Ovaj roman savremenog grčkog prozaiste srednje generacije, koji je rođen 1971. godine u Janici i koji je poznat najviše kao pisac knjiga za decu (objavio ih je 15), promoviše se pod egidom Evropske nagrade za književnost za 2014. godinu, što je priznanje koje se po ne baš jasnim kriterijumima i nepoznatog žirija dodeljuje u svim nacionalnim kulturama i predstavlja otprilike neku vrstu godišnje nagrade za najbolju knjigu. Nije posebno inovativno početi prikaz citiranjem delova promotivnog teksta sa korica, za koji se očekuje da predstavlja privlačeće advertajzing štivo – mada i tu ima razlika od knjige do knjige, u stepenu panigiričkog nadahnuća, kao i analitičke valjanosti – ali tekst sa korica srpskog izdanja Citasovog romana nije marketinški odiozan i sadrži nekoliko korektnih trigera, iako ne sasvim tačnih: „protivrečnosti savremenog grčkog društva“, „antijunak“ kao glavni junak, spoj „duhovite“ i „dirljive“ priče, na stranu asocijacija na antijunaka kao „Prometeja naših dana koji žudi da postane Svetogorac“, što je prenaduvana i netačna interpretacija koja profaniše oba aktera ili pola date analogije.

Hrisovaladis (ili Zlatomir) je tragikomički lik i narator jednog pitkog štiva koje konstantno oscilira između melodramskih i satiričkih efekata, odnosno između stvarnosne postavke i poetike društvene satire. Otuda utisak da je reč o antijunaku predstavlja previd da je koncept takvog lika logična posledica izbora pripovednog modusa i poetičke konfiguracije. Melodramski momenat zapravo gura ovaj lik pre u naručje druge, starozavetne analogije, istina sa čudno travestirajućim efektom: Hrisovaladis je skoro pa savremeni Jov, pedesetogidišnji i kusur Atinjanin, maltretiran od ranog detinjstva od roditelja, učitelja, drugih đaka u školi, posebno i najviše na poslu, u izdavačkim kućama gde je radio kao litograf, od strane vlasnika i kolega, i od strane prostitutki kojima je ostao sklon celog života, te na kraju i od svoje dve sestre, koje će ga bolesnog i siromašnog izbaciti iz zajedničkog roditeljskog stana, da bi svoju naraciju završio u nekom stanju poremećenog uma. On pati od gojaznosti, pominje se na jednom mestu da je visok oko 170 santimetara a težak oko 130 kilograma (toliko ima kad malo smrša), a njegovo pripovedanje je od početka opterećeno ili zasićeno njegovom samosažaljivom ogorčenošću na sve oko sebe. Imajući u vidu ovaj stepen njegove emocionalne pobuđenosti ili „neobjektivnosti“, zaključno sa pomenutom završnicom romana, može se postaviti pitanje koliko se liku ovakvog psihološkog profila može verovati, iako su nam jedino njegovi iskazi na raspolaganju, na osnovu kojih stičemo uvid i formiramo zaključke o onome o čemu Hrisovaladis pripoveda. Ovu tenziju i psihološki rascep u naratoru spašava satirički momenat Citasovog romana.

Lik Hrisovaladisa nije ni Don Kihot ni Prometej, već neka vrsta ventrilokvista ili trbuhozborca naličja savremenog atinskog, možda i grčkog, društva. Otuda njegova ksenofobija, koja se ispoljava kao strah od prisustva sve više imigranata u Grčkoj, koji pristaju na gore uslove rada i niže nadoknade i time otimaju poslove Grcima [1], strah da će izbeglice preplaviti Grčku i potisnuti same Grke na socijalne margine ima zapravo satiričko uporište: treba komički razobličiti nešto što se javlja na nivou protestne reakcije domaćeg stanovništva i gura ga u naručje Zlatne zore, recimo. Istu ulogu ima i njegova mizoginija, koja se ispoljava kao strah od žena i ogorčenost na prostitutke kao na osobe koje su ga celog života finansijski iskorišćavale, mada im je on uprkos tom saznanju celog života ostao sklon, nesposoban da uspostavi odnos sa ženama koje se ne bave tzv. najstarijim zanatom koji nije politika. Hrisovaladisova mizoginija je komična ili predstavlja izvor komičkih efekata, ali ni ona ni njegove ksenofobne izjave nikad do kraja nisu lišene mogućnosti da deluju na još dva načina: melodramski, da nas nateraju da saosećamo sa nevoljama koje prate ovaj lik (otuda dirljivost koju pominje autor/ka promo teksta), što nas kao čitaoce može navesti da Hrisovaladisove reči uzmemo zdravo za gotovo, kao stavove i uvid samog romana, kao iskustvenu ili egzistencijalnu sumu života prikazanog lika koja nam otkriva istinu o savremenom grčkom društvu, što bi bilo pogrešno i štetno čitanje ovog romana.

Da je reč o komičkoj ksenofobiji koja samu sebe razobličava, najbolje ilustruje sledeći pasus pri kraju romana, gde u tipičnom postupku preteranog nabrajanja srećemo čitav mali katalog imigrantskih zajednica koju narator Hrisovalidis doživljava kao nekakvu pošast ili prirodnu nepogodu:

Dakle, ovde bez Srba, pominju se na drugom mestu, kao deo ortodoksnog pojasa zemalja, dok se Makedonci pominju kao Skopljanci – toliko o imenu BJRM iz grčkog ugla. Ipak, u fokusu Hrisovaladisa su najčešće tri ili dve etničke grupe: Albanci, kao najbrojnija i čini se zbog položaja suseda i sklonosti ka ekspanziji, najopasnija grupa i Rusi, odnosno Ukrajinci, ponajviše zbog lepih devojaka koje emigriraju u Grčku, traže bogate sponzore i bave se prostitucijom, dok su muškarci opisani kao agresivni, primitivni i kao osobe koje traže novac na zajam ali ne vraćaju dug. Uopšte, roman Bog mi je svedok Makisa Citasa pravi je mali kompendijum etničkih stereotipa, negativnih, pa i pozitivnih. Oplete narator i po Englezima, naročito kao turistima u Grčkoj, zbog njihove agresivne bučnosti i sklonosti nudizmu, a ume sebe da poistoveti i sa Rusima, po čuvenoj takozvanoj slovenskoj osećajnosti:

Reklo bi se da su nepodeljeni pozitivni stereotipi rezervisani za skandinavske narode, podeljeni za Engleze i Francuze, pozitivni najviše zbog njihovih tzv. nacionalnih karakteristika i kulture koja se odavno imperijalno raširila postavši njihov nacionalni brend, dok je za Grcima, pa i Mediterancima namenjen katulovski pristup: odi et amo, možda zato što su najbliži i neizbežni, neka vrsta, čak, temelja vlastitog tzv. identiteta. Razume se, najviše kritika ide na račun samih Grka, od atinske pritvornosti i lažnih prijatelja kojih nigde nema kada si u nevolji, preko rastrošnosti i prekomernog uzimanja kredita do, rekli bismo sasvim balkanskih odlika, kao što su nekontrolisana impulsivnsot, grubost i nasilje, verbalno u komunikaciji, praćeno psovkama, fizičko u javnom prostoru i unutar porodice. Citas ne ostavlja po strani ni banke i njihove dvolične službenike, prijazne kada nude kredit i nemilosrdne kada uteruju dug, ali ni one koji su mu najbliži, duhovnike, odnosno sveštenike, koji su često veoma grubi u ophođenju sa iskušenicima. Istina, mesto o kome Hrisovaladis ne izriče kritike je Sveta Gora, gde je boravio više puta i gde su monasi prikazani kao istinski privrženi hrišćanskim vrednostima milosrđa, te pomažu onima u nevolji. Sveta Gora se simbolički javlja i kao locus amoenus (prijatno, rajsko mesto – što je topos srednjovekovne književnosti) i kao nedosežni cilj Hrisovaladisa izmučenog iscrpljujućim poslom, poveriocima, erotskom žudnjom i bolešću, dijabetesom i gojaznošću koje ne može da se otarasi.

Foto: Beton

Roman Makisa Citasa Bog mi je svedok, ili tačnije struktura njegove naracije, slikovito rečeno, dobijena je tako što su u neki imaginarni bubanj, recimo za loto, ubačeni fragmenti fabule, bubanj je zarotiran više puta, fragmenti su izmešani i složeni tako da je ukinuta svaka vremenska i narativna linearnost, pa stalno skačemo u dalju ili bližu prošlost. Opet i sam sadašnji trenutak nije statičan, jer naratora Hrisovaladisa zatičemo kao nekog ko je izgubio posao, potom on traži i nalazi posao u struci i daje otkaz, da bi ga na kraju, teško bolesnog njegove sestre izbacile iz kuće. Nije se dobilo ništa posebno ovim simuliranim besporetkom, sem što se i strukturom naracije simbolički afirmisao psiho-mentalni haos sa kojim se nosi glavni lik i narator ovog romana. Reklo bi se da istu funkciju imaju brojna tematska ponavljanja kojima je Hrisovaladis sklon, funkciju psihološkog senčenja, ali je njihov čitalački nus efekat predvidljivo opterećujući.

Citasov književni lik vreme najviše provodi, vreme naracije koje je najvećim delom evokacija, na poslu ili družeći se sa svojim „tužnim kurvama“, kako bi ih nazvao Markes, iako je u slučaju Hrisovaladisa, on sâm najtužniji među svojim prostitutkama, za koje smatra da ga bezdušno „muzu“, odnosno u kući, koja mu, u dinamičnom vremenu sadašnjem naracije, postaje neka vrsta prinudnog pritvora. Naime, Hrisovaladis je lik koji je navikao da se hrani u restoranima i da ostatak svoje zarade troši na izlaske i poklone svojim družbenicama, sa kojima, kako se čini, jedino uspeva da uspostavi prisan odnos ispunjen emocijama, iako, zahvaljujući onoj farsičnoj crti ove proze, te emocije bivaju plošne i više su u funkciji da naznače njegov jadni erotski položaj.

Zanimljivo je da Citasova proza pruža priliku da se dvojako interpretira a da ti pristupi, međusobno vrednosno neusaglasivi, polože pravo na jednakopravnu utemeljenost u tekstu. U oba bi bila naglašena kritika kapitalističke svakodnevice i nesolidnosti ljudskih odnosa, samo što bi se u slučaju jednog pristupa uzrok za takvo stanje tražio i nalazio u strukturi samog sistema koji melje i zloupotrebljava ljude, podstičući karijerizam i korporativnu nezajažljivost ka uspehu, dok bi u drugom naglasak bio na kvarenju starih dobrih običaja i osobina koje su karakterisale učesnike fer biznisa (poštenje, pouzdanost, odgovornost i prema mušterijama i prema poslovnom partneru i prema zaposlenima), na kvarenju koje je dozvolilo da se zacari materijalizam, a koje je izazvano udaljavanjem savremenog sveta od (hrišćanskog) Boga i njegovog učenja koje propoveda crkva. Dakle, za stanje u kome se nalazi Hrisovaladis mogla bi se konzistentno sprovesti kritika i s leva i s desna, i jedna antikapitalistička i jedna konzervativna interpretacija. Da li su one sasvim ravnopravne, odnosno na koju stranu prevaže teg konfiguracije književnog teksta? To nije lako reći. U svakom slučaju, grubi i nasilni duhovnici, koje je Hrisovaladis imao tokom života za duhovne pomagače, jednako su na kritičkom udaru, koliko i njegov šef, koji je u naraciji imenovan kao sam nečastivi, nadimkom Nebiloga. Od takvog narativnog tretmana izuzeti su jedino žitelji Svete Gore, koja postaje mesto životno neostvarenog cilja Hrisovaladisa, mada, sam završetak romana donosi nešto što liči na stanje bunila ili snoviđenja glavnog lika u kome on ipak stiže na Svetu Goru i biva prihvaćen od monaha povicima: Aksios! ili dostojan (je da bude primljen kao jedan od nas).

Prevoditeljka ovog romana na srpski, Gaga Rosić, izjavila je da smatra da savremena grčka proza nije na nivou savremene grčke poezije, koja je u dvadesetom veku stekla svetsko priznanje (Konstantin Kavafi, Jorgos Seferis, Odiseas Elitis, Nikos Gacos, Kiki Dimula, Janis Ricos..., na stranu Kazancakisova svetska slava), kakvo, treba priznati, južnoslovenska ni poezija ni proza nisu, na stranu Andrić, Kiš, Popa i kako gde i kako kad Krleža, Crnjanski, Selimović i drugi. U svakom slučaju, ono što nam je poznato od prevoda u novije vreme, naveo sam u prethodnom prikazu objavljenom na portalu sarajevskog časopisa SIC!: http://sic.ba/kritika/sasa-ciric-opskurni-luksuz-klaustrofobije/ I sam Beton je dao svoj skromni doprinos u približavanju novih i nepoznatih grčkih autora socijalne orijentacije (122. broj Betona, izašao 16. aprila 2012.): http://www.elektrobeton.net/wp-content/uploads/2013/05/BetonBr122.pdf.

Ipak, sve je to nedovoljno čak i da bi se stekla relevantna predstava o samoj savremenoj književnoj sceni u Grčkoj, posebno o najpropulzivnijem proznom rodu, romanu, koji gotovo da u širim čitalačkim krugovima postaje zamena za pojam književnosti. Moj završni utisak je da ni ovaj roman Makisa Citasa nije bitno promenio utisak blagog čuđenja: kao da nešto nedostaje, ne samo karike brojnih prevoda savremenih autorski i autora iz Grčke, nego nešto literarno vrednije od onoga što imamo prilike da čitamo. Da li tako nešto postoji, ostaje da pokažu nova izdanja grčkih autora kod nas.