JERKOV, dr Aleksandar (Beograd, 1960), srbijanski profesor Univerziteta, nekada „direktor srpske književnosti“, danas samo njen službenik. Školovao se u Beogradu. Sve akademske radnje obavio je na Filološkom fakultetu gde od kraja osamdesetih i radi. Pre 17 godina zakleo se na autorski celibat, što dosledno poštuje do današnjih dana. Sklon da uređuje, priređuje, savetuje, žirira, presuđuje, ali ne i da objavljuje. Za njegove rane, formativne godine, bitne su dve stvari: s jedne strane načitanost i velika ambicija da se na književnoj sceni institucionalno etablira, dok s druge strane pokazuje izraziti konformizam oličen u bliskosti s vlašću, koju su tih godina predstavljali Mirjana Marković i njen univerzitetski kružok mladih marksista (kasnije JUL-ovska oligarhija). Blizina ovom kružoku, mladom Jerkovu omogućila je zvezdani period u životu: od inauguracije tzv. mlade srpske proze u časopisu Republika 1984, preko Fulbrajtove stipendije 1985/1986, te uredničkog nameštenja u Studentu, glodura u Vidicima (zajedno sa mladim marksistom Željkom Simićem) i Prosveti do dobijanja mesta asistenta na Odseku za jugoslovenske književnosti. Inače, glavni kandidat za to mesto bio je u to vreme prof. dr Milivoj Srebro, kritičar i urednik Književne kritike, koji je izgubivši utakmicu od mladih marksista bio prinuđen da spakuje kofere i ode u Bordo, gde danas radi kao profesor slavistike. Iako je, u teorijskom smislu, Aleksandar Jerkov tada bio na liotarovskim pozicijama, to mu nije smetalo da u SKZ-u objavi Antologiju srpske proze postmodernog doba (1992), što je bio pravi presedan, budući da su ćosićevskom Zadrugom decenijama već vladala trstenička filozofska načela (Blut und Boden). To je, međutim, ujedno i početak kraja podrške Mirjane Marković i njenog kružoka. Školske 1992/1993, karadžićevska struja na beogradskom Filološkom fakultetu (predvođena prof. dr Novicom Petkovićem) počinje da suzbija njegov uticaj. Videvši šta se događa sa zločinačkom politikom njegovih mentora, dr Jerkov pokušava da balansira između tobožnje nezavisnosti i postmodernističke lakoće življenja u Srbiji devedesetih. Kao tumač i kritičar, vezuje se za Pavićevu paradigmu i pokušava da objasni svetu kako je on lično izumeo Pavića, Kiša i Pekića. Nemajući previše ideja, a ni moralne odgovornosti, on nastoji da tzv. leksikografski model implementira kao dominantno književno pismo devedesetih. Tako Goran Petrović i D.J. Danilov postaju čuvari vatre, koja se u njihovoj literaturi pretvorila u prah i pepeo. Krajem devedesetih odbija da govori na promociji knjige svoje nekadašnje mentorke Mirjane Marković. Počinje da piše kritiku za nedeljnik Vreme, dosledno trasirajući postpavićevsku literaturu besmisla. Nakon bombardovanja 1999, stopira izlaženje jednog kritičkog teksta pod naslovom „Goran Petrović – pripadnik oružanih snaga“, obrazlažući da se o književnosti može pisati pre svega imajući u vidu šta je u njoj dobro i u kakvom je dosluhu sa tradicijom. Prema ženskom pismu pokazuje visok stepen animoziteta. Sve to će dr Jerkova tokom dvehiljaditih približiti pozicijama najrigidnijih nacionalista, koje će on nastojati da brani bajatim teorijama, ubeđujući nas da su Miro Vuksanović i Radovan Beli Marković naši književni svetionici. U kulturno-istorijskom smislu, njegovo razumevanje savremene literature u postratnom periodu podudariće se sa Ćosićevim, Ekmečićevim i Krestićevim konceptom (Srpski duhovni prostor, 2005). Stoga ne treba da čudi njegov povratak u žižu, i to preko (Ćosićeve) „humanističke“ grupe P70, koja ga je angažovala kao PR menadžera. Svetislav Basara ga karakteriše kao „književnu, političku i estetsku prostitutku“. Pitamo se zašto...