KILIBARDA, dr Novak (Banjani, 7.1.1937), istinski ljubitelj moći. Doktorirao je na Beogradskom univerzitetu. Još kao student se javio u kampanji protiv crnog talasa, pišući na stranicama NIN-a protiv nesocijalističke reprezentacije stvarnosti na filmu. Nakon studija, radio je u Višegradskoj gimnaziji, zatim na Pedagoškoj akademiji u Nikšiću da bi potom prešao na Univerzitet Crne Gore. U vreme antibirokratske revolucije, pružio je podršku mladom dvojcu, Momiru Bulatoviću i Milu Đukanoviću u rušenju stare vlasti. Na dan Sv. Vasilija Ostroškog, 12. maja 1990. osnovao je Narodnu stranku (supervizor stranke bio je mitropolit Amfilohije Radović) na čijem čelu je ostao sve do 2000. godine, kada se setio da je tu stranku osnovala zapravo Služba državne bezbednosti. Kao spiritus movens srpskog nacionalističkog projekta na tlu Crne Gore, dr Kilibarda je učestvovao u podizanju šovinističke klime, nastupajući na mitinzima, zajedno sa Radovanom Karadžićem. Iako danas poriče da je ikada držao zapaljive govore, svedoci navode da je posle njegovih veličanja Karadžića i Martića, na mitingu pred crkvom Svetog Đorđa ispod Gorice, masa skandirala u glas: „Ko je drugi, ja sam prvi da pijemo turske krvi!“ Marko Vešović ga zove crnogorskim Šešeljem, a Mirko Kovač „prevrtljivim čovekom s kojim se ni u crkvu ne ide“. Ranih devedesetih godina, na meti mu je bila muslimanska manjina, mada nije zaostajao ni u akcijama na dubrovačkom ratištu, gde je sa svojim stranačkim funkcionerima osnivao Dubrovačku Republiku (trebalo je da liči na „savremeni jadranski Hong Kong gdje bismo ostavljali pare, trgovali i vodili ljubav“). Kilibardina NS bila je 1992. najjača stranka posle DPS i baš kao i Šešeljeva SRS predstavljala je protezu parlamentarne demokratije. Politički put dr Kilibarde, ali ne i razvoj, kretao se od tvrdog nacionalizma, preko kursa „srpske prepoznatljivosti“, koji je nakon formiranja koalicije Narodna sloga 1996. sa Liberalima Slavka Perovića, počeo da skreće ka đukanovićevskoj perestrojci. Godinu dana kasnije, prilikom previranja u DPS-u, dr Kilibarda je podržao Đukanovića, otvarajući sebi nove političke mogućnosti. Nakon stupanja u koaliciju sa DPS Da živimo bolje, Kilibarda je postao potpredsednik Vlade CG. Na tom mestu je ostao sve do februara 2000, kada je u jednom danu presvukao nekoliko odela: odrekao se liderstva u NS, dao ostavku na mesto potpredsednika Vlade i postao prvi šef Trgovinsko-informativne misije CG u Sarajevu. Kao diplomata, dr Kilibarda se pojavio 11. jula 2001. na komemoraciji u Potočarima gde je, kako je izjavio za BH Dane, „imitirao Vilija Branta“, zaboravljajući očigledno da je Brant u Nemačku ušao kao saveznički vojnik na kraju rata, a ne kao pozni konvertit iz SS-a. U istom intervjuu, dr Kilibarda je govorio i o ulozi Njegoševog dela u sprovođenju genocida, takođe zaboravljajući da je on sam kao stručnjak za usmenu epiku i, dakako, za Njegoša, tumačenje Gorskog vijenca podigao na nivo političkog programa. To ga je vodilo i kada je u žiriju za NIN-ovu nagradu (1990) svoj glas dao Vaznesenju Vojislava Lubarde, u kome je video nastavljača ideja, koje je sam zastupao. Danas je dr Kilibarda ugledni akademik DANU, stručnjak za jezičku politiku pre svega. Podgoričkom novinaru Slavoljubu Šćekiću, izdiktirao je u pero svoju ispovest (Ispovijesti o deceniji koja je promijenila lice Crne Gore, 2001). Umesto suočavanja sa počinjenim zlom, dr Kilibarda je tom prilikom pokušao da očisti svoju biografiju od sopstvene političke odgovornosti, žaleći se kako ga je, eto, slučajno zapalo da se druži sa najgorima. Dr Kilibarda je nosilac Ordena Njegoša, kojim ga je odlikovao Radovan Karadžić i Zlatne medalje časti koju je dobio od Bibliografskog instituta SAD, povodom dva milenijuma hrišćanstva.