JOVANOVIĆ DANILOV, Dragan (Požega, 7.11.1960), paradigmatični predstavnik pevanja i (ne)mišljenja Miloševićevog doba. Srpski Rembo, teolog lepote devedesetih, integralistički slatkopojac. Pokušavao je da studira prava i istoriju umetnosti na Beogradskom univerzitetu ali je ubrzo shvatio da se od toga ne živi. Pojavio se kao kometa na izrazito srpskom pesničkom nebu početkom devedesetih, štrikajući svoju jevanđeosku pesničku objavu (Euharistija, 1990). Pesnici i kritičari poezije starije generacije, Ljubomir Simović, Midorag Pavlović i Ivan V. Lalić, dočekali su ga oberučke, prepoznajući u njemu „dionizijski glas nemale snage i ambicija“. Danilov je neka vrsta Gorana Petrovića u poeziji. Na isti način su vezani za srednjovekovlje, toržestveni rečnik, blagougodije besmisla i akademsku podršku iz Beograda. Ono što je za Petrovićev opus Opsada crkve svetog Spasa to je za Danilova poetska trilogija Kuća Bahove muzike (1993, 1994, 1995). Sâm Danilov ističe uživanje u neznanju (a samim tim i u neodgovornosti) kao svoj pesnički kredo. Njegov manir prepoznaje se u obilatom citiranju najvećih pesničkih imena od Helderlina do Brodskog, dok mu je uža specijalnost gomilanje spojeva srednjovekovne i savremene leksike (npr. hagiografije i strukture itd.), kojim se osim banalnosti ne postiže ništa. Danilova je, tokom devedesetih, pesnička imaginacija vodila kroz pustoš kiča, nastanjenu iluminatima, dijademama, labudovima, skerletom i ostalim rekvizitima palanačkog pozorišta. Možda je to bilo presudno da ga kao najzanimljiviju pesničku pojavu, u ratom zanetoj Srbiji, izdvoje Dragoslav Bokan i Sonja Karadžić u svom militarističko-mističkom glasilu Naše ideje (1993), za koje se pesnik slikao sa sokolom, po uzoru na srednjovekovne vitezove i pesnike. Da je Danilov ostao trajni Bokanov izbor pokazuje i njegovo posebno mesto u redizajniranoj seriji Naših ideja, tj. Lepoj Srbiji (časopisu za geopoetiku, istraživanje tradicije i kulturu življenja). Danilov je kao štićenik Čedomira Mirkovića bio uglavnom vezan za Prosvetu, gde je objavio većinu svojih knjiga, pesničkih i proznih. Nakon pada Miloševića, priklonio se Koštuničinoj strani i dok je njegov lider formirao paraformacije vlasti u senci, on se šetao Požegom kao direktor tamošnje biblioteke u senci, iz koje je izašao posle 2003. Dobitnik je gotovo svih nagrada za poeziju, slavljen kao jedan od najvažnijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka. Omiljen je kod intelektualaca patriota i militaristički raspoloženih vernika. Njegova poezija je zastupljena u Crnom cvetniku (1999-2009) koji je priredio Vladimir Dimitrijević, povodom desetogodišnjice od NATO intervencije. Ukupna ocena njegovog pesničkog rada mogla bi se sažeti u jednom njegovom stihu, koji autopoetički najbolje osvetljava domete ove poezije, a on glasi: „Pokisla je pirgava kokoš smisla.” Nakon objavljivanja Sabranih dela Miodraga Stanisavljevića (2006), Dragan Jovanović Danilov, oličenje svega što je Stanisavljević kritikovao u srpskoj kulturi, organizovao je promociju njegovog opusa u Požegi, poredići ga tom prilikom sa traktorom koji je vukao plug sa više brazdi. Danilov se pored poezije zanima i likovnom kritikom, organizuje izložbe kako u svom rodnom gradu tako i u Drvengradu, u galeriji „Macola”.