MAŠINA ZA RAĐANJE
Reаkcijа nа tekstove Katarine Đorđević, objаvljene u Politici: „U Beogrаdu skoro polovinа tridesetogodišnjаkinjа nemа dete“ (6.12.2014) i „Dа li imаte dete?“ (9.12.2014)
Imam troje dece. Ipak se ne slažem.
Ja sam visokoobrazovana žena starosti između 30 i 35 godina i odazivam se na reč „mama“; štaviše, ja sam žena sa doktoratom koja ima troje dece. Time sam odgovorila na pitanje koje autorka dva teksta nedavno objavljena u „Politici“ postavlja onima koji se, tobože, sa njenim stavovima ne slažu iz nekakvih ličnih nesigurnosti i, valjda, stekla pravo da se sa njima ne složim – kategorički.
Imam troje dece jer sam od poslodavca na vesti o svakoj trudnoći dobila samo čestitke, naknada za porodiljsko odsustvo mi je redovno pristizala, a po njegovom isteku sam bila više nego dobrodošla nazad. Imam troje dece jer sam u stabilnom braku sa čovekom koji je toj deci roditelj u istoj meri u kojoj sam to i ja – i u čije ime me je fraza po kojoj je „smisao ženinog života – roditeljstvo“ iz prvog teksta posebno pogodila. Imam troje dece jer je moj suprug od početka menjao 50% pelena, provodio 50% besanih noći ljuljajući bebe, ribao 50% izbljuckanih podova – obavljao 50% poslova oko domaćinstva i dece.Imam troje dece jer sam u mnogim aspektima života privilegovana u odnosu na većinu žena u Srbiji i jer sam takav izbor slobodno mogla da načinim.
Imam troje dece, pre svega, zato što smo tako odlučili i, još pre toga, zato što sam ja tako htela.
Nijedno moje dete nije rođeno da bi popravilo stopu fertiliteta niti da bi povećalo broj pripadnika jedne etničke grupe. Nijedno moje dete nije rođeno zato što sam ja to smatrala za svoju „obavezu“ (prema kome i čemu?) niti zato što sebe rado doživljavam kao „mašinu za rađanje“. Nijedno moje dete nije rođeno zato što verujem da postoji nekakva nepisana dužnost građana, suprotna onome što je zapisano u Ustavu, da se reprodukuju.
Odluka da se postane roditelj – ili ne – je izuzetno lična i sa sobom povlači odgovornosti koje traju čitav život. Pritisci i uvijene uvrede onih koji lamentuju nad belom kugom ničemu dobrom ne vode – da li oni zaista žele da nezrele i nespremne hedonistkinje i karijeristkinje, kako se karakterišu žene koje nisu rodile dovoljno dece, namah počnu da ih rađaju u velikom broju? Šta će biti sa tom decom pored takvih majki?
Naravno, sama postavka je potpuno netačna i ekstremno mizogina. U susednoj Hrvatskoj, koja, može se tvrditi, ima slične tranzicione probleme kao Srbija, pokazao se zanimljiv trend: zaposlene visokoobrazovane žene rađaju i do nekoliko puta više nego nezaposlene.
Zato poručujem onima koji se brinu zbog bele kuge i želeli bi da kroje nekakvu populacionu politiku baveći se isključivo ženama: samo izvolite. Počnite od toga što ćete ulagati u obrazovanje, zaposlenje, i osnaživanje žena. Onda će one moći da donesu slobodnu odluku da rode decu.
Ili ne.
Danica Igrutinović, žena starosti između 30 i 35 godina. Nastavnik na Fakultetu za medije i komunikacije. Trenutno na porodiljskom odsustvu.
O čemu nam govore tekstovi Katarine Đorđević?
Diskurs dr Mirjane Rašević, direktorke Instituta društvenih nauka, u članku Katarine Đorđević „U Beogradu skoro polovina tridesetogodišnjakinja nema dete“, nameće nekoliko osnovnih zaključaka.
Kroz čitav tekst, autorka i njena sagovornica kontinuirano insinuiraju da je osnovna funkcija žena funkcija majke. Nijednog trenutka tekst ne ostavlja prostora za pravo žene da ne bude majka niti da je, ukoliko je taj izbor napravila, to rezultat njene lične odluke a kamoli da takva odluka može biti legitimna. Te čitava priča autorke da je tekst pisan bez namere nametanja vrednosnog stava ipak ne pije vodu.
Iako dr Rašević hvali građane i građanke Republike Srbije, da i dalje „roditeljstvo visoko vrednuju na skali životnih prioriteta“ te ne sumnja da će se sve te tridesetogodišnjakinje kad tad vratiti na pravi put i „roditi naslednika“, postavljaju se pitanja kako se to dogodilo da je Srba sve manje i manje. Jer, jel'te, pogled na svet je i dalje etno/nacionalno centričan, pa činjenica da je opšte stanje na planeti zemlji obećavajuće u ovom pogledu, nije od značaja. Pitanje je koliko će među tim milijardama stanovnika biti malih Srba i Srpkinja. Doduše, ne znam da li se mislilo na Srpkinje s obzirom da se govori isključivo o naslednicima, a ne i o naslednicama. Ali da ne sitničarimo. Činjenica da se Republika Srbija suočava sa padom nataliteta činjenica je za zabrinutost i buđenje populacije. Te zaključujemo da sve te, tridesetogodišnje, obrazovane i hedonističke žene direktno ugrožavaju Srbiju i srpsko društvo. Bile one krive za to ili ne, jer nije baš skroz sigurno da žene „nerotkinje“ jedine snose odgovornost za „manjak“ dece, ipak se nedostatak rađanja nameće kao jedno od prioritetnih državnih pitanja.
Pošto nismo sigurni ko je kriv za to, provlači se i pitanje socio-ekonomskog statusa i brige države za porodilje (jer očevima očigledno nije potrebno da se država bavi pošto dr Rašević kaže: „Ženama treba ponuditi klizno radno vreme ili rad kod kuće“). No fokus se stavlja na „produženo školovanje, hedonistički obrazac življenja i povećano investiranje u profesionalnu karijeru“. Nužno, možemo zaključiti da visoko obrazovane žene direktno vrše atak na Republiku Srbiju. A ako još, ne daj Bože, investiraju u profesionalnu karijeru možemo ih proglasiti unutrašnjim neprijateljima. Dalje, ukoliko nam tu svoju odluku o nerađanju nisu obrazložile gore navedenim i legitimnim razlozima, ne preostaje nam ništa drugo do da zaključimo da se radi o hordama ženske populacije koja bahanališe po Beogradu, sebično razmišljajući o sopstvenim potrebama, željama i odlukama.
Kao da nam to nije dovoljno, iz teksta proizilazi da nije to jedini problem koji nas je snašao. Podaci dr Rašević govore da „Romkinje, Albanke i Muslimanke rađaju najviše dece“. Među uzrocima, navode se i „socijalne beneficije koje oni dobijaju od države“. Čitalac i čitateljka jedino mogu da zaključe da, dakle, ove tri nacionalne manjine imaju neke posebne socijalne beneficije za rađanje koje svesrdno koriste na muku nestajućih Srba i Srpkinja.
U duhu kvalitetnog novinarstva, jedan tabloid izneo je tvrdnje da je ovaj tekst Politike „zapalio društvene mreže“ te je autorka teksta brže bolje odlučila da nam pojasni svoje namere.
U drugom obraćanju ženama bez dece, u tekstu “Da li imate dete?”, autorka insistira da se „trudila da što bezličnije i bez iznošenja vrednosnih stavova“ otvori temu pada nataliteta u Republici Srbiji. Ipak Katarina Đorđević zaključuje da se ovo „najličnije i najemotivnije pitanje“ za žene, na kraju, ipak svodi na „loše emotivne izbore, kompromise koje smo napravile i ostale u „jedinini“ i strahove zbog kojih smo ustuknule pred porodilištem“. Ako se „ne odazivamo na reč mama“, moguća su jedino dva objašnjenja za tu neumitno „osetljivo i bolno“ pitanje: nismo našle muškarca sa kojim ćemo se rasplođavati ili još uvek živimo u devojačkoj sobi bez posla, para i nade da ćemo tog istog muškarca upoznati (srodna duša je izgleda neupitno jednaka muškarcu). Od bezličnosti i bez vrednosnog rasuđivanja, šta je, per se, nemoguće u autorskom članku no o osvešćenosti novinarske profesije po pitanju objektivnosti i subjektivnosti ne bih ovaj put, autorka je ipak vrednosno zaključila da nas sigurno boli ako nemamo dece i da se to jedino može objasniti nedostatkom muškarca.
Dakle, prostora za legitimnu ličnu odluku žene da ne želi da ima decu nema. Isto tako, prostora za imanje dece bez „odgovarajućeg“ muškarca takođe očigledno nema. Te sledeći „bezlični“ članak Politike, koja kao jedno od najčitanijih štampanih dnevnih izdanja u zemlji svakako utiče na formiranje javnog mnjenja, možemo očekivati da pređe na rešavanje ovog problema – kako nesrećnim „nerotkinjama“ naći odgovarajućeg muškarca, oduzeti pravo na „bahanalije“ i hedonizam i ukinuti pravo na produženo školovanje, ne bi li ih oslobodili bola što se nisu ostvarile kao majke. Jer zna se šta je uloga žene.
Milica Popović, doktorantkinja na Univerzitetu u Ljubljani
Da li imate dete? br. 2
Zašto se autorka teksta „Da li imate dete?” trudila – kako je napisala – da što „bezličnije i bez iznošenja vrednosnih stavova” napiše tekst o – još jednom autorkinim rečima – „najličnijem i najemotivnijem pitanju” postavljenom tridesetogodišnjakinji, koja se ne odaziva na reč „mama”?
Ne ulazeći u razloge uređivačke politike autorkinih urednika, iako je odgovor na gore postavljeno pitanje potrebno tražiti pored „ličnih” motiva autorke upravo na tom mestu, reagujem podstaknuta načinom pisanja, dok bih o temi mogla da govorim nekom drugom prilikom i, ukoliko za to bude mesta, na sasvim drugačiji način.
Naime, proizvođenje vesti, „analitičkih komentara” i uvodnika u Srbiji i srpskim novinama motivisano je mnogim razlozima i ja bih izdvojila samo jedan: „Poseljači to!”.
Ova sugestija jasne performativne snage, pripisuje se – sledeći urbanu legendu – jednom od magova srpskog marketinga i novinarstva, kao i trendu brendiranja načina pisanja naročito u školama i radionicama koje formiraju i regrutuju armije autora i autorki čiju stilsku osobenost karakteriše upotreba redukujućih hiperbola i komparacija. Pisati za novine, pisati „novinarskim” stilom, znači pisati što jezgrovitije i provokativnije. Sasvim je nevažno razumevati o čemu se piše. Naravno da nije potrebno udubljivati se, jer, „bezlično” i „bez iznošenja vrednosnih stavova”, potrebno je pisati brzo i efikasno, treba izazvati da brojčanik osvrta na napisani tekst luduje i da se lavinom komentara pokaže koliko je „obrađena” tema aktuelna.
Ne, tema uopšte nije obrađena ali je zato način na koji je abortirani pokušaj obrade „demografskog stanja nacije” predstavljen, svakako uspeo da takne u „bolnu životnu istinu”.
Tekst s naslovom „U Beogradu skoro polovina tridesetogodišnjakinja nema dete” izazvao je veliki broj „tekstova koji su bili ličniji, emotivniji, sa jakom ličnom notom, koji su bili pisani u prvom licu jednine i u kojima je bilo vidljivo moje (ne) slaganje sa sagovornicima...”, piše autorka i dalje nastavlja u istom ritmu, dopisujući tekstić, „Da li imate dete”.
Čemu dirati u bolno mesto tek da bi se izazvao jauk, vrisak onoga koga to boli? Zašto prozivati i formirati streljačke vodove javnog mnjenja i da li se doista navijačkom politikom koja proizvodi heroine i defetistkinje (heroje i defetiste) može probuditi plemenita želja roditeljstva?
Sanja Milutinović Bojanić, Centar za etiku, pravo i primenjenu filozofiju, Beograd