MILANOVIĆ, Dragoljub (Blace, 1948), partijski aparatčik, „medijski general“, predstavnik književnog talasa crnih univerziteta posle 2000. Školovao se u Prištini, gde je zatim studirao književnost. Novinarstvom je počeo da se bavi tokom studija, zaposlivši se u Televiziji Priština. Potom je postao dopisnik Politike ekspres. Kao novinar se nije isticao. Pisao je malo, istraživao još manje. Po prelasku u Beograd, postao je član redakcije Ekspresa. Nakon Osme sednice izabran je za izvršnog sekretara SK Srbije, zadužen za informisanje. U „reformiskim“ udarima Milorada Vučelića, došao je na mesto smenjenog Krste Bjelića, urednik informativnog programa na državnoj televiziji. Svoju novinarsku karijeru je završio kao „medijski general“ koji je 23. aprila 1999. po nalogu više komande žrtvovao 16 radnika RTS-a u vreme NATObombardovanja. Milanović je uhapšen nakon petooktobarskog prevrata, kada je spasen linča. Umesto poštenog suđenja, tada je počela prava epopeja, u kojoj su suspendovane gotovo sve ingerencije pravne države, a čitava istraga je prebačena na vaninstitucionalne subjekte: porodice žrtava, novinare, i časne svedoke. Događaji koji su usledili mogli su samo da potvrde da je država nemoćna pred ovim slučajem. Milanoviću je ukinut pritvor tačno na dvogodišnjicu bombardovanja RTS-a. Međutim, Vrhovni sud Srbije je procenio da i dalje postoji opasnost od bekstva, zbog čega je, dva meseca kasnije, odlučeno da on bude vraćen u pritvor. Milanović se tada dobrovoljno vratio u pritvor 5. juna 2001. Konačno, posle devetomesečnog suđenja, 21. juna 2002, Milanović je osuđen na 10 godina zatvora. Utvrđeno je da je on prekršio pravilnik državne televizije i naredbu Saveznog ministarstva odbrane koji su, između ostalog, predviđali izmeštanje ljudi i opreme iz zgrade u Aberdarevoj ulici u studio u Košutnjaku. Po ko zna koji put, Milanović je demonstrirao snagu svog političkog zaleđa. Naime, odlukom sudskog veća, kojem je predsedavala sudija Radmila Dragićević-Dićić, dopušteno mu je da ostane na slobodi do pravosnažnosti presude. Milanović, međutim, odlazi na more da se „malo odmori“. U javnosti kruže spekulacije da je pobegao u Rusiju. Milanović je uhapšen u operaciji „Sablja“, početkom aprila iste godine, pošto su njegovu tačnu lokaciju u Crnoj Gori (12 km od Bara, mesto Bijela Brda) odali uhapšeni članovi zemunskog klana. Policija je tom prilikom ustanovila da se Milanović zbližio sa pripadnicima ovog klana u vreme Šešeljeve kampanje za predsednika Srbije. Tom prilikom je Milanović bio u takozvanom kreativnom štabu radikala. Odmah po prebacivanju u paviljom br. VII požarevačke Zabele, otpočelo je njegovo privilegovano „izdržavanje“ kazne. Upavnik zatvora Žarko Kovrlija naredio je probijanje zida sedmog paviljona, kako bi se Milanoviću omogućio nesmetani odlazak u upravnu zgradu, bez sretanja sa ostalim osuđenicima, kao i primanje poseta u kancelariji upravnika ili njegovog zamenika, čije je telefone nesmetano koristio. Zbog obelodanjivanja ovih činjenica, smenjena su dvojica radnika Zabele. Ministar pravde Zoran Stojković je tom prilikom izjavio da on ne može da utiče na sudsku vlast. Očigledno je da politička karma Dragoljuba Milanovića još nije ugašena i da u aktuelnim pregovorima oko formiranja vlade opet zadobija važan status. Milanović, međutim, uživa kao „slobodnjak“, piše poeziju umišljajući da je Kavafi. Knjigu pod naslovom Tamne pesme objavio je 2006. kod Slobodana Mašića. Iste godine se pojavila i knjiga Tišina u Aberdarevoj novinara Zorana Janića. Radi se o nezaobilaznom dokumentu kojim se potvrđuje istina o odgovornosti „medijskog generala“ i njegovih nalogodavaca u slučaju pogibije radnika RTS-a.