Dramska spisateljica Biljana Srbljanović objavila je nedavno na Peščanikovom sajtu novi blog, neku vrstu otvorenog pisma upućenog javnosti i rukovodstvu LDP-a. U tom tekstu ( koji se može u celosti naći na: http://www.pescanik.net/content/view/2224/129/) autorka Biljana Srbljanović rekapitulira svoja iskustva iz nedavne kampanje za gradonačelnicu Beograda, gde je učestvovala kao kandidat LDP-a, govori o svojim političkim iskustvima i razočaranjima, o Đinđicu, Tadiću, svom mužu i o sebi.

Ovo poslednje nije nikakva greška ni proizvoljnost, ni nepotrebni ekskurs u privatnost, jer autorka teksta izričito kaže da svoj lični život, nakon ubistva Đinđića, ne vidi drugačije nego kao nerazlučivo povezan sa nacionalnom tragedijom: “od ubistva Đinđića, nisam najbolje razumela šta se sve to dešava sa zemljom. Shvatila sam to kao ličnu tragediju, i dalje mislim da mi se i privatni život strmoglavio tim strmoglavom čitave zemlje.”

Po njenom  mišljenju, taj strmoglavi pad u brak, na fonu nacionalne tragedije, ne treba smatrati  nimalo nevažnim: “iako deluje banalno, nije ni malo nevažno, i udala (sam se), i to za čoveka poznatog po "neekstremističkim" preferencama na srpskoj političkoj sceni”. Rezultat tog braka jeste da je, po sopstvenom priznanju, “postala pristojna malograđanka” koja živi “u miru sa beogradskom čaršijom”, a razlog iz kojeg sebe nezasluženo oštro naziva ‘malograđankom’ leži samo u tome što se u to vreme nije zanimala za politiku (a nije se zanimala, kako će se ubrzo pokazati, zato što nije postojao LDP).

Sa osnivanjem Jovanovićeve stranke sve se u njenom životu iz osnova menja, čak i dotle mirni suživot sa beogradskom čaršijom:

“Taj moj mir sa beogradskom čaršijom, trajao je sve dok Čedomir Jovanović, sa nekolicinom istomišljenika koje sam cenila, nije formirao stranku koja je počela da govori i u moje ime. Po prvi put sam, (a to nisam mogla ni u periodu vladavine "mog" Đinđića) mogla potpuno da stanem iza politike jedne partije.”

Naša dramska spisateljica, koja živi u srećnom (malograđanskom) braku, na prvim vanrednim izborima odlučila je, međutim, da svoj glas da Tadiću: “Na prevremeno i bespotrebno raspisanim izborima, glasala sam i javno podržala tim Borisa Tadića.”

Po njenim rečima, to je učinila iz neobaveštenosti.

“O Borisu Tadiću sam takođe imala malo informacija, stranački život me nije interesovao, kada se nametnuo na čelu partije koju sam glasala i za koju sam podrazumevala da je logičan naslednik političke ideje Zorana Đinđića - bilo mi je potpuno svejedno.”


Zatim sledi objašnjenje zašto uopšte o svemu tome govori i piše javno:

“Ne pišem ovo zato što mislim da je važno za bilo koga drugog, (nije ni za mene samu) niti zbog toga što smatram da je uopšte bitno šta sam ja i kada mislila, već samo iz potrebe da svoju ličnu političku istoriju ne falsifikujem i da pošteno navedem svaki detalj.”

Dakle, istinoljubivost i principijelnost po svaku cenu, pa makar izneti podaci bili i kompromitantni po onog ko ih iznosi, sve iz potrebe da “svoju ličnu političku istoriju ne falsifikuje i da pošteno navede svaki detalj”.

Iz čega dalje sledi da bi njen najveći politički greh u njenom kratkom političkom životu bilo to što je na vanrednim izborima svoj glas neoprezno dala Tadiću. Tako, u najkraćem, izgleda njena politička biografija, napisana iz časnih i istinoljubivih pobuda, pošteno i bez falsifikovanja. Samo što u toj biografiji ima nekoliko hronoloških (i drugih) nedoslednosti.

Nekoliko reči o hronologiji.

Čedomir Jovanović isteran je is DS-a u decembru 2004, da bi u novembru 2005. osnovao LDP.

Biljana Srbljanović udala se 2006. godine, iste godine kad su bili raspisani prevremeni izbori i kad je nesmotreno dala svoj glas Borisu Tadiću, iako je u to vreme već postojala stranka koja je predstavljala ovaploćenje njezinih političkih i građanskih ideala (LDP). Nije mogućno da u isto vreme bude neobaveštena o Tadiću i da u LDP-u prepozna stranku “koja govori u njeno ime“ i iza koje “može po prvi put da stane”

Isto tako, neće biti ni da je njen najveći politički greh to što je jednom dala svoj glas Tadiću. Mnogo većim grehom valja smatrati njenu saradnju u nacionalističkom časopisu “Pogledi” s početka devedesetih, na primer, isto kao što bi za neke moralne čistunce podjednako veliki  greh bilo emitovanje njezine humorističke serije na RTS-u  tokom 1994-95, dakle upravo u periodu - ako ikoga na to uopšte treba podsećati - najvećih zločina SANU-ovskog projekta “humanog preseljenja”, opsade Sarajeva i genocida što su se odigravali na svega nekoliko stotina kilometara od beogradskih građanskih apartmana u kojima se dešavala radnja njezinih lakih, razgaljujućih komada.

Nekoliko reči o motivima javnog istupa Srbljanovićeve.

Ma koliko tvrdila da je ovaj njen istup rukovođen jedino željom za istinom, ni najdobronamerniji čitalac neće bez rezervi prihvatiti njenu tvrdnju u kojoj se kaže: “Pre dve godine pristala sam na intervju za desničarski tabloid NIN, iz jedinog razloga - da uputim javno izvinjenje Jovanoviću”.

Desničarski tabloid je desničarski tabloid, a za javno izvinjenje ima zacelo i drugih načina i drugih glasila.


Kao kandidatkinja za gradonačelnicu Beograda ispred LDP-a, propala je ove godine. Njezino samorazumevanje motiva iz kojih se rešila da se prihvati kandidature:

“Iskreno sam poverovala da, nakon svih godina relativno udobne pozicije posmatrača sa strane, nezavisne ličnosti koja politički otvoreno istupa u javnosti, moram - iz odgovornosti prema onima koji su godinama čitali i slušali šta imam da kažem o srpskoj političkoj sceni a sami nisu imali priliku da to isto kažu - pokušati da nešto konkretno napravim.”

Pozamašan deo teksta otpada zatim na eksplikaciju iskušenja kroz koje je prošla tokom izborne trke, da bi napokon došli i do egzegeze njenih istinskih motiva. Biljana Srbljanović oseća se, nakon svega kroz šta je prošla, sama i napuštena, izdana od partijskih drugova, skrajnuta i marginalizovana:

“Pitala sam se zato sama. Pokušala da, u ime ljudi koji su i zbog toga što je moje ime stajalo na listi, glasali za nas, isteram tu priču do kraja. Pokušala sam da učestvujem u formiranju stava barem na nivou grada za koji sam se kandidovala, sedela tokom vrelog avgusta u
Beogradu i strepela nad pregovorima, o kojima, dok su trajali, nisam ni od koga uspevala da saznam ništa. Stranka me je marginalizovala, skrajnula, sklonila, izbrisala, moji dojučerasnji "saborci" (uz časne izuzetke Vesne Pešić i Žarka Koraća), distancirali su se od mene.”

Ni pomena više o vox populi, o primernom stavu angažovane dramske spisateljice kroz koju progovaraju obespravljene i ućutkane narodne mase (“iz odgovornosti prema onima koji su godinama čitali i slušali šta imam da kažem o srpskoj političkoj sceni a sami nisu imali priliku da to isto kažu”), na stolu su najzad prave, neobeležene karte:


“Mandat za republički parlament, koji sam pošteno izborila, nije mi bio ponuđen. Niti mesto odbornika u Beogradu, čak ni na opštini na kojoj živim, a na kojoj sam takođe bila nosilac liste.”

Dramska spisateljica ostala je, dakle, bez mandata i bez mesta. I to čak i na nivou opštine gde se vodi da živi i gde je “provela vreli avgust i strepela nad pregovorima”.  Na odgovor, naravno, nije trebalo dugo čekati.  Pod naslovom “Biljani Srbljanović sva vrata otvorena”, predsednik Liberalno demokratske partije Čedomir Jovanović, kako izveštavaju novine, “izjavio je da su Biljani Srbljanović otvorena sva vrata LDP-a i naveo da njena pozicija nije dovedena u pitanje.”

Dalje se kaže: “Jovanović je na konferenciji za novinare rekao da je Biljana Srbljanović potrebna ne samo LDP-u nego i društvu u Srbiji.”

Kako se čini, svi sada mogu biti zadovoljni: i društvo, i Čedomir Jovanović i širom otvorena vrata LDP-a kroz koja ulazi i izlazi nefalsifikovana istina, i čitaoci novina, politicki analitičari i dramski gledatelji. Biljana Srbljanović uspešno je položila svoj diplomski ispit.

Političku arenu posmatram godinama krajnje nezainteresovano, takoreći sub specie aeternitas, kao dokoni posmatrač, onako kako se posmatra smena godišnjih doba ili padanje kiše, ali kad jedna književnica, poput BS, uvrti sebi u glavu da je i umetnica i narodni bard, i kad napiše ovakav tekst na Peščaniku, prepun infamno neukusnih formulacija ("provela je izuzetno vreli avgust u Beogradu" zbog aktuelne političke kampanje itd.), to svakako zasluzuje odgovor, takve stvari jednostavno ne mogu proći bez odgovora.

Jer: neko ko je do te mere tašt i samoljubiv kao Biljana Srbljanović, taj neko, ukoliko je odista takav, opasan je i socijalnom smislu; takav neko, ako se pokaže takvim - a pokazuje se već i navedenim tekstom na “Peščaniku” - nepodesan je kao kandidat za bilo kakvu prominentnu i odgovornu društvenu funkciju, jer svakom svojom reči potvrđuje da se ne rukovodi tobožnjom "brigom za druge", “odgovornošću” ni “javnim interesom”, nikakvim dakle altruističkim motivima kako tvrdi, već da postupa isključivo iz najegoističnijih i najsamoljubivijih pobuda (reklo bi se čak  da je u pitanju obično samoreklamerstvo i mitomanija), i taj i takav neko predstavlja realnu opasnost po druge; nemam hrabrosti ni da zamislim šta bi se desilo da je, kojim slučajem, Srbljanovićeva ostvarila svoje snove i zbilja postala gradonačelnicom Beograda.

Zbog neophodnosti širenja polja kritike, ovaj tekst je uz odobrenje autora prenet sa njegovog bloga: www.zokster.net/drupal/blog/