Kriza kraja tridesetih manifestuje se preko sledećih simptoma: javljaju se moralna fleksibilnost, fizička zapuštenost ili, naprotiv, pojačana i patetična briga o svom izgledu, oportunistički pristanak na šablon, benigna hipokrizija, društvena inertnost i iznenadno pridavanje važnosti sebi.

Mislim na mušku krizu kraja tridesetih. Ponekad mi se čini da je ona banalnija i belodanija od ženske, koja je opterećena tragikom biološkog sata, reverzibilnog mesečnog oticanja krvi, nametnute brige za potomstvo, rernu, usisivač i veš mašinu..., ponekad da o ženskoj krizi ne mogu da znam ništa pouzdano, samim tim ni da poredim.

Čitajući unatrag prvu rečenicu, ne doslovno – od tačke do početnog slova – već iznova svaki napisani pojam ponaosob, svaki se može dovesti u pitanje. Šta je kriza i kako znam da ona postoji? Recimo, zato što sam povremeno nesiguran u sebe i ono što me čeka. Da li je to povezano prevashodno sa brojem godina ili pre sa specifičnošću sume biografskog iskustva, odnosno sa magnetizmom godišnjeg doba (Stanimo malo pesmo) ili doba dana (jutro pametnije od večeri koja je puna gustih senki), delovanjem podzemnih voda, rasporedom planeta, raspadanjem osiromašenog uranijuma ili lepetom leptirovih krila, odnosno svim tim zajedno i nerazlučivo? Možda je fleksibilnost zapravo zrelost napuštanja rigidnih i isključivih koncepata, zapuštenost prirodni izraz neizbežnih bioloških procesa, pojačana briga o sebi delatni otpor koji vraća samopouzdanje varajući klepsidru, šablon kao zlatni presek i optimalna rutina – najmanji utrošak energije za zadovoljavajući učinak, ne hipokrizija već tolerancija prema različitostima i svest o relativnosti spoznaje, ne društvena inertnost već oslobađanje prostora za delovanje drugih, mlađih i neafirmisanih a svest o vlastitoj važnosti kao autoironijski omaž egocentričnom duhu muževnosti koji je došao na svoje.

I sofističko izvrtanje stvari na naličje znak je krize prelaznih godina, u koje se stupa zalutalom nogom, onom koja je prekoračila središte mezure na putu u nepovrat, ili na putu ka večnosti, svejedno.

U zemlji u kojoj je mladost odložena a svaka starost prerana, gde se na mlade ne računa već očekuje da sačekaju svoje vreme, gde stari postaju teret još u svojoj mladosti, gde stranka penzionera ima podmladak među tinejdžerima, gde se penzionerski užitak plaćenog nerada uživa u godinama prolongiranog studiranja, gde su mladi impotentni a stari nezainteresovani, gde je mladih sve manje a starih sve više, zaista je svejedno šta si, mlad ili star, jer mlad nisi već odavno a starost će ti biti neveselog veka. Drugim rečima, kriza prelaznog razdoblja je kriza imaginarnog identiteta ili ničije zemlje, porez po hektaru koji se inkasira od vlasnika čardaka ni na nebu ni na zemlji. Trećim rečima, to je kriza popa umornog od slušanja ispovesti pokrštenih jarića.

Postoje dve grupe srednjeprugaša: jedni su nalik puževima koji svuda sa sobom vukljaju svoju kućicu, u mislima ili na srcu, drugi golaćki intenzivno puze iz jednog u drugi projekat. Svima je zajednički sluzav trag sujetne nade: prvih da se odmore kad potomci bedara poodrastu, te se onda konačno posvete zapostavljenim afinitetima, drugih da se skrase u solidn(ij)oj kućici i shvate koliko su godina stucali u maglu i dim, bivajući za druge ono što su sebi uskraćivali.

U krizu srednjih godina spadaju i nagli prekidi i žučne rastave, posle sedme ili osme godine veze ili braka, neki kažu i jedanaeste, numerologija je sasvim proizvoljna varka. Netražena gorčina iznova monade, enigma minulih leta, straćenih ni u šta, imperativ novog početka, stalno iznova, često od nule, svežina lanjskih snegova na začepljenoj aorti. Tu su još i olako izgovorene teške reči, izgubljeno poštovanje, narušena prijateljstva, obnovljeni oportunizmi, ali sada ne kao izraz lukrativne lukavosti već egzistencijalne zebnje i potištenosti, poslovna formalnost kao zadnja linija odbrane kad nastupi oseka intime.

Sama egzistencija postaje goli imperativ, ali ne ona koja dolazi pre esencije već ona zatečena na koju se umorno pristaje, spavati, spavati, možda sanjati, zloguki krvnik postaje onaj koji kvari dremež i podriva rutinu, anihilirati treba sve faktore nestabilnosti, sve podmukle sile haosa i bezumlja. Avantura je kratkotrajna i srećno okončana pometnja o kojoj se pripoveda sa stanovišta iskustva i mudrosti, a sluša sa stanovišta reda (Sartr), srednje godine preziru avanturu, komediografi postaju bič sredine i porugu slasno urezuju volovskim žilama na leđa svih neupodobljenih svom uzrastu, svih koji se čine mlađim, neodgovornim i razuzdanim. Brana popušta, dub se lama, tle uhodanog podrhtava: mužjak što krizira pari se sa dvostruko mlađom, živi se druga mladost, adolescentske frustracije dolaze kod ček point Čarlija na naplatu.

Živeti sve (što preostalo je) i živeti sada jer dan sutrašnji za carpe diem spreman nije. Živeti uprkos torturi principa, principijelnost je predmet lake poruge, zamlata i tat je ko ne prestaje srat, živeti kako se zna i može, kako Bog zapoveda a okolnosti nalažu, jer svako je krvav ispod kože, kome se ne sviđa, pljunuti pod prozor nam može, živeti od danas do sutra, stezati kaiš, ali popustiti kravatu, i širok pojas ima skučen um, jer um je kum a drum je razbojnik, ubojica klet. Ne daj se Ines, češljaj se doma, hotelske kurve zrcale se iznutra, generacija slavi maturu, poslednji postali su prvi, neki su zdimili, neki se ukopali u šanac stanac, neki bacili se pod voz, skroz, kao citat jeftin, otelotvoren u ništa.

Kriza je kriza, bez kredita i deviza, ako je kriza nije lav, bronzani lavovi čuče po trgovima i smišljaju pakosti, ne boji se ko je zdrav. Ali, ko je zdrav? Tačnije, ko nije hipohondar prav? U grudima usev truleži nosim, da kopnim na kap, ko serija španska, ili svršim na mah, onako živac i plah, klija seme posejano, đubri stres, kafa nes, smrtnik hud zaiskao čud, bolesti, bolesti, moje ste vesti, putnik u tranziciji, od nekud ka kud, bio sam a nisam znao, biću, biću, propustiću. Ne dajte se psima, Borisi Davidoviči, psi su vezani u vašim prsima, vaša migrena je njihov lavež, vaš je mozak uska kafilerija, krize odlaze i prolaze uskotračnom prugom, sa još jednim drugom. Ali, okreni-obrni, vožd Voland je stigao, dom bezdomni daj nam danas, i sve će proći na naše oči, čarne oči što gledale niste, kud se dede Alfons Dode i Gaetano Kuaron.