PAVKOVIĆ, Vasa (Pančevo, 3.2.1953), izuzetno dobar čovek, osamdesetih postmodernistički panglos, devedesetih krupni obrtnik paraknjiževnog užasa, tokom dvehiljaditih – lice sa plaćenih oglasa u NIN-u i promoter svega što se dobro plaća. Školovao se u Pančevu i Beogradu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu, gde je 1979. odbranio magistarski rad sa temom „Rečnik poezije Milana Rakića“, inače pesnika za kog je Miodrag Pavlović svojevremeno napisao da se odlikuje izrazitom verbalnom nemaštovitošću. Ako se pritom uzme i Rakićev veoma skroman opus, ne čudi zbog čega se mlađahni magistar odlučio za popis njegovog leksičkog inventara. Pavković je krajem sedamdesetih počeo da radi u Institutu za srpski jezik u Beogradu, gde je ostao da današnjih dana kao predani radnik na Rečniku SANU. Tokom Miloševićeve vladavine, radio je na 16. tomu ovog rečnika. Nije se moglo brže. Od 1981. (kada mu izlazi prva pesnička zbirka Kaleidoskop) do danas, napisao je preko četrdeset knjiga različitih žanrova i vrsta. Sa mlađim kolegom dr Mihajlom Pantićem priredio je nekoliko knjiga, od kojih je najvažnija kritičko-poetska hrestomatija Šum Vavilona (1988). Zanimljiv je i njegov rad na priređivanju nekih zaboravljenih književnika kao što je Hajim S. Davičo. Pavkovićev pesnički i pripovedački opus je vanserijski slab dok je korpus kritičkih tekstova nepregledan i jednog dana će poslužiti kao izuzetno važna građa za istraživanje propasti srpske kritičke scene. Njegovi trudovi su višestruko nagrađivani. Možda bi imao i više nagrada da sam nije sedeo u najrazličitijim žirijima: NIN-ove nagrade (1990, 1991), kao i nagrada „Milan Rakić“, „Vasko Popa“, „Branko Miljković“, te Nagrade salona stripa itd. Kao urednik, Pavković je promenio mnogo izdavačkih kuća i redakcija, od Književne reči,
Sveski, Književnosti, Književnog glasnika do Kvartala i ostalih književnih pomagala za uspon osrednjosti. Bio je dugogodišnji urednik edicije Prva knjiga Matice srpske, a zvezdane trenutke je doživeo radeći u Narodnoj knjizi za velikog gazdu Milička Mijovića (bivšeg magacionera BIGZ-a), za koga je uradio najprljavije književne poslove u svojoj karijeri. Dovršio je projekat kloniranja Milorada Pavića u delu Gorana Petrovića, preporučivao je svaki otpad sa izdavačke trake ove kuće, a jedno vreme je Ljiljanu Habjanović Đurović pratio na turnejama. Kada su ga pitali zašto to čini, pitijski je odogovorio: „A da li ste vi nekada sreli nekog srpskog pisca koji ima ličnog šofera?“ Centar za stvaralaštvo mladih je u tome prepoznao veliku mudrost, pa ga je angažovao za svoje edukativne programe. Peščanik ga je zvao u goste. Samizdat B92 ga je pitao za preporuke. Da bi podigao prodaju narodnjačkih knjiga, Pavković je objavio antisemitski pamflet Nebojše Vasovića (Lažni car Šćepan Kiš, 2004, 2005), navodeći da je „vreme da se o Kišu počne pisati na razne načine i da zna mnogo pametnih ljudi koji misle poput Vasovića“. U razgovoru za Glas javnosti, objasnio je kako se to dogodilo. Navodno, Vasović ga je sreo u kafani Kod konja, gde je usledio kratki dramolet: Da li si video moju knjigu protiv Kundere? – Jesam. – Da li ti se sviđa? – Sviđa mi se. – Imam i knjigu protiv Kiša, ali ti ne bi smeo da je objaviš! (– Ma ko ne sme, sunce li ti...) Ova arhetipska situacija Pavkovićevog (po)imanja muda vraća nas na Kišovu konstataciju da su „muda, uz to, nacionalni pečat, rasni žig; ostali narodi imaju sreću, tradiciju, erudiciju, istoriju, ratio, ali muda su samo naša i jedina“. Danas Pavković piše kritiku tamo gde i priliči njegovoj (književnoj) potenciji, u Pečatu: Listu slobodne Srbije. Urednik je u Alnariju.