Pitanje priznanja muči jednako novoproglašene države koliko i skrajnute pisce.

U poetsko-dramskom tekstu Dževdeta Bajraja Ubistvo jednog komarca, u parodiranom govoru političkog funkcionera, pominje se posvećenost ostvarenju nacionalnog cilja: dobijanju stolice u UN-u. Time bi Kosovo definitivno bilo univerzalno priznato, natezanje konopca sa Srbijom oko broja država koje su priznale new born state postalo bi politička istorija.

Priznati jednog autora kao pisca znači doživeti ga kao pisca, pružiti mu priliku da se uživi u tu ulogu i da bez nelagode uđe u vrzino kolo medijskih gostovanja gde po svom nahođenju može birati za koji resor intelektualca opšte prakse će biti stručan: politiku, kulturu, kafane, fudbal, istoriju, naciju, ili sve to zajedno.

Dakle, pisac bez studijskih lovorika je kao država bez stolice. Tvrde ili meke, svejedno. Bez stolice, to zna svaki pedijatar, opstipacija je neminovna; to zna svaki unutrašnji dizajner, obeduje se stojeći, kao konj u jaslama. Sve se vrti oko komfora debelog mesa i titularne apozicije. To je prvi korak. Posle priznanja i stolica, tu su regularna i počasna članstva i diplomatsko-kulturna predstavništva. Ono što je predstavniku države limuzina sa šoferom i oficijalnom heraldikom, to je piscu redovna kolumna u tiražnim novinama sa uglednom tradicijom. Onda sledi sve ostalo: jubileji, parade, ordenje za (blag)dane državnosti, sabrana dela u kožnom povezu i počasno mesto u čitankama.

Ali, najpre treba doživeti priznanje.

Priznanje je neka vrsta miropomazanja i neka vrsta inicijacije. Kao kad britanski suveren stavi vrh (zatupljenog?) sečiva na rame budućeg viteza. Kao čin krštenja „gde se na vidljivi način dobija nevidljiva blagodat Božija“, čime je označen „početak duhovnog života“ neofita i njegovo „duhovno rađanje za večnost“, veli učenje pravoslavne crkve. Ulogu sveštenika preuzimaju oni sa kojima će novostvorena država ili uvaženi pisac svetim činom priznanja postati ravnopravan. Skoro kao prijem u francusku Akademiju, gde se tek na mesto onog koji intervencijom više sile ostavi upražnjeno mesto primi novi pomazanik.

Skoro, ali ne i sasvim isto. Jer uvek ima zavidnika, i među onima koji daju blagodat priznanja i, posebno, među surevnjivim konkurentima za isto priznanje. I uvek ostanu oni koji priznanje neće dati pa makar ostali sami na svetu i makar se i sam Had zaledio i organizovao Zimsku olimpijadu.

Zašto je priznanje važno? Veoma je važno. Priznanje je dokaz da se ono što sami mislimo o sebi poklopilo sa onim što većina drugih misli o nama, dakle predstavlja put ka jednom stabilnom identitetu. Šta sa društvom koje priznaje i unapređuje mediokritete a ignoriše nadarene? Ništa, neće napredovati, mada to nije nikakva uteha odbačenim nadarenima. Njima preostaje mučna sumnja u sebe, da li je uverenje u vlastitu vrednost tek posledica sujetnog samozavaravanja ili postoji otpor većinskog senzibiliteta i zavera osrednjosti. Groblja kulturne istorije pune su neshvaćenih genija koje su buduće epohe izdigle na pijedestal klasika.

Eto i razlike: dok država ne može postojati bez priznanja, koje je iz sive zone egzistencije prevodi u žive pravno-političke subjekte, umetnik može. Sve dok veruje u svoj rad, teret priznanja mu neće postati kameni pokrov koji mu je došao glave, sa ili bez epitafa.

Ima neka tajna veza između priznatih država i priznatih pisaca. Kada zagusti, hrane se i trguju tuđom krvlju, na septičkim jamama nacionalne sramote podižu trijumfalne kapije, uvek su u stanju pripravnosti, kao trudnice koje seju smrt, zaveštali su sebe budućnosti, posvetili su se još za života, svetli grobovi koji sijaju u mraku kao radioaktivne neonke. Sluge su naroda i vesnici večnosti. Priznanje za života vodi ih nacionalnom panteonu i Jelisejskim poljima posle smrti. Priznanje je mali doprinos zahvalnosti i sigurna investicija njihovih savremenika.

Priznato – poznato i ko ne prizna – šizma.