TEŠIĆ, Gojko (Lještansko, 28.08.1951), arhivista avangarde, neumorni antologičar i borac protiv antiratnih profitera, copy/paste teoretičar. Predsednik resornog odbora za kulturu DS. Svoju plodnu priređivačku karijeru otpočeo je 1977. u Institutu za književnost i umetnost. Od 1980. do 1984. bio je glavni i odgovorni urednik Književne reči koja je za njegovog vakta, kako sam voli da kaže, žarila i palila. U to vreme je priredio i objavio značajnu trotomnu hrestomatiju Zli volšebnici: polemike i pamfleti u srpskoj književnosti (1983). Od 1985. do danas, Tešić je prodefilovao kroz niz redakcija i izdavačkih kuća. Najduže se zadržao u Narodnoj knjizi Milička Mijovića (1995-2005). Predupredivši dolazak bolonjske pošasti, uspeo je da doktorira 2005. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, nakon čega je postao asistent na tamošnjem Odseku za srpsku književnost, a od marta 2006. i vanredni profesor. Tešić je neprestano prisutan u javnosti, kako brojnim priređenim knjigama i nanovo „zapaljenim“ utuljenim kandilima tako i tihim saputništvom s politikom. Nikada se nije odrekao poze nepotkupljivog intelektualca koji za strane novce ne radi, a za domaće ne mari. Tako izgrađena biografija (istupio je iz zloglasnog UKS-a 1996) obezbedila mu je počasno mesto na kulturnoj sceni. Iz vremena polemike (februar 2005) oko učestvovanja tadašnje Tešićeve matične kuće (Narodna knjiga) u izdavačkom poduhvatu godine Gvozdeni rov, ostaće zauvek upamćena kvalifikacija Dragoljuba Žarkovića, koji je amnestirao svog prijatelja od odgovornosti navodeći da on ima „povišenu moralnu temperaturu 39 sa 1“ (Višu ima samo Svetlana Ražnatović, čiji je stan nešto ranije bio „sigurni štek“ za momka, na pravdi boga optuženog za izvođenje književnih radova). Tešić je u javnosti poznat i po tzv. polemičkom duhu. Međutim, ako se malo bolje zaviri u medijsku arhivu njegovih polemika, može se lako utvrditi da tamo osim gomile psovki i vulgarnosti zapravo i nema drugih argumenata. To osobito važi za polemiku sa Filipom Davidom iz 2002. Razvoj političke misli Gojka Tešića može se pratiti u njegovim povremenim istupima u javnosti, i to od početka devedesetih pa sve do danas. U to vreme se javno zgražavao nad opomenama međunarodnih mirovnih snaga da će silom prekinuti opsadu Goražda i Sarajeva, ističući da bi u tom slučaju milion ljudi u Srbiji trebalo da javno demonstrira. Pritom se oduvek zalagao za poštovanje „institucije otadžbine“. Možda je isti taj princip imao na umu kada je krajem osamdesetih predložio Milošu Stamboliću svoj plan za spasavanje časopisa Delo, i to njegovim vraćanjem srpskoj tradiciji koju su tadašnji urednici Slobodan Blagojević i Hamdija Demirović izneverili. Najverovatnije je isti motiv približio Tešića postđinđićevskom poimanju demokratije u Srbiji, oličenom u liku i delu Slobodana Gavrilovića, bivšeg šefa resornih odbora i izdavačkog centra DS-a, nekadašnjeg političkog oponenta Zorana Đinđića, a danas direktora Službenog glasnika i hvalitelja Đinđićeve (posthumne) knjige Srbija - novi početak (2007). Dirljiva je oda koju je Tešić ovih dana napisao svome novom šefu, „prosvetitelju naročitog kova, stvaraocu s preporoditeljskim idejama“, jednom rečju „čudesnom fanatiku“. Pravu istinu o Gavriloviću je verovatno izrekao jedino Vladimir Popović, okarakterisavši ga kao „VK radnika marksistu, koji je po nalogu Tita i partije proganjao liberale u Srbiji sedamdesetih godina“. Takvu prošlost, međutim, odavno su izgleda prekrili snegovi, dijalektički materijalizam i šaš. Kao u nekom horoskopu, urednik Tešić sa stranica dnevne štampe preporučuje Ćosićevo Vreme zmija (2008). Da li je to znak skorog ukidanja Tešićevog monopola nad zaostavštinom avangardnih pisaca, kao što je to slučaj sa Vinaverovom.