ŠOTRA, Zdravko (Stolac, BiH, 13.2.1933), zvezda koja ne tamni. Rođen u Bosni, Drugi svetski rat je sa porodicom proveo na Kosovu, da bi u Beogradu, na državnoj televiziji krajem pedesetih godina prošlog veka započeo svoju rediteljsku karijeru. Najpre je radio adaptacije klasika (Mopasan, Čehov), da bi se potom oprobao i u zabavnom programu Obraz uz obraz (1972). Šezdesetih godina je počeo da radi igrane serije i filmove. Njegova prva zapažena serija bila je Više od igre (1977), koja je tematizovala događaje u jednoj srpskoj varoši u sumrak Evrope tridesetih godina, raspad stare građanske klase i formiranje komunističkog pokreta otpora. Odmah posle Titove smrti, Šotra je snimio svoju labudovu pesmu u vidu televizijske serije Priče iz majstorske radionice, koja je zahvaljujući fantastičnom Zoranu Radmiloviću u glavnoj ulozi, ostala antologijsko televizijsko ostvarenje, nesvakidašnji spoj humora i sarkazma, ali i autoironije u prikazivanju jednog društva koje je ubrzano počelo da se raspada. Međutim, Šotra se tokom osamdesetih godina priključio opštoj nacionalističkoj euforiji koja se pored trasiranja novog „srpskog puta“ temeljila i na rekreaciji mitova, pre svega kosovskog u vreme ustoličenja Slobodana Miloševića, kao i na reinterpretaciji zločina nad Srbima iz prošlosti, koja je praćena i iskopavanjem starih jama u Hercegovini, inače Šotrinom zavičaju. Sam Zdravko Šotra o tom vremenu priča kao o prelomnom trenutku u kom je on „slučajno saznao da se u Hercegovini nakon pedeset godina otvaraju jame“. Šotra uzima aktivno učešće u toj operaciji ekshumacije i ponovne sahrane (u Pribilovcima), dok se u njegovoj kinematografiji događa interesantno iskliznuće od urbanog ambijenta ka pastoralnom, od građanske kulture ka vojničkoj, od ironije ka patosu i etnocentrizmu, od umetničke dekonstrukcije društa ka resantimanu. Za taj period, ključna je njegova saradnja sa piscima Jovanom Radulovićem, čije je delo Braća po materi ekranizovao 1988, kao i sa Ljuboimirom Simovićem, čiju je dramu Boj na Kosovu adaptirao za film, snimljen i prikazan na godišnjicu Kosovske bitke (1989). Devedesetih godina je Šotra krenuo dalje u skladu sa državnom politikom. Snimio je potpuno negledljivu dramu Dnevnik uvreda 1993. koja je trebalo da običnom čoveku pod sankcijama ponovo vrati smisao života. Pošto u tome nije uspeo, Šotra se u drugoj polovini devedesetih godina okrenuo nečemu što će od njega napraviti srpskog Kopolu/Šopolu - lakim komadima. Sasvim na državnom kursu, čije geslo glasi „lepotom protiv grubosti“, „pravom umetnošću protiv politikantstva“, Šotra je do danas uradio čitav niz televizijskih ostvarenja, melodrama i malograđanskih limunada. Od 1998. kada je uoči sukoba na Kosovu i NATO udara ekranizovao Vitezovićevo Lajanje na zvezde, Šotra se posvetio kreiranju novog srpskog identiteta. Pravdajući se da ga zanima samo rad sa „ljudskim materijalom“ ali ne i politika (dok je taj „ljudski materijal“ upravo on sa svojim saputnicima u srpskoj kulturi i politici „samleo“ tokom osamdesetih godina), Šotra se okrenuo dalekoj prošlosti i sentimentu: Zoni Zamfirovoj, Ivkovoj slavi, opusu MirJam. Pokušavajući da uradi ono što je Momo Kapor činio sa kajmakom i čvarcima, Šotra je otišao još dalje u rekonstrukciji srpskog identiteta, proizvodeći jednu lažnu sliku o društvu koje nikada u tom obliku nije ni postojalo.