Šta se, zaboga, dogodilo sa strukom?
Svemu pomenutom u prilog ide i niz problematičnih izjava koje je Kiš izneo u medijima u proteklih par dana u pokušaju da izrazi svoje oduševljenje, objasni kako je imenovan, ali i predstavi vlastitu agendu i buduću programsku orijentaciju Muzeja.
Dakle, novonastala situacija je u tom smislu sasvim jasna budući da je zvanični konkurs izignorisan bez ikakvog obrazloženja, a na mesto v.d. direktora je dovedena sasvim nekompetentna osoba u odnosu na standarde propisane konkursom. Uprkos različitim spekulacijama u vezi sa povezanošću Kiša sa vladajućim strukturama, te u više navrata kritikovanim telom Saveta za kreativne industrije ili njegovog novostvorenog oblika Srbija stvara, neophodno je posvetiti više pažnje značenju mera vrlo profilisane državane kulturne politike, te pažljivom sagledavanju svrhe onoga o čemu je najviše bilo reči u svetlu pomenutog konkursa, a to je sasvim izvesno struka.
Time se potencijalno otvara i Pandorina kutija, međutim, ovde više nije reč o tome na koji način pristupamo Kišovoj ili nečijoj drugoj nestručnosti, već kako intervenišemo u polju delovanja različitih agenasa koji tu struku čine. Reč je o istoriji umetnosti, disciplini čiju su postulati već dugo vremena na različite način kompromitovani (uključujući šire i čitav sistem umetnosti u lokalnom kontekstu), a koja je do te mere društveno marginalizovana.
No, pre nego što dođemo do odgovora šta se, zaboga, dogodilo sa strukom, neophodno je sagledati na trenutak pomenutu kulturnu politiku. Iako je opšte mesto da je kultura (pa samim tim i umetnost) poprište različitih društvenih i političkih interesa u savremenom trenutku, u lokalnom kontekstu primetan je rastući interest vladajuće strukture za sveopštu komodifikaciju vizuelnih umetnosti, sa izraženim fokusom na savremeno stvaralaštvo. Taj proces podrazumeva primarani fokus na tržišne potencijale umetničke produkcije, te neutralizaciju onih strategija i metoda često označenih kao angažovana umetnost i, konačno, de-ideologizaciju oličenu u ignorisanju zavidnih muzeoloških dostignuća i praksi nastalih u jugoslovenskom periodu. Najbolji primer jeste nekadašnji Muzej istorije Jugoslavije, koji je sa promenom imena promenio i programski fokus na obradu i predstavljanje artefakata vezanih za period prve odnosno Kraljevine Jugoslavije, što je dominatnom političkom diskursu ideološki bliže nego sporni socijalizam.
Dakle, ova tendecija je u vezi sa pomenutom strukom tako što koincidira sa nedostatkom kritičkog diskursa neophodnog za artikulaciju problema specifično vezanih za uslove rada kako institucionalnih, tako i nezavisnih tela, pojedinki i pojedinaca aktivnih na lokalnoj umetničkoj sceni. Mimo stereotipnih spekulisanja da je to sve posledica međusobnih razlika, nesuglasica, različitih interesa, čini se da srž problema leži u nedostatku jasnog idološkog pozicioniranja pomenutih agenasa i s tim u vezi konkretnog delovanja.
Iako opravdan šok izazvan evidentnim zaobilaženjem osnovnih zakonskih regulacija na nivou državne institucije, te generalnom društvenom atmosferom u kojoj dominiraju ortačko-interesne interakcije u posrednoj ili neposrednoj vezi sa vladajućom većinom, kao da potire nepobitnu činjenicu da je imenovanje Kiša za v.d. direktora samo jedna u nizu promena kojima se suštinski želi produbiti očigledna ograničenost umetničke scene i svih njenih aktera da ideološki stanu u odbranu vlastitog integriteta.
Tvrdeći da “gde god se okreneš samo kritika, utemeljena ili ne - svejedno, jer to je na kraju uzaludno trošenje energije ako se ne postižu nikakvi ciljevi”, Kiš plastično ukazuje na preterano kritikovanje u svetlu nedovoljnog rada i kreativnog zanosa na sceni, njegova izjava se svakako može protumačiti kao odlična ilustracija pomenute tržišne tendecije. Međutim, način operisanja, kao i estetičko-etička načela ovog umetnika/preduzetnika i od skora v.d. direktora MSUB zbilja su u drugom planu u odnosu na višedecenijsku tišinu karakterističnu za lokalnu scenu čije se neslaganje sa pojedinačnim državotvornim odlukama dešava povremeno i sa malim fokusom šire javnosti.
Kiš je zasigurno ovde samo figura koja se sticajem okolnosti našla podesnom da preuzme breme vršioca dužnosti kako bi se različiti (lični ili većinski) interesi sproveli u delo. Međutim, pri analizi tih interesa i razmatranju metoda uz pomoć kojih bi se oni problematizovali neophodno je vratiti se unazad, te poći upravo od objektivnog sagledavanja jezivog stanja u kome je struka, pa i celokupna scena (npr. kritičkim sagledavanjem rada katedre istorije umetnosti Filozofskog fakulteta, ali i studijom slučaja fokusiranom na broj istoričara umetnosti koji su direktori muzeja i ustanova kulture u Srbiji i njihove domete).
Važno je i za trenutak vratiti se pitanju treba li braniti Muzej na Ušću? koje u istoimenom tekstu Jelena Vesić postavlja ne bi li precizno secirala konkurs za izbor direktora MSUB, ali i širi kontekst kulturne i institucionalne politike ukazujući na kauzalnosti pomenutih tendecija komodifikacije, te njenih problematičnih ideoloških implikacija. Odgovor na ovo sasvim sigurno simboličko pitanje koje je problematizovalo struku bilo je teško pružiti i pre šest meseci kada je ono postavljeno, te je neophodno sagledati ga u odnosu na drugo, daleko urgentnije pitanje - da li je struka kadra da digne glas i stupi u akciju - gde, kada i za koga?
Uzimajući u obzir opšte društvene (ne) prilike i očigledni državni intervencionizam, u ovom trenutku ostaje nam da se nadamo da će baš ova situacija oko imenovanja vršioca dužnosti direktora MSUB dovesti do potpune i solidarne konsolidacije, te neophodne radikalizacije zahteva struke odnosno umetničke scene, veću vidljivost i prisustvo u medijskom prostoru, ali i povratak njenog integriteta.
Autor je istoričar umetnosti