LJUŠIĆ, Radoš (Istok, 22. 11. 1949), istoričar-devetnaestovekovac, političar-narodnjak. Bog i batina na Katedri za nacionalnu istoriju novog veka, funkcioner DSS, direktor Zavoda za udžbenike. Hagiograf srpskih vladara. Doktorirao je 1984. na temi „Kneževina Srbija (1830-1839)“ i time se ustoličio kao neprikosnoveni autoritet u proizvodnji mainstream istoriografske nacionalne naracije XIX veka. Njegova bibliografija je teška preko četiri stotine jedinica. Epicentar svih njegovih interesovanja predstavljaju dva istorijska događaja, Prvi i Drugi srpski ustanak (koje on sažima u jedan i ljuti se kad ih neko razdvaja), kao i jedan dokument - Načertanije Ilije Garašanina. Danas se dr Ljušić tobože žali što se nije bavio istorijom Kosova i Metohije, ali sam priznaje da mu je mesto na Filozofskom fakultetu bilo milije od Instituta za istoriju, gde je to jedino mogao da radi. Tokom devedesetih je poput ostatka DSS poslenika ćutao i čuvao svoju poziciju na fakultetu, praveći povremeno iskorake u vidu podrške ultradesničarskim organizacijama. Tako je postao patron udruženja studenata „Sveti Justin Filosof“, koje okuplja konzervativnu akademsku omladinu (dr Ljušiću su se učinili kao „dobri momci“). Ta organizacija je u bliskim vezama sa neoljotićevskim Otačastvenim pokretom „Obraz“, čiji je slogan bio: „Ako si Srbin, piši ćirilicom“. Da je zaista i ideološki participirao, dr Ljušić je pokazao i performansom spektakularnog hapšenja svog prethodnika Radoslava Petkovića, bivšeg direktora Zavoda, kao i potonjom akcijom ćirilizacije svih udžbenika u produkciji ovog preduzeća. Učestvovao je na paraformacijskoj proslavi dvestogodišnjice moderne srpske države, tj. na Sretenjskoj duhovnoj akademiji 2004, koju je u Domu sindikata organizovao Srpski sabor „Dveri“. Dr Ljušić je pod sloganom „Su čim ćemo izić pred Karađorđa?“ izrekao oštru osudu zvaničnog koncepta proslave ustanka, kao i Živkovićeve podaničke vlade koja ga je odobrila. Takođe, pokazao je nerazumevanje za prigodnu predstavu Skela Gorana Petrovića, koja paradoksalno nije odstupila ni za milimetar od Ljušićevog viđenja nacionalne prošlosti. On je tom prilikom samo dorekao ono što Petrović nije smeo eksplicitno da kaže (mada je sadržano u njegovoj imanentnoj poetici), a to je nacionalni cilj (po uzoru na Karađorđa i svetog Petra Cetinjskog) po kome bi srpska država trebalo da obuhvati tri zemlje: Srbiju, Crnu Goru i BiH. Dr Ljušić se najviše boji antisrpske zavere. Na pitanje novinara NIN-a šta bi uradio kada bi dobio apsolutnu vlast u Srbiji na jedan dan, odgovorio je da bi najpre uklonio nevladine organizacije koje su radile protiv Srbije i srpskog naroda a potom obdario one koje su se bavile isključivo humanitarnim radom. Kada su se 2006. u izdanju Centra za demokratiju i pomirenje pojavile 4 istorijske čitanke balkanskih zemalja, čiji su autori 60 istoričara iz 11 zemalja jugoistočne Evrope, dr Ljušić ih je okarakterisao kao „antisrpske“ i zatražio od prosvetnih vlasti da ih izbace iz nastavnog programa. U televizijskim nastupima često psuje, a u nedostatku argumenata poseže za govorom mržnje.
Pored udžbenika koji se bave temom srpskog identiteta i dinastičkog glamura, dr Ljušić se istakao i kao pisac istorijske metafikcije (Ljubavi srpskih vladara i političara; čak četiri izdanja), postmodernog žanra par excellence.
Kod dr Ljušića, sve se vrti oko Führera. Omiljena reč mu je „vožd“. Ne voli seriju Crni Gruja jer desakralizuje lik Vožda. Kao kandidat DSS-a, pred izbore, predlagao je da prva sednica budućeg parlamenta bude održana u Orašcu na Sretenje, gde bi se izabrao vožd.