da ne govorimo o tome da su mnogi znali da su sveštenici-pedofili dobijali “prekomande” u druge dijeceze kad god bi došlo do “skandala”. Zvanično objašnjenje: bolovanje. Poznato je i to da su mnogi slučajevi koji su izneseni pred sudovima zataškani zahvaljujući uticaju Crkve. Dodajmo tome i pitanja koja su pljuštala sa svih strana: Zašto tek sada istražujete ovaj slučaj? Pa, ako se sve to zna, zašto niko ništa ne preduzima?

McCarthy baš tu, na samom finišu, nakon priče o nebrojenim uništenim mladim životima, o traumama koje su ih oterale u narkomaniju, alkoholizam, kriminal i smrt, pravi katastrofalnu grešku, koja je previše velika da bi se tek tako omakla. On nam, dakle, ne daje nikakvo jasno razrešenje ili, štono Anglosaksonci kažu, closure. Na kraju Spotlighta nisam imao osećaj kao nakon gledanja velikih filmova slične tematike. Nije bilo jetkosti Sisters Magdalene Mullena, brutalnosti Calvaryja McDonagha, ni provokacije Mala Educaciona Almodovara. Ostao je mlak, pseudohumanistički epilog koji kruži oko istine kao mačak oko vrele kaše. Otkud to?

Otud što sam Robinson priznaje da je, kao novi urednik rubrike, dobio 1993. godine spisak  sveštenika-pedofila i da nije uradio ništa po tom pitanju, na šta Baron kaže kako je najbitnije to što su oni, kao novinarski tim, uspešno obavili svoj posao. Zašto Robinson nije ništa uradio? Plašio se moćnog Vatikana? Nije želeo da, kao katolik, poveruje da postoji toliko “trulih jabuka” u crkvenoj korpi? Plašio se otkaza koji bi dobio od svog šefa, takođe katolika? Mogućnosti da bude prokazan od svojih najbližih?

Njegovi motivi su ostali nedorečeni, baš kao i brzo prelaženje preko surove i bolne činjenice: zahvaljujući njegovom nečinjenju su uništeni životi stotina mladih ljudi. Zanemarujući dokaze on je, kao i brojne njegove kolege, prekršio osnovni zakon novinarske profesije a to je: potraga za istinom. Jednom rečju, učinio je isto što i mnogi novinari i sveštenici u brojnim sličnim  “slučajevima” vezanim za Srpsku pravoslavnu crkvu.