Retke su osobe koje radije slušaju, svojevoljno, nego govore. Iako bi trebalo da bude obrnuto, tvrdio je sumorni stoik, car-filozof, Marko Aurelije. Jer, veli on, čovek ima dva uha a samo jedna usta, što je, poentira budista među pesimistima, jasan zaključak na koji nas upućuje sama naša priroda, i još elementarnije, naša anatomija. Nije sad važno podsetiti se da u korenu stoicizma stoji ugaoni kamen zvan „kiselo grožđe“, omalovažavajući žal zbog onog što se ne može ostvariti, žal koji je za trezvene i pronicljive ljude izlišan jer je predvidljiv. Takav žal predstavlja krajnji ishod nastojanja za koja se stoici zalažu, a ona su suštinski obeležena restrikcijom, tj. samosavladavanjem i samouskraćivanjem, od nagona i požuda do zadovoljstava i uživanja. Stoički imperativi najčešće nisu ni tačni: čovek, volens-nolens, počev od najranijeg detinjstva više sluša nego što govori, više uči nego što podučava, više čita nego što piše, više prima spolja nego što odašilje ili prenosi, dakle, više „konzumira“ nego što „proizvodi“.

Ispada onda da je Aurelijev savet, ili nalog, kako već ko vidi, nesuvisao – a nije. Suvislo je razlikovati (bar) dve vrste govora: svakodnevni i posebni ili informativni i analitički. Namerno preskačem ostale jezičke funkcije i socio-govorne stilove, od izražavanja želje ili nade do zabavnog govora. Ove razlike sam se podsetio ne stoga što se Aurelijev nauk ne bi mogao primeniti, ili se ne odnosi, i na onu vrstu govora koji u samoj podeli ima povlašćeno mesto, dakle na onaj posebni ili analitički govor, koji nastaje kao rezultat misaonog napora i izraz je originalne delatnosti pojedinca u znatno većoj meri od onog koji prenosi i gomila podatke (opet zanemarujem veštinu dopadljivog usmenog pripovedanja, kao i veštinu skrupulozne selekcije i predstavljanja podataka, dakle, pripovedački i novinarski govor). Naravno da se poziv da više slušaju može odnositi i na one koji govore pametno, zanimljivo ili sadržajno.

Štaviše, zamornija je ona vrsta govora koja barata specifičnom terminologijom i složenijom sintaksom, posebno ako nam nije bliska ili nam tog trenutka nije do takve „verbalne ponude“. Aurelijev iskaz bez ustezanja možemo videti kao jednosmeran put u ćutanje, iako, istina, on ne sugeriše da se ide do kraja tog puta, već, antički, preporučuje umerenost i odmerenost, ili pravu meru u „javnom korišćenju“ govora, koja je dvostruko manja ili ređa od slušanja. No, matematički gledano, ako svako u komunikacionom kolu treba da dvaputa ređe govori od drugoga, to znači da ipak brzo dolazimo do ćutanja, ili verbalno dekapitovanih besmislica: ako drugi sagovornik treba da kaže dva puta manje reči od prvog, a treći od drugog...

Razume se da Aurelije nije imao na umu potenciranje jednog veselog, ili lingvofobnog apsurda, koji bi stajao u srcu socijalne komunikacije. Njegov (poučno-obavezujući) uvid postavlja, u stvari, pitanje koga treba slušati, odnosno ko je taj ko treba da govori dvostruko više od drugog/drugih. I tu lako dolazimo do figure mudraca ili učitelja ili autoriteta, ovlašćenog tumača dogme ili oktroisanog reprezenta znanja. Stoicizam je, naizgled trezveno, sugerisao skromnost umesto ambicije, pažljivu postepenost umesto hitrih i naglih skokova, oprez umesto smelosti, drugim rečima: sleđenje umesto vođenja. Znaš manje od drugih, slušaj i uči, pre nego što dođeš u situaciju da podučavaš druge, ako uopšte dođeš do takvog položaja, ako ga zaslužiš posle godine slušanja, pipavog napretka i samopreispitivanja. Otuda patrijarhalna geruntokratija, vladavina starijih muškaraca u javnom polju, jednako u obrazovanju kao i u vođenju državom, i životno iskustvo kao vrednost po sebi, koje treba doživeti, jer i starost je dar bogova ili izraz njihove milosti, dok je energija mladosti vrsta snage, korisne i prekopotrebne ali stihijne i nesamosvesne, kojoj treba nadzor i pravilno kanalisanje.

Preokretanje stoičke, i uopšte tradicionalne, matrice u Moderni, ma kad je istorijski smestili, dovelo je do trijumfa mladosti, tačnije do socijalnog trijumfa mladosti. To je period života koji treba maksimalno produžiti a ne ulagati u „reprodukcione prakse“ koje se mogu i odložiti, barem kod muškaraca, čiju živahnost, idejnu kreativnost, vitalizam i socijalnu fleksibilnost treba permanentno negovati kao imanentni egzistencijalni dinamizam – ostati večito mlad, u pristupu životu makar, mada pravilna ishrana i fizičke vežbe uz redovne lekarske kontrole uistinu mogu omogućiti dug, zdrav i život sa mladalačkim premazom. Da li to znači: neka govore svi i govore o svemu, bez potrebe da saslušaju i uporede iskustva, bez želje za samoispitivanjem i usavršavanjem uz tuđu navigaciju, spontano se prepuštajući dinamici svakodnevice da utiskuje svoje zapise u mentalnu glinu spoznaje – da bi u krajnjoj liniji postalo nevažno šta se kome desilo i kada, šta ko o čemu misli i zašto, jer je privatno iskustvo primarno i jedino dragoceno svakom pojedinačnom nosiocu svog iskustva – te, zašto onda slušati.

Zapravo, između krajnosti samodovoljnosti i podređenosti autoritetima stoji široka zona unutar koje se saobraćaj odvija po principima interne kompeticije ili telepatskog podrazumevanja. Volja za glas nije toliko volja za moć, iako jeste, nesumnjivo, žalac egocentrizma. Ako izuzmemo naviku ili interes, ispoljavanje ja kroz govor jeste pridruživanje vlastitog glasa heterogenom horu socijalnog. Razgovor je samonadrastanje kroz drugog, vid labave kratkotrajne zajednice koja ostaje kao trag u sećanju, temelj politike prijateljstva uspostavljenog raz-govorom.

Neki ljudi najčešće govore, neki najčešće ćute a neki povremeno govore a češće slušaju (grupa koju bi Aurelije nesumnjivo simpatisao). Apel na suzdržavanje od govora u stvari je poziv na slušanje drugoga, praksa deprimirajuće retka ovih dana. Kao da se poslednja vremena neumitno primiču, svi iz sebe izlivaju prepune krčage govora, vino tako mlado da nije stiglo ni da odstoji propisno, kao da se Vezuv zlokobno dimi na puškometu i nema se kud izbeći. Katastrofa je i verbalni teror i sekularno prihvatanje zaveta ćutanja, iako ga u oba slučaja trpi nemi slušalac izložen stihiji rečenica koje bezglavo hitaju kao konji u galopu. Aurelije nije imao prijatelja koji je mogao da mu kaže: kao da ti je dosuđen određen broj reči koje imaš da izgovoriš, pa ih trošiš naizgled kao tvrdica zatočen u svoju antikapitalističku maniju da po svaku cenu sprečiš da tvoj brižljivo pohranjeni kapital ne cirkuliše a, u stvari, kao Šeherezada unutar opustošenog bankovnog trezora, odlažeš neumitan bankrot egzistencije arčeći tek mrvu po mrvu, u obrnutom procesu od sticanja koji je na kraju obećavao pogaču i palaču.

I u slušanju postoji mera onoga što vredi podneti. Jedini problem je što ne govoriti ne znači i moći ne slušati, mjutirati svet i zatvoriti se u gluvu sobu čija tišina miluje sluh, smiruje agresivne misli i odlaže neprijatna sećanja. Živeti sa rečima, odslušanim i izgovorenim, kao sa zvukom koji nikad neće biti ukroćen niti prestati da odašilje male električne udare duž nerava kao kroz žice dalekovoda. Pomiriti se sa neprijatnim neprimetno, biti miran, miran i nem, kao pred streljačkim strojem koji još nije uperio puščane cevi. Ko zna, možda taj trenutak potraje večno.