Platon je pominjao „staru raspravu“ između poezije i filozofije. Oko čega li su se zakačili ti starci, da mi je znati. Ne, zaista, šta je mogao biti povod njihove zavade a šta predmet njihovog spora? Ko je bliži istini a ko lepoti? Ili oboma u isto vreme? Čija je delatnost bolja ili društveno korisnija? Koga publika više ceni ili koja publika više voli pesnike a koja filozofe? Hm, nije valjda da su se posvađali zbog profesionalne sujete ili puke popularnosti.

Sudeći po Oblakinjama, jasno je na čijoj je strani bio Aristofan. Nešto drugo mi promiče kroz glavu: zašto je smeh satirične poruge, u suštini, tako konzervativan? Ismevamo novinu zato što se plašimo promena, ne verujemo njihovim vesnicima i nosiocima ili ne želimo da aktivno doprinosimo kvarenju zlatnog doba? Sve što je dobro, treba i da ostane takvo. Poboljšanje je nemoguće ili nama nije dato da datu stvar učinimo boljom. Kakav defetizam!

Vitold Gombrovič u svom Dnevniku pominje u (neki) četvrtak (116/117 str., novo izdanje Službenog glasnika iz 2012. sa starim prevodom iz 80-ih Petra Vujičića) još jedan spor, možda skorašnji, barem od kad postoje recenzije štampane u novinama, a možda je i taj spor od klasičnih starina. Spor umetnika i kritičara. Gombrovič za sebe kaže, ironično, da je poljski šljahtić, i to seoski. Drugim rečima, aristokrata, po difoltu bolje obrazovan, prirodno nadmen, nedemokratski orijentisan, onaj koji heraklitovski više ceni jednog, izvrsnog, nego deset hiljada, prosečnih ili zanemarljivih ljudi. Razume se, ne može ceniti jednakost jer ne vidi da ona postoji. Hm, kako uopšte razgovarati sa aristokratama? Ili treba zahvalno sesti u ćošak salona i pokorno slušati učeni solilokvij? I, filozofski gledano, znači li to da je aristokrata (duha) – zaokružen čovek, onaj koji zna sve što (mu) treba da zna, te stoga nema potrebe da sluša druge i razgovara s njima. Čovek se uči dok je živ a aristokrata (duha) samo dok se ne spozna.

Elem, polemos umetnika i kritičara. Aristokratski mrgud je, jasno, zastupnik umetničke gilde. U stvari, greška. On zastupa sebe samog u ime gilde umetnika. Ko ima sebe za advokata, ima budalu za klijenta, veli stara fiškalska izreka. No, parnica je imaginarna, iako za plemenitog Vitolda ne manje stvarna. Parnica se vodi za večnost (čitanja), za onu večnost u kojoj će čitaoci još posezati za njegovim Dnevnicima, pa bilo to samo u elektronskoj formi. Vitold je povređen, Gombrovič je isprovociran, pređimo na stvar.

Poljak nije psiholog i očajan je književni kritičar, jer u njemu, tvrdi VG – intelektualni balast do kraja pritiska neposredno, intuitivno osećanje čoveka. Dobro, godina je 1954., simbiotička gospoda Velek&Voren nisu stekli planetarnu slavu svojim „unutrašnjim pristupom u proučavanju književnosti“, što će se u Srbiji 90-ih uzimati za neupitni osnov razumevanja književnosti. Ali, mimo već potpuno suve, od silnoga skvizovanja, fikcionalne trakalice – književnost je izmišljaj a ne odraz stvarnosti – skoro da deluje kao osveženje Gombrovičevo vjeruju da kritičar mora biti dobar psiholog i da najpre mora dobro poznavati ljude a potom i minuli rad artificijelne manjine ljudske. Evo u čemu je osveženje: takozvani intelektualni balast se stavlja nasuprot intuitivnom osećanju/razumevanju, svejedno da li čoveka ili umetnosti. Ali kada odbacimo balast, prometeji nade&apostoli jada, šta ostane? Gola intuicija? Šta je sa intelektualnim naslagama? U koje ćemo pojmovno ruho odenuti naše goluždravo intuitivno osećanje? Može biti da neko veruje da se takvo osećanje rađa već odeveno u pojmovnu košuljicu, te da ga treba samo uzbrati ko nar, i zobati, zobati, zobati smaragdno zrnevlje užitka.

Birdman zna kako protiv kritičara: Vitolde, gde si?

Je li u redu, postavlja sebi pitanje autor dnevnika, da autor bude bespomoćan pred kritičarom? Zašto ja treba bez protesta da pristajem da mi javno sudi gospodin X koji, možda, u životu ima manje znanja od mene, a već sigurno ima mnogo manje pojma o onom što je moja, ne njegova, problematika? Zbog čega mišljenje g. X, koje je najzad više privatno mišljenje, treba da bude dignuto na visinu presude putem same činjenice što on piše u novinama? Zašto bih podnosio tu aroganciju i impertinenciju, tu žurnu prljavštinu koja se svečano proglašava kritikom?

Nije u redu da pisac bude bespomoćan uopšte, posebno ne pred kritičarom, replicira gospodin Iks. Pisac nije đačić koji s nelagodom i nestrpljenjem očekuje kritiku profesora, niti je reč o odnosu đaka i profesora, onog ko više zna i vidi i onog ko manje zna, ograničen svojim namerama i planovima. Zašto bi bio bespomoćan kada tako suvereno vlada jezikom (teksta)? Čemu onda kritika, kao da sledi ovo pitanje u trijumfalnom finalu, koje ipak kod Gombroviča izostaje, i ima li ikakve vrednosti za pisca tekst kritike, koji Vitold žurno otpisuje kao „žurnu prljavštinu“? Biće da ima, jer iako se Gombrovič hrabri da ne poklekne pred kritičarom, on ne uzdiže sebe kao jedinog merodavnog ili ovlašćenog kritičara svojih dela.

Ubrzo posle četvrtka, u nedelju, Gombrovič poziva pisce da se odbrane od nasilja kritike, zapravo od silovanja kritike hiljadama idiotskih ocena, nalazeći da je bespomoćnost umetnosti pred ljudskim sudovima tužna posledica njene oholosti: ah, ja sam iznad toga, ja držim samo do sudova razumnih ljudi. Kritičar je niži čovek u odnosu na umetnika, pa pitanje glasi: na koji način niži čovek može da kritikuje višeg čoveka, da ocenjuje njegovu individualnost, da vrednuje njegov rad – na koji način to može da se dogodi, a da istovremeno ne bude apsurd? Ah, odahnule su čete pisaca, silovane u jednom danu. Ko je dao za pravo tim duhovnim patuljcima da šilje pero na nas u nečasnim namerama, tim midžetima, dvorfovima i hobitima, natiskanim u predsoblju uzvišene umetnosti, rasejanim ko seme lipovo po novinskim stupcima? Ali, zar svaki je pisac visočiji od svih kritičara skupa i koja to mera i mezura meri domet piščevog i kritičarovog kalupa? I plemeniti Vitold, seoski plemić u argentinskom egzilu, pao je ko usputna žrtva kompenzacione iluzije: umetnik stvara a kritičar vara, umetnika reči služe da tvori dok kritičar se mučno s rečima bori, umetnik – genije, demijurg a oduzet mu tron, kritičar – zavidljivac, imitator, manji nego što bio je Ijon.

A i da ne govorimo o tome da pišu na brzinu i neuredno; to je prljavština najjeftinije publicistike, reče Vitold i pljunu na..., ne na (uglačani) pod, već u svilen rubac i vrati ga u džepić sakoa, da mu belo viri. Ali, ima tu nekog vraga, što ne nestade bez traga. Jedan poveći stariji pisac što družio se s mladima kao da je mlad i sam, a nije, mada je oblagivao kao student, ribolovac i dezerter zajedno, pitao me bez zebnje i mana: „Kako to da ja ono što pišem tri godine, ti možeš da smažeš za tri dana?“ Pošto otroh masne prste o papir, za pisanje naravno, na kome se već beše začela jedna kritika, rekoh onako više izokola i bojažljivo: Pa takav mi je apetit, gospodine. Po svemu sudeći, takav biće i dogodine. Ako usfali, zavidno tražiću, do teksta mi je stalo: molim vas, gospodine, mogu li vaše ambrozije dobiti još malo?

Jer, grmi vitez-ubica kritičara, književna kritika nije prosuđivanje čoveka od strane čoveka (jer ko ti je dao to pravo?), nego sudar dve ličnosti sa apsolutno jednakim pravima. E, tu smo. Kad niži čovek poraste, stiče pravo da sedne za isti sto sa umetnikom. Da navuče rukavice i uđe u isti ring. Kao ravnopravni takmac, nipošto kao bič božji ili vreća za udaranje. Pa eto poente. I kritičar je umetnik. Ili bi bar trebalo da bude. Da piše o onome što je razumeo. Da udara iz sve snage kada oseti da je ličnost sa apsolutno jednakim pravima.

I šta smo naučili iz ove male porodične svađe? Da je pisac kao umetnik narcisoidni egocentrik koji s odbrambenim žarom jedne kvočke štiti devičanstvo svoje inovacije? Da je kritičar ostrvljeni revanšist, takoreći Tersit iz predsoblja, pakosno zavidan na eteričnu gospodu što piju čaj sa muzama? I jedno i drugo. U stvari, naučili smo da je kritika koristan dijalog, iako ničim ne garantuje ni da je na pravom tragu, nekmoli da ovejanu suštinu istače iz dela o kome sudi. Da su pisac i kritičar partneri, ako su iste visine, takoreći prijatelji kao sparing partneri, te da se ravnopravno mogu mlatiti bijeli dan do podne, sve dok ih snaga ne izda ili ih ljubav ne oslobodi.