JEVRIĆ, Nebojša (Bijelo Polje, 1959), militantni postmodernista, apsolutni bulatovićevac (Miodragov učenik, Momirov ratnik). U književnost je ušao 1981. objavivši knjigu proze Crni kofer u znamenitoj ediciji Pegaz. Iz tog Pandorinog „kofera“ se potom razvio ratni izveštač i huškač, dugogodišnji reporter Duge i Vojske Krajine. Jevrić je u Dugi „pekao“ zanat sa zvezdama srpskog žurnalizma i Chick lit-a: Ljiljanom Habjanović-Đurović, Mirjanom Bobić--Mojsilović, Vanjom Bulićem, Duškom Jovanić i drugima. Na stranicama tog magazina, Jevrić je razvio osobeni stil anegdotskog skaza sa nadrealnim elementima „smeha nad grobovima“. Iako je književnu karijeru otpočeo kao pisac koji se nije mogao svrstati u „mladu srpsku prozu“, tokom ratova devedesetih je postao možda najveći baštinik pavićevske poetike iz faze Hazarskog rečnika. Igrajući se sa ratom, Jevrić je pomešao stvarnost i fikciju, „cinkareći“ jednog Bulatovićevog junaka (Gruban Malić) kao ratnog zločinca, da bi se to ime potom našlo na haškoj listi optuženika. Tako je nastala i njegova knjiga Heroj na magarcu putuje u Hag (1998). Sprdajući se sa raketiranjem Dubrovnika, Jevrić je proturao informaciju da se grad „bombarduje iz kanadera žitkom kakom“. Po toj vrsti manipulacije, postao je neka ratna preteča mirnodopskih igrarija Ilegalnih poslastičara. No recepcija njegove literature nikada nije zanemarena. O njemu su se izjašnjavali mnogi. Mirjana Bobić-Mojsilović ga je ranih devedesetih prozvala „srpskim Hemingvejem“, Ljiljana Šop ga je okarakterisala kao pisca koji „ne zna da misli, ali zna da piše“, dok ga je Mihajlo Pantić strpao u isti koš sa piscem Nenadom Veličkovićem, označivši ih kao ratne insajdere. Zaista, Nebojša Jevrić je jedan od najvećih insajdera rata na tlu bivše Jugoslavije. Za vreme crnogorske ofanzive u Konavlima, Jevrić je u društvu „gorskih vukova“ upao u vilu Tereze Kesovije, gde se slikao u bazenu, okićen intimnim rubljem pevačice. Momira Bulatovića je propitivao da li zna da gusla. U Kninu je pokušao da napravi snimak Frenkija Simatovića zbog čega mu je ovaj zapretio smrću. Baš u vreme otmice muslimana u Štrpcima, Jevrić se po nalogu svoje redakcije našao u Višegradu, zbog čega je 1997. saslušan kao svedok na suđenju Nebojši Ranisavljeviću iz Despotovca. Veliki je poklonik Ratka Mladića i Radovana Karadžića, koje smatra simbolima, te stoga neuhvatljivim („Kad sudbina nečija stigne do gusala, njemu je zagarantovan dug vek u ovom narodu. Gusle su starije od interneta, pominju se još u Bibliji.“). Svoju ratnu postmodernu ofanzivu nastavio je i tokom bombardovanja 1999. Na portalu www.rastko.org.yu objavio je prozu Kokošinji rat. Svojim kolumnama je obogatio crni spektar srpske štampe, od NIN-a, preko Glasa javnosti do Kurira i Pravde. Dve omiljene sintagme, koje sažimaju filozofiju Jevrićevog žurnalizma su „Na licu mesta“ i „Ne pucaj, brate“. Jevrić je o sebi ispleo niz anegdota, kao i priču da je u rat otišao
autostopom, da je slučajno tom prilikom naleteo na Karadžića, te da je slučajno prisustvovao partiji šaha između Mladića i Filipa Moriona. Ovaj niz slučajnosti Jevrićevo novinarstvo pretvara u tabloidni trač, koji i dan danas funkcioniše kao respektabilno novinarstvo u jednom delu naše javnosti. S druge strane, insistiranje na pripovedačkoj veštini, koju je „učio od same Smrti u ratu“, predstavljalo je sumanuti projekat dostizanja pisca Crvenog petla. Budući lišen svake humanosti, Jevrićev smrtopis ostaće kao paradigma književne devijacije u srpskoj književnosti Miloševićevog doba.