MRAZ, Deda (Božić Bata, Djed Božićnjak, Sinterklaas, Santa Claus, Дед Мороз, Mikulás...). Pod ničim izazvanom optužbom da je Koka-kolin plaćenik, Deda Mraz je započeo svoju karijeru još u davnim paganskim vremenima. Postoje brojne paralele iz germanske mitologije između Deda Mraza i Odina koji se često predstavlja kao starac sa dugom belom bradom i šeširom, na konju prelazi ogromne udaljenosti i nosi džak u koji hvata neposlušnu decu. Ona su nekada ostavljala čizme napunjene povrćem pored dimnjaka kao hranu za Odinovog konja Sleipnira, a Odin bi ih onda nagradio zamenjujući hranu za poklone i slatkiše. Prethrišćansko poreklo imaju i drugi običaji kao što su pečenje ćurke i kićenje jelke. Ideološki i religijski podoban lik, Deda Mraz postaje kada se, posle hristijanizacije, ova tradicija vezuje za Santa Clausa, svetog Nikolu, zaštitnika, osim polovine Srba, mornara i prostitutki, i dece, kojima je po predanju, u prolazu, velikodušno ubacivao poklone kroz prozor, dok kićenje jelke postaje simbol Bogomladenca Hrista. Po nekima, naš ekvivalent ove tradicije karakteristične za Nemačku, Belgiju i Holandiju, bilo bi darivanje dece za Materice i Oce kao predbožićne praznike. No, za razliku od protestantske etike dužnosti i rada gde se deca nagrađuju po zasluzi, na osnovu postignutih rezultata u minuloj godini, kod nas su deca nagrađivana ako uspeju da krišom vežu svoje roditelje (tradicija nije predviđala telefonsku liniju za roditelje žrtve nasilja u porodici). Santa Claus gubi svoje hrišćansko obeležje u Americi, gde ovu tradiciju donose holandski doseljenici u XVII veku, kupivši indijanski Manhattan koji postaje deo svete Holandske kolonije New Amsterdam koju će Anglosaksonci preimenovati u New York. Konačnoj desakralizaciji i komercijalizaciji lika svetitelja kumovaće kompanija za proizvodnju obojene i zašećerene vode iz Atlante. Njen dizajner, Hedon Sandblom, za potrebe Koka-koline reklamnu kampanje 1931. godine kodifikuje sadašnji izgled Deda Mraza.
Nema pouzdanog odgovora na pitanje otkud i otkad Deda Mraz među Srbima. Pominjana germanska tradicija nije zabeležena u našoj, inače bogatoj etnografskoj praksi. Po svemu sudeći, Deda Mraz bi mogao biti ideološki uvezen od Sovjeta, koji su u komunizmu svoju tradiciju Božića i svetog Nikole dosledno desakralizovali, a naši levičari je prihvatili. Ni Božić Bata, navodni prethodnik i izvorni domaći hrišćanski pandan Deda Mraza, nije ništa manje zagonetan i kontroverzan. Pošto ni o njemu nema etnografskih podataka, izgleda da je i on zapravo mistifikacija, naknadno personifikovan lik iz starih božićnih pesama (Božić, Božić bata, nosi kitu zlata, da pozlati vrata i svu kuću do krova - ovde „bata“ nije imenica, nego prezent glagola „batati“, što znači „stupati, koračati“). Iako se, dakle, u liku Deda Mraza spaja najrazličitija tradicija, njega se danas odriču mnogi. Puritanci i rimokatolici ga odbacuju kao vulgarnu zloupotrebu hrišćanske tradicije u komercijalne svrhe, pa su zbog svega ovoga katoličke crkve širom sveta zabranile spominjanje Deda Mraza u širim verničkim krugovima. Nekima, međutim, on predstavlja smetnju upravo kao hrišćanski simbol, pa je, zbog sve veće muslimanske populacije, St. Nick proteran iz austrijskih vrtića. No, čak ni pod ideološki neutralnim imenom, Deda Mraz više nije siguran, pa je prošle godine u nekim sarajevskim ustanovama zabranjena novogodišnja proslava i dodela paketića deci. U nekim muslimanskim zemljama, Santa se zadržao kao posledica misionarskog delovanja u kolonijama, pa se Božić slavi u raznim delovima Indonezije (koja je, inače, najbrojnija muslimanska zemlja na svetu), a novogodišnje proslave, bez izražene religiozne podloge, postoje i u drugim islamskim državama.