Ostalo je oko dve i po nedelje do održavanja jedanaestih predsedničkih izbora u Republici Srbiji. Aleksandar Vučić, neformalni vladar Srbije, prepolovio je svoj premijerski mandat i istupio kao kandidat za predsednika Srbije. Iako je u izbornu trku, čini se, ušao nerado, nije hteo ništa da rizikuje i da lupom traži boljeg kandidata od sebe, što je, razume se, aksiomatski nemoguće, ili da podrži nekog drugog, spokojan da će potom sve ići po trijumfalnoj inerciji. Otuda smo prisustvovali kratkoj, snažnoj i beznačajnoj epizodi političke labudove pesme Tomislava Nikolića, koji je za dan-dva uistinu postao protagonist, ali se njegov manevar ispostavio kao providna dimna zavesa iza koje je položena kapara za buduće privilegije ovog uskoro bivšeg predsednika. Vučić i dalje igra va banque: u avionu zemaljske Srbije ne samo da neće biti kohabitacije, već ne može biti ni drugog pilota, ni drugog pravca letenja, iako taj državni pravac i dalje ide cik-cak, malo ka Briselu a malo ka Moskvi. U kampanji je bezuslovno upregao u svoje karuce sve svoje koalicione partnere, tako da je i poslovično verolomni SPS gotovo unisono (minus jedan glas na Glavnom odboru) utrojio podršku Vučiću kao svom predsedničkom kandidatu. Znatiželjnim cinicima koji su se zapitali o postizbornoj kapitalnoj vrednosti te podrške (broj ministarskih mesta, može biti i mesto premijera), odgovoreno je da se o tome nije pregovaralo i da je reč o podršci čista (interesna) srca, što može biti i istina. Ako se Vučić po prvi put okiti Andrićevim vencem, nije isključeno da u dobrom raspoloženju bude široke ruke, a ako omane, odgovornost će ionako pasti najviše na njega samog i na njegovu veštački predimenzioniranu a kadrovski jalovu stranku.

Sada kada su poznati svi predsednički kandidati, nameće se nekoliko zanimljivih, možda i ne tako očekivanih zaključaka.

Politička scena u Srbiji nalazi se u fazi najave svog političkog prekomponovanja, što su, zapravo, svojom predsedničkom kandidaturom najavili Saša Janković i Vuk Jeremić. Ako su u arenu srpske političke kaljuge ušli samo da bi izašli na neravnopravan megdan personalizaciji autokratskog režima, gospodaru Vučiću lično, nisu imali rašta prljati nogavice. Uostalom visokorangirani u trci za genseka UN i bivši Tadićev ministar spoljnih poslova, kome niko ne osporava političku ambiciju i organizacione sposobnosti, očito ima nameru da nam se duže zadrži u domaćem političkom vidokrugu. S obzirom na eklektičnu podršku koju je stekao, u rasponu od ostrakiranih vedeta SPS-a i DSS-a (Sanda Rašković, Dijana Vukomanović), i od nenamirenog i ražljućenog Velje Ilića do rezigniranog taktičara Tadića, Jeremić se logično nameće kao predvodnik desnog i političkog centra, a oba su kod nas deo desničarskog ideološkog korpusa, što se jasno vidi na pitanju odnosa prema Kosovu i Republici Srpskoj, odnosno prema nasleđu Miloševićeve ratne politike.

Da ne bude iznenađenja, ni drugi kandidat za predsednika Srbije, Saša Janković, kandidat tzv. građansko-demokratskih snaga ne ide mnogo dalje u tom smislu, recimo u podršci Briselskim sporazumima i jedinstvenoj BiH. Kod njega nema žurbe (želje?) da najavi državni kurs koji bi se odrekao tutorskog odnosa Republike Srbije prema severu Kosova i Republici Srpskoj, odnosno koji bi javno sahranio ideje o srpskim imperijalnim pretenzijama i teritorijalnim kompenzacijama. Saša Janković je oprezan i uopšten. Kao bivši zaštitinik građana i sada je kandidat građana a ne stranaka, dakle, kandidat Dušana Ivkovića, Vlade Georgijeva, Marčela i braće Trifunović, recimo, a ne toliko Dragana Šutanovca, Čedomira Jovanovića, koga je i tviterski zamolio da ne glasa za njega. Kao i kandidat potpisnika apela, među kojima prepoznajemo intelektualni stožer i utaljeni javni krem prednaprednjačkog režima. Takvog profila, Saša Janković se može nametnuti za lidera građanski pristojnijeg političkog centra i kvazi-socijaldemokratskog levog centra.

U zbiru, u jednom slučaju imamo ideološki miš-maš i fensi nacionalizam, delom uvlakački a delom iskren, u drugom slučaju korektno delovanje u okviru institucija i isprazan politički program.

Sa prethodnih izbora, foto: Vera Vujošević

Ah da, a kakve su izborne šanse novih kandidata? Na stranu predizborne ankete i statistike, čiji stepen odstupanja jednih od drugih (recimo, ko je na drugom mestu i sa kojom podrškom, ili ko ima šanse za drugi krug) vuče na utisak o sumnjivim motivima istraživačkih agencija ili medija koji takve podatke plasiraju. Izborne šanse ove dvojice kandidata nisu velike već zbog neravnopravnih uslova u takmičenju sa reprezentom režima koji u kampanji nastupa kao prvi čovek sistema izvršne vlasti. S druge strane, daleko od toga da je Vučić nepobediv, odnosno da je nemoguće izboriti se za drugi krug. Činjenica da je Vučić maksimalizovao stepen borbene gotovosti, u predizbornom stanju koje traje neprekidno od 2012. godine, da je nahranio i pustio s lanca sve svoje tabloidne i savetničke nameštenike i botovsku i stranačku pešadiju, uz pomenuto koaliciono jedinstvo ili akcioni snop sa kojim se nastupa protiv rascepkane opozicije, sve to mu ne garantuje sigurnu pobedu. Višak kandidata može pre aktivirati širi krug glasača, nego ih demotivisati da izađu na glasanje. Čak i stranačko mešetarenje jednog Nenada Čanka može imati koristi. Lišen potrebe da se dodvorava, jasno i glasno može da kaže da treba priznati nezavisnost Kosova, recimo, što je uvek korisno čuti u javnom polju monopolisanom razlozima tzv. državotvornog nacionalizma. Na drugoj strani, valjda i bulumenta desničarskih kandidata ima nešto svog biračkog tela, u prvom redu Vučićev politički i duhovni otac, Šešelj, što sve u zbiru može da dovede do održavanja drugog izbornog kruga, koji bi sam po sebi predstavljao priličan udarac za Vučićevu narcisoidnu megalomaniju. A onda, u drugom krugu, kao pri izvođenju penala, uzdati se u višak pokrenutog entuzijazma i opravdanu želju za promenama.

Nezavisno od predsedničkih izbora, koji će se u narednim danima tek zahuktati, Srbija nažalost i dalje čeka svoju treću opciju i svoju pravu levicu. Treća opcija nije korporativni mentalitet Saše Radulovića, nulta ideologija i jalovi skupštinski performansi pokreta „Dosta je bilo“, legitimnih nastavljača nit-smrde-nit-mirišu ekspertskih pokreta, trajno zarobljenih u mantre stranih investicija i privatizacija, kao da su preostala preduzeća i prirodna dobra neograničeni resursi kojima Srbija raspolaže. O šizofrenoj raspolućenosti političke levice najbolje svedoči pozicija interesnih grupacija koje se nazivaju strankama socijaldemokratske orijentacije: jedna je deo režimske koalicije, uostalom deo je svakog režima (Ljajićeva stranka), druga podržava desno-filnog kandidata (Tadićeva stranka), ostale su nevidljive i irelevantne. O tome treba ozbiljno da razmisle snage koje nastaju iz pokreta Ne da(vi)mo Beograd.

Nije prejako ako se za kraj ustvrdi da je Vučić promoter metoda antidemokratskog terorizma, kojima svesno urušava institucije pravne države, podele i smenjivosti vlasti, demokratske kulture, i nužno ga je što pre skinuti sa vlasti. Prvi korak u tom smeru bilo bi direktno ga poraziti na izborima za predsednika Srbije. Jer, Vučićevom pobedom nastavila bi se instalacija Putin-Medvedev sistema, sa perspektivom Vučićevog rotiranja sa mesta predsednika na mesto premijera. Razume se da bi demokratije u Srbiji bilo sve manje, ako bi je i preostalo, a represije, populizma, tabloidnog otrova i nacionalističkog resantimana sve više.

Međutim, ni eventualnom pobedom nekog od tzv. demokratskih kandidata, ne bi bilo ništa rešeno. Suština je u sledećem: nisu potrebni toliko novi ljudi, koliko nova politika. Ozbiljan posao stvaranja političke alternative u Srbiji tek predstoji.