NOGO, Rajko Petrov (Kalinovik, 13. 5. 1945; starinom od Kuča), režimski pesnik, glasnogovornik rata. Studirao je književnost u Sarajevu, gde je proveo „bolji deo svog života“, a magistrirao na beogradskom Filološkom fakultetu, uz svesrdnu pomoć dr Svetozara Koljevića koji mu je, kako tvrde časni svedoci, napisao dobar deo studije o poeziji Skendera Kulenovića. Kao provereni kadar, bio je urednik u sarajevskoj izdavačkoj kući „Veselin Masleša“ a potom, od 1982, urednik u BIGZ-u, koji je pretvorio u glavno nacionalističko uporište hercegovačkih književnih delatnika. Od neznatnog sukoba sa policijom, koji je sam isprovocirao uskraćujući svoju legitimaciju na uvid uniformisanom licu, iskonstruisao je svoj sukob sa Partijom i progon iz Bosne. Uvek se priklanjao glavnim centrima političke moći ma gde da se nalazio. Časni svedoci ga pamte kako po dolasku u Beograd, na Kolarcu brani Rakitićeve kič stihove. Pamte ga i kako „na Dan mladosti, na punom stadionu, recituje u rubaški J. B. Titu svoju pesmu kao uzorni Titov omladinac“. Već tih godina se mogla prepoznati njegova buduća specijalnost: obračun sa muslimanskim življem u Bosni. Porast njegovog nacionalizma išao je u etapama. Najpre je, družeći se sa Sidranom, postavljao pitanja kao što je „Zar se nacija može temeljiti na nacionalnom izdajstvu“, da bi potom počeo da operiše političkim glosarom stratišta, jama, ustaša i grobova u svakom smislu. Njegov književni nacionalizam proističe iz mitopoetski maskirane slovenske izopštenosti iz civilizacijskih procesa (kao i u pesmama R. Karadžića, uostalom) i potrebe za osvetom. O tome najbolje svedoči pesma „Nadiremo skitski“. Od početka rata u Bosni bio je na strani svog dugogodišnjeg prijatelja Karadžića, lirski kuražeći njegovu baražnu paljbu na opsednute gradove. Bio je senator RS. Na TV Politika je u julu 1994. izjavio: „Zar se naši neprijatelji ne boje naše krvi neizmirene. Mi moramo pokusati svoju porciju krvi“, što je njegov harizmatični general ispunio godinu dana kasnije u Srebrenici. Nogo se zalagao i za „oružano slamanje hrvatskog fašizma“ ali je prethodno svog starijeg sina, koristeći političke veze, trajno oslobodio vojske. Sinove je potom ispratio u inostranstvo i nastavio nesmetano da se zalaže za ratnu opciju. Kao proslavljeni pesnik nacionalizma, održao je govor u Marićevića jaruzi, februara 2004, na proslavi 200 godina moderne srpske države. Tom prilikom je istakao da „narod nije talac, već jatak dvojice naših skrivenih knezova“. Sada mu je ostao još jedan knez, ali Nogo ima još mnogo energije. Iako je penzioner nacionale u Srbiji, u RS je još uvek u stalnom radnom odnosu, i to na Filozofskom fakultetu Istočno Sarajevo, gde ga je pokojni prof. Novica Petković zaposlio kao svog vremešnog asistenta. Nogo je aktivan i u političkom tribinskom životu Srbije. Učesnik je mnogobrojnih radikalskih naučnih skupova, na kojima brani Šešeljevo viteštvo i prozorljivost. Napisao je petnaestak pesničkih knjiga i dobitnik je gotovo svih nagrada za poeziju, izuzev Nagrade „Biljana Jovanović“. Pisao je i pesme za decu. Uvršten je u studijske programe književnosti, a na Palama verovatno predaje samog sebe. Njegovi hroničari procenjuju „da je u Nogi četnik pojeo pjesnika, a Srbin čovjeka“, dok njegov pesnički opus karakterišu kao „politički žurnalizam u stihu za danas i za ovde“.